Vlasnici televizija u svetu gledaju kako da se otarase te skupe, zastarele igračke. No, pošto su Srbi narod-dete, ovde vlada prava otimačina za mesto na televiziji kao da je ona obećana igračka za političare

      Tresla se gora, rodio se komarac. Nije stvar u komarcu, nego u njegovom lošem zdravstvenom stanju. Sumnja se na malariju.
       To je, u najkraćem, rezime tajne sednice srpskog parlamenta čija je tema bila ponovljena rasprava o trojici članova Radiodifuznog saveta, prilikom čijeg su svojevremenog izbora prekršeni zakoni. Profesionalna udruženja, javnost i međunarodne (medijske) organizacije zahtevale su da se izbor Saveta ponovi u celosti, sa drugim kandidatima,kako bi se ispravile kobne greške prilikom prvog “izvlačenja”. Ali ne. Skupština se bavila samo trojicom spornih članova (Cekić, Cvetković, Radenović), uz unapred istaknutu tvrdnju da su, samim protokom vremena, zakonski propusti učinjeni njihovim izborom, anulirani. Prosto - zastareli. Pa su spornoj trojici potvrđeni mandati.
       Istovremeno, Skupštini nije bilo ni na kraj pameti da raspravlja o popuni dva mesta u Savetu koja su ostala upražnjena ostavkama Vladimira Vodinelića i Snježane Milivojević. Jer, tim bolje za Savet ako je nepotpun, pošto će sporne ličnosti u njemu lakše i efikasnije izvršavati poverene im zadatke. Zbirka zadataka već postoji. U javnosti je ovakva logika gospode Koraća (koji je izbor ocenio nespornim) i Pajtića (koji je obelodanio zastarelost zakonskog propusta) ocenjena kao još jedan skandal u nizu nepoštovanja institucija sistema, odnosno, njihove zloupotrebe za vulgarnu ambiciju očuvanja vlasti.
       Ovog novinara je sve to više podsetilo na davne premijere Nušićevih komedija. Koje su, nema zbora, bile redom skandalozne. Izgleda da se mentalitet svastikinog buta i kljukane dinastije (a o detetu koje kaki pored noše već i da ne govorimo) nastavlja i u politici današnje vlasti. Budući da je, kako rekosmo, ova peripetija oko Radiodifuznog saveta jedna politička igra sa dosta komičnih elemenata.
       Uz ljude koji čine taj Savet, a u davnom su ratu sa nekim medijskim provajderima (Cekić-Matić, Cvetković-Matić), vlada će imati glavnu reč kod dodeljivanja nacionalnih frekvencija. Oni, naime, misle da će njihov politički rejting porasti ako svoje virtualne planove (najnoviji je ideja DS-a o našem ulasku u EU već 2007. godine) saopštavaju čitavoj zemlji. Umesto da izvršavaju svoje obaveze. A to znači kako nisu izvukli lekciju iz nesnosne inflacije “političkih likova” na svim postojećim televizijama tokom vanrednog stanja (i posle njega), koji se negativno odrazio na rejting vladajućih partija, posebno onih liliputanskih, i uzurpatorskih ministara i činovnika. Zaključak: njihovo poznavanje televizije je zastarelo. Oni i dalje misle kako je ona “golem fenomen”. Išli su u pogrešnu školu.
       Tamo su propustili nastavnu jedinicu o tome da su tzv. nacionalne televizije zapale u zapećak pod konkurentskim pritiskom globalnih mreža (Si-En-En) i lokalnih stanica. Protiv globalnih mreža ništa se ne može. One su svuda oko nas i ne nameravaju da se povuku. Ali će, mimo svakog očekivanja, nepravde prilikom raspodele nacionalnih frekvencija ići naruku tobože oštećenim regionalnim i lokalnim televizijama. Vlada živi u iluziji onog (u međuvremenu propalog) marketinškog pravila da treba misliti lokalno, a delovati globalno. Tako se, kažu, najlakše stiže do Brisela.
       Šta bi to moglo da znači polukvalifikovanom radniku iz Leskovca? Znači da će mu nacionalne televizije (“javni servisi”) biti dosadne na smrt. On će se okrenuti “domaćoj” (gradskoj, seoskoj...) televiziji, koja misli globalno (demokratija, ljudska prava...), ali deluje lokalno, prepuštajući svetske teme Si-En-Enu. A izbori se, kako znamo, dobijaju “na lokalu”. Ili se vlast, po pravilu, nasilno ruši u Beogradu. Otuda B92 i nema ambiciju da, ako već ne može, ako se Cekić zainati, postane nešto više od “gradske televizije”, koju iz dana u dan gleda sve veći broj ljudi. Istovremeno, nominalnu “gradsku televiziju” Studio B, koja se finansira iz gradske kase, uz obavezu da zastupa politiku ovdašnje uprave, više niko i ne gleda. Kao što se na “državnoj televiziji” gledaju isključivo serije. Nisu loše. Vesti su, za promenu, grozne.
      
       Ovakvo raslojavanje auditorijuma potvrđuje davni teorijski zaključak da je vreme televizije u politici prošlo. Svi koji misle suprotno u velikoj su zabludi i rade sebi o glavi. Ova zastarelost nije rezultat lošeg rukovođenja ili nezanimljivosti programskih sadržaja, već je više ontološke prirode i inkubirala se u samim tehnološkim svojstvima tog “najmoćnijeg medija”. To je, inače, opšti medijski zakon. Jer, kažu teoretičari, svaki novi medij je tek posledica ostvarene društvene promene, on oličava nešto što se već dogodilo. Televizija je, kao i drugi mediji, mrtvorođenče.
       Ovo ne znači da će televizija nestati. Sa njom će se dogoditi isto ono što se dogodilo konjima kada je njihovu ulogu u javnom saobraćaju preuzela parna mašina. Postaće medij zabave i razonode, sportskih prenosa, katkada nastavno sredstvo, a jednog dana možda čak i umetnost. Politika će biti “dodatak”, bez nekog većeg uticaja na celinu programa. Vesti će sve više poprimati svojstva šou-programa.
       A prava mašina u ovom medijskom slučaju, u ovoj neprekinutoj tehnološkoj revoluciji, biće “mreža”, odnosno Internet i druge izvodnice kompjuterske tehnologije. Tamo možete pronaći sve, od Enciklopedije britanike do “Pinka”. Ili nešto pornografsko. Politiku ćete zaobilaziti. Niko neće moći da vas spreči. Televizija nije nešto što će vas mnogo interesovati. Ali će televizija biti tek “kolateralna šteta” ove predstojeće medijske (r)evolucije. U većoj opasnosti su škole i - politika. U vreme kompjutera uspešan političar mora biti spreman da skoči u bazen sa ajkulama. Ili da poljubi svinju u usta, ne tražeći čvaraka. Jesu li ovi naši spremni na to ili će se i dalje služiti metaforama o bebi koja je kakila pored noše.
       Ova izvesnost me podseća na znamenitu Sen Žistovu misao da revolucionari/reformisti koji revoluciju/reforme izvedu tek do pola, samo sebi kopaju grob. Radiodifuzni savet je, u tom smislu, lopata. Zakopaće ih duboko.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