Zašto su stranački i državni funkcioneri iznenada postali čitaoci i ljubitelji poznate beogradske izdavačke kuće

      Da nam kultura ne ostaje u zapećku i u vreme zaglušivanja javne scene bukom i besom koje izazivaju ružni aktuelni politički obračuni i drska oficijelna zataškavanja finansijskih afera, pokazuje i novo podgrevanje “slučaja Prosveta”. A slučaj komedijant učinio je i da se s fabrikovanjem nove afere oko Prosvete povežu neki od protagonista stranačke borbe za preraspodelu političke moći i legalizaciju na mafijaški način stečenog bogatstva. U čemu je, da primetimo uzgred, ličnost guvernera samo moneta za potkusurivanje.
       U slučaju Prosvete, neko je, izgleda, knjigu hteo da upotrebi kao monetu za potkusurivanje. I ne samo unutar ove davno posrnule izdavačke kuće, već i izvan nje. Jer, da nije tako, ne bi se u jedan skandalozan kontekst, vezan za Prosvetu, stavljali samo funkcioneri iste ili slične političke pripadnosti. A počelo je tako što su za njima raspisane poternice: uz svaku fotografiju osumnjičenoga išla je i naslovna strana jedne kompromitujuće knjige, od Bore Stankovića, preko Miloša Crnjanskog, do Slobodana Selenića. Slikani su samo oni političari čiji je skalp najskuplji. Nagrade je trebalo da obezbedi Granski sindikat medija “Nezavisnost”.
       Jedan od novinskih izveštaja kojim je lansirana afera, glasi: Predstavnici sindikata medija “Nezavisnost” optužili su juče direktora Izdavačkog preduzeća “Prosveta” Milisava Savića za korupciju i nenamensko trošenje imovine preduzeća koje je, prema tvrdnjama sindikata, oštećeno za oko šest miliona dinara, poklanjanjem knjiga institucijama vlasti i bitnim političarima.
       Čelnici Prosvete poklonili su prošle godine političarima knjige u vrednosti od 2 145 000 dinara, dok je još oko četiri miliona dinara ručno knjiženo na račune koji nisu prošli kroz kompjutere, rečeno je na konferenciji za novinare u sindikatu “Nezavisnost”.
       Prema tvrdnjama zaposlenih, vredne knjige su poklonjene Zoranu Živkoviću, Dragoljubu Mićunoviću, Žarku Koraću, Borisu Tadiću, Radmili Hrustanović, republičkim ministarstvima za privredu i privatizaciju i građevinu i inspektorima. Svi političari su, kako je rečeno, obavešteni o ovome, ali nisu reagovali.
       Direktor poklanja vlastima knjige i šakom i kapom, a takav je bio slučaj i kad je Čedomir Mirković bio na tom položaju, rekao je Branislav Čanak, predsednik granskog sindikata “Nezavisnost”.
       Citiranje ovog izveštaja prekidamo tamo gde se on nastavlja navodima koje su sve knjige i kojim političarima poklonjene. A prozivka Milisava Savića nastavlja se i sledećih dana optužbama da je poslovni prostor Prosvete u Dobračinoj ulici prodao za duplo manju cenu i da deli otkaze svima koji mu se suprotstave ili otkrivaju medijima “brojne nepravilnosti” u Prosveti.
       Direktor Prosvete osetio se pozvanim da na sindikalnog vođu koji je uzeo u zaštitu otpuštene radnike ospe drvlje i kamenje, umesto da mu smireno i argumentovano predoči da je i sam zloupotrebljen i uvučen u pravljenje jednog zaista lažnog kulturnog skandala. Jer niti je vrednost knjiga poklonjenih političarima onolika kao što je predstavljeno - stostruko je manja - niti su potezi koje Savić povlači da bi sredio stanje u kući nezakoniti i represivni. Sindikat, međutim, ima pravo da postavi pitanje da li je “otkaz (neposlušnim radnicima- prim. S.D.) neizbežan i jedini preostali način urazumljivanja i uređivanja odnosa u kući”. I da traži da se posezanje za takvim kaznama preispita, što sve u svom pismu predsedniku Upravnog odbora Prosvete Draganu Vujanoviću navodi Nenad Čanak.
