|
“Da sam u zatvoru mogli bi da me posete, a ovako, ni o slavi ni o Božiću. Znate kako se kaže, nada poslednja umire, ali ova naša je teško obolela, na samrti nam je nada”, kaže prištinski paroh, otac Miroslav
Sebus je dugo bio u Nemačkoj, pa su ga vratili. Sada taksira. Teško je, skupo gorivo, malo posla, mnogo nelojalne konkurencije, “divljaka”, ko nije znao šta će, seo je u kola i taksira. Nema posla, pa onda tako. Evo, videli ste, ispred “Granda” cela ulica sve taksisti, ne zna se ko je odakle, ko registrovan, ko nije. A ako radiš legalno onda su visoki porezi i nema nikakvih olakšica, jedino što možeš da uvezeš kola, ali i to košta...
Može li do srpske crkve? Može. “Iz Beograda, a? Nije problem.” Može li na srpskom? Može. Dugo nije govorio srpski, malo se i zaboravilo, ali što da ne, ne smeta, što bi smetalo, ljudi smo... Nije baš to tako kao što se priča, hoće ljudi da govore i srpski ako treba, nego to poneko, ima nezgodnih, ovi što su došli... A nije narod ništa kriv, narodu treba posao, a ne... A koliko je benzin u Beogradu?
Ulica u kojoj je crkva Svetog Nikole zvala se Valjevska, sada je Shkodrat (Skadarska). Strma je i nepristupačna, ali bolje je ipak kolima do samog ulaza i da se odmah dogovorimo kada se vraćamo, da nas kola čekaju.
Osim “Muli!” (Udri!) još jedan grafit nalazi se na ogradi. “Neka psovka na albanskom” kaže otac Miroslav. I kamenice po dvorištu. Stalno nove. Popadija baš jutros našla jednu novu, plavu, ta juče nije bila tu. Tako, ujutru kad se ustane, prvo se izbroje nove kamenice, oko crkve i oko kuće koja je u istom dvorištu.
“Dok je bila žica oko crkve, bilo je bolje, ali oko Spasovdana su je skinuli. Tu je Ministarstvo za razvoj urbanizma, pa dolaze stranci, pa je nezgodno da gledaju žicu. A bilo je sigurnije onako... Srećom, na prozorima su drveni kapci, mada su dva prozora polupali, pa sam zalepio nekako... Oni u stvari više na mene gađaju, nego na crkvu. Uglavnom noću, lupaju na kapiju, viču, psuju...”
U oktobru biće tačno 20 godina kako je pop Miroslav u ovoj crkvi. Bila su tu još dvojica kolega, ali su otišla, jednog su opljačkali. Kuću koja je vlasništvo crkve pokušali su da iznajme nekoj međunarodnoj organizaciji, ali se oni posle više nisu pojavili, samo je stigla poruka “Ne da UČK”. Onda je došao KFOR. Bili su tu neko vreme i izašli, ali se nisu javili. Onda su se uselili neki Albanci. Žalio se otac Miroslav KFOR-u, kažu:”Imaju odobrenje UNMIK-a”. Išao je u UNMIK, kažu: “Mi pomažemo ljudima, a ne izbacujemo ih. Prijavite Habitatu.” Otišao je i u Habitat, ali tamo su mu rekli da se oni bave privatnom svojinom, a ne crkvenom: “Uzmite advokata, pa idite na sud”. A to košta. I to dosta.
A iz KFOR-a su posle dolazili da predlože da se crkva pretvori u muzej. Tražili su da se ruši crkva Svetog Spasa u centru Prištine, jer je, kažu, na univerzitetskom imanju, ali crkva ima sve papire. I nekoliko puta su palili vatru oko te crkve, na pet mesta postavljali dinamit, ali je samo na dva eksplodirao. Otac Miroslav ne može do te crkve, u samom je centru, ali čuo je da su postavili žicu oko nje. Je l’ istina, je l’ ima žica? Ima.
