Koincidencije

      Ima jedna izuzetna knjiga Artura Kestlera, Koreni koincidencije: izlet u parapsihologiju. Čuveni komunistički disident, autor prvog antistaljinističkog romana, Pomračenje o podne, ozbiljno se bavio temama sa ruba nauke, uveren da daje doprinos kvantnoj fizici i drugim novim disciplinama ljudskog saznanja. I bio je veoma nesrećan što, uz silne književne počasti, nema onu koja ga je najviše zanimala, priznanje Kraljevskog naučnog društva. Neobjašnjivost koincidencije i slučajnosti je zaista uzbudljiva i “nenaučna”, ali ono što je najzanimljivije jesu tumačenja slučajnosti i asocijacije koju ona izaziva. Dovoljno je samo setiti se prosutog ulja u Majstoru i Margariti.
       E, pa, evo i mene na ulju. Sednem u kola, vozim, vozim, i onda usred centra grada porušim dve žardinjere i žestoko se zakucam u drvo. Izađem iz kola, uzmem mobilni telefon da telefoniram i da odigram ulogu smirene žrtve nesreće. Čoveka je nekako u takvim situacijama uvek pomalo sramota, pa mora da pazi na ponašanje. Usput vidim da nisam ni ogreban. Podne je, puno znatiželjne publike. Svi kažu, pravo čudo, kakva slučajnost, sreća u nesreći. Dođe policija, imaju pune ruke posla. U međuvremenu, još jedan automobil udario u drugo drvo. Zaključimo da je ulica klizava. Neko pominje nekakvu perionicu iz koje se izliva klizava smesa, drugi pominju loš asfalt. Neki se, kao deca na ledu, klizaju po ulici da pokažu kako to izgleda. Policajac kaže strogo da vožnju treba prilagoditi uslovima puta, a može, naravno, da se podnese i tužba protiv nekakve uprave za održavanje puteva. Počnem da, po principu “prosutog ulja”, razmišljam o nizu slučajnosti koje su me baš tog trenutka dovele baš u ovu ulicu, ali onda dignem ruke. Možda i zbog toga što me je jedan od očevidaca pipnuo da se uveri da sam živ. Nesreća se pretvorila u glavnu rolu. Evo, prolazi jedna Kim Besinger. Zaustavlja kola, otvara prozor i ima nešto važno da mi kaže. I ona je pre izvesnog vremena udarila u isto drvo. Znači, slučajnost je sistematska, a to onda već nema draž prave slučajnosti.
       Posle nekoliko sati provedenih u glavnoj ulozi na ulici, vratim se u svoj običan život. Zateknem i-mejl poruku svog prijatelja koji već duže vreme živi u jednoj lepo uređenoj evropskoj zemlji. Odlučio je da zauvek ostane tamo. Ne, ne, nisu samo pare u pitanju. Ima nešto drugo. Eto, u toj zemlji ga, kaže, niko nikada nije uvredio. I, uopšte, sve je nekako sređeno i bezbedno. Ali, to ga i brine. Šta će biti s njegovim stvaralaštvom u toj dosadnoj, malograđanskoj sredini. Neće li to biti duhovna smrt? Opala, šta čovek da kaže još jednom mozgu koji se definitivno odlio iz zemlje. Prisetim se Agneš Heler i njenih reči o životu u egzilu. Kada živiš tamo gde si ukorenjen, gde si rođen, može to da bude i Pariz i London, neminovno se nalaziš u provincijalnoj situaciji. Sve što je lokalno i provincijalno za tebe ima mnogo veći značaj nego što zaista zaslužuje. A kada si u egzilu, makar to bilo i u nekoj provincijskoj zabiti, teško se možeš naći u provincijalnoj situaciji. Naprotiv, onda si mnogo bliži svetskoj tački gledišta. Zato ono što se može učiniti kao duhovna smrt jeste, u stvari, novi horizont.
       Time nekako utešim svog prijatelja, ali opet uđem u vrtlog koincidencija i asocijacija. Setim se tog razgovora sa Agneš Heler u Melburnu negde tamo osamdesetih godina. Agneš Heler i njen muž Ferenc Feher mi dolaze u posetu. Dok ih čekam poštar mi donosi primerak NIN-a, poslat iz Beograda. Sasvim slučajno otvaram ga tačno na strani na kojoj je objavljen intervju sa tadašnjim predsednikom Mađarske akademije nauka. Vidim, raspalio po Agneš Heler i Ferencu Feheru. Kaže da su izdajnici koji su pobegli iz komunističke zemlje. U tom trenutku evo i njih na vratima. Pokažem im šta čitam. Oni oboje uzviknu: “Pa zar ne znate ko je to”. Tako saznam da je predsednik Akademije bivši muž Agneš Heler.
       I sada idem dalje, jer, kako kaže Artur Kestler, “koincidencija ne postoji ukoliko nema nikog da je protumači”. Eto, prisećam se kako je u vreme mog susreta sa Agneš Heler objavljen srpski prevod njene knjige Filozofija levog radikalizma. Knjigu je s nemačkog jezika preveo Zoran Đinđić, ja sam napisao predgovor pod naslovom “Marksizam i liberterska nostalgija”, a prvi prikaz je u “Književnim novinama” napisao Vojislav Šešelj. Posle je svako imao svoje koincidencije, a budućnost je i tada kao i sada izgledala onakva kakva nikada neće biti.
       Mogao bih sada, naravno, da pričam o zemlji u kojoj ništa nije sređeno, u kojoj ništa nije bezbedno, i u kojoj budućnost u najboljem slučaju može da bude samo sreća u nesreći. Ali ja nisam teoretičar koincidencije, a neću ni da budem nepravedan. Zato razmišljam ovako: ako je posle organizovanog i neorganizovanog kriminala, i tajne policije, zaista jedino klizava ulica ostala kao opasnost po život, onda smo na konju.
      
       DUŠAN VELIČKOVIĆ