       U svakom slučaju, ukazivanje na sitno “podmićivanje” političara knjigama i prepucavanje na relaciji Savić-Čanak prikrilo je u javnosti prave razloge novih tenzija u Prosveti i zamaglilo motive naglog intimiziranja njenog čelnog čoveka sa političkim moćnicima. A u pozadini svega je jedno uterivanje nenaplaćenog poreza i neizvesna sudbina preduzeća s obzirom na predstojeću vlasničku transformaciju. Obe stvari Savić pominje u svom otvorenom pismu Čanku ali pažnja javnosti nije se zadržala ni na jednoj ni na drugoj.
       “Vaši ‘cinkaroši’ iz Nezavisnosti prijavili su me za ono što niko u Prosveti nije nikad tajio: za neplaćeni porez na knjige Andrića, Kiša, Karadžića, i to samo zato što je mišljenje od Ministarstva za kulturu stiglo sa zakašnjenjem!” ističe Savić u tom pismu i sugeriše da Čanak svojim postupcima želi da upropasti jedno dobro preduzeće od nacionalnog značaja da bi ga tako upropašćenog nekom utrapio za malu cenu.
       Dakle, pre obznanjivanja priče o “podmićivanju” knjigama i drugim direktorovim “štetočinskim” radnjama, u Prosvetu je bila stigla finansijska policija ministra Đelića. Ministarstvo koje velikodušno oprašta na stotine miliona ekstraprofiterima i beskrajno odlaže prijavu imovine novobogataša i mafijaša, našlo je za shodno da po hitnom postupku iz prazne kase Prosvete istera neki milion utajenog poreza. Utajenog zbog toga što se Prosveta nije htela povinovati birokratski sporom oslobađanju knjiga od poreza već je one za koje je smatrala da su u svakom pogledu nesporne, odmah puštala u prodaju ne čekajući i formalno da stigne rešenje o njihovom oslobađanju od poreza. Videći da bi naknadno naplaćivanje tog poreza vodilo likvidaciji Prosvete Savić je panično tražio zaštitu i, budući da sa ministrom kulture nije imao povoljno iskustvo, obratio se za savet kolegi, piscu Simonu Simonoviću. Direktor Rada je trenutno predsednik Skupštine Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Srbije i Crne Gore i predsednik Saveta Beogradskog sajma knjiga i u tom svojstvu verovatno se osećao obaveznim da Ministarstvu kulture skrene pažnju na vršljanje poreznika u Prosveti.
       “Obavešten sam da je Izdavačko preduzeće Prosveta u velikoj nevolji. Razlog je neplaćeni porez na knjige od aprila do septembra 2001. godine, iako Prosveta nije prodavala svoje knjige po uvećanoj ceni za onih 20 odsto. Pogađa me gašenje izdavačkih kuća, kao što verujem da ni vama nije svejedno. Mogućim nestankom Prosvete doći će do poremećaja u izdavaštvu Srbije. Zazirem od rastućih monopola u izdavaštvu. Učinite ono što možete i pomozite Prosveti da izađe iz velike nevolje”, napisao je Simonović ministru Lečiću 1. jula ali do danas nije saznao da li je resorni ministar u tom smislu bilo šta učinio.
       Drugi i najozbiljniji problem koji muči ljude u Prosveti je predstojeća privatizacija. “Aukcijska”, kako to predviđa zakon. Po njoj, bez dobre volje vlasti, odnosno bez poslušničkog odnosa prema njoj, kulturna ustanova ili medijska kuća može biti predata bilo kome, kao fabrika šećera ili cipela, a bez zakonske garancije da će novi vlasnik zadržati zaposlene i nastaviti da obavlja istu delatnost. Oko Prosvete, koja raspolaže velikim poslovnim prostorom, odavno se vode velike igre i Savić je u pravu kada kaže da mnogi žele da je se domognu pošto bi joj prethodno srozali ugled i cenu. Kako saznajemo, njen Upravni odbor, u kojem sede i ljudi bliski vlasti i u vlasti, namerava da Prosvetu preda u ruke državi, misleći valjda da je time spasava od neizvesne budućnosti i nepoželjnog kupca.
       Srpska država je danas u rukama onih kojima je Prosveta poklonila besplatne primerke nekih knjiga. To je, u svakom slučaju, manje strašno od mogućnosti da im se pokloni celo preduzeće?! Da li bi do toga zaista moglo doći, ne znamo. Znamo, međutim, u kom grmu leži zec i zašto su najvažniji stranački i državni funkcioneri najednom postali čitaoci i ljubitelji Prosvetinih knjiga.
      
       SAVA DAUTOVIĆ