Svašta se baca na crkvu Svetog Nikole i na kuću, kamenje, limenke, drmaju vrata, pokušavaju da razvale, srećom katanac još dobro drži. Jednom je bačena napunjena limenka, nešto čudno je bilo unutra, lepljivo. Dolazila je policija, zvali su je u jedan po podne, došli su u sedam uveče, rekli su “Pa, ne možemo stalno da te čuvamo”. Zapisali su nešto, a onda su sutradan došli da uzmu limenku. Posle su rekli da je u limenci bio čaj.
Kada dođe na uviđaj policija ispituje oca Miroslava: koliko je visok, koliko kilograma ima, da li je istetoviran... Pitao je jednom nekog Nepalca, policijskog istražitelja: “A zašto mene napadaju?” Kaže Nepalac: “Ti znaš zašto...”
Dolazio je i Fabio Mini, kaže: “Sve razumem, ali ne možemo da se vraćamo unazad, nego moramo napred, ne možemo da gomilamo vojsku.”
Dok je vojska bila tu, baš kod crkve, bilo je sigurnije, bile su trubice, ako se nešto desi i odmah su dolazili. Sada nema ni telefona. Za vreme rata je pri crkvi bila radio-stanica, slali su se izveštaji, posle je stigao račun 2 300 evra za dva i po meseca. Niko nije platio i isključili su ga. Struju isto niko nije plaćao, za četiri godine stigao je račun od 1700 evra. “Nek mi isključe još vodu i struju i ne treba da me ubijaju i kamenuju.”
Radio i TV stanice teško se hvataju, pomalo Radio Beograd, ponekad, sa smetnjama, malo radio KIM po podne.
“Nikako ne idemo u grad, ni hleb da kupimo, nego gde se može, po dvadeset vekni, pa u zamrzivač. Kad krenem negde, uvek kolima, prekrstim se, pa krenem... Ovde mi je opasno, jer su dve gimnazije tu, pa onda skinem mantiju, jer mladi su opasni... Ovi što su došli naročito, govore drugačije, kažu da je to pravi albanski, a ovi stari Albanci ih ne razumeju i boje ih se. Kad su sami na ulici, kažu ‘Oče, ima li problema’, ali gledaju da ih mladi ne vide. Mladi psuju i prete, ja nešto mislim, ako ga prijavim hapsiće ga, ali biće moje ‘jeste’ protiv njegovog ‘nije’ i sutra će da ga puste, a ja ostah sam, tako da se više ne obazirem na to, kao da mi je rekao “dobar dan”. A policajci, oni nikad ne znaju srpski, mada ja popunim formular ćirilicom i vidim on čita.”
Nekada je crkva bila puna ljudi, nisu se mogli izbrojati, najmanje 500 - 600, o praznicima i više. Bilo je godišnje oko 7000 krštenja, preko 100 venčanja. Sad ih dolazi troje - četvoro. Za četiri godine bilo je samo jedno venčanje i četiri krštenja, dvoje dece i dvojica Amerikanaca, koji su se ovde oženili Srpkinjama, pa su im one postavile uslov da se krste. Sada su Lazar i Aleksandar.
Poslednji put otac Miroslav bio je na sahrani juna 1999. godine.
“Umre čovek u Obiliću, odnesu ga u Srbiju da ga sahrane. Kažu da se Srbi vraćaju, poneko se i vrati, ali više ih ode. I mrtvi odlaze odavde.”
Pomoć retko stiže, gotovo nikako, a retko ko i dolazi. Novinari, ponekad, mada ih je prošli put privodio KFOR, pošto je neko prijavio da slikaju.
Četvoro dece ima otac Miroslav, sva su u Srbiji, nezaposlena, teško žive. A da dođu - ne mogu. “Da sam u zatvoru mogli bi da me posete, a ovako, ni o slavi ni o Božiću. Nećemo nas dvoje još dugo ovako izdržati. Znate kako se kaže, nada poslednja umire, ali ova naša je teško obolela, na samrti nam je nada.”
IVANA JANKOVIĆ
|
