Razlog zbog čega je Legija želeo susret sa mnom bio je isključivo vezan za privatizaciju nekih društvenih preduzeća u Beogradu. Bio je to moj prvi i jedini razgovor sa Legijom kojom prilikom mi je dao u ruke listing od nekoliko stotina društvenih preduzeća

      Tiho, bez zvaničnih saopštenja, na slobodu izlaze lica pritvorena tokom policijske akcije “Sablja”. Malo ko od njih se usudio da govori o svojim zatvorskim danima i razlozima pritvaranja. Borislav Mikelić, nekadašnji premijer Republike Srpske Krajne, uhapšen početkom aprila “zbog saradnje sa zemunskim klanom”, rešio je da za NIN govori o svojim zatvorskim danima u kojima sebe vidi kao političkog zatvorenika.
       Tim pre, što njegov advokat Zdenko Tomanović tvrdi da je nakon pritvaranja, koje je bilo protivno svim međunarodnim konvencijama, zakonima i Ustavu Srbije, Mikelić od 14. juna 2003. godine na slobodi, jer je usvojena žalba njegovog advokata. Vrhovni sud Srbije ne samo da je usvojio žalbu, već je preinačio odluku Okružnog suda u Beogradu i odredio puštanje Mikelića na slobodu, jer ne postoje zakonski razlozi za njegovo zadržavanje u pritvoru.
       - Moje hapšenje je bilo zloupotreba vanrednog stanja. Tek posle 23 dana od njegovog uvođenja pozvan sam na informativni razgovor. Došli su u preduzeće “Galames” po mene da bi sa mnom razgovarali o privrednom i organizovanom kriminalu. Kada su me odveli u Makiš, od podne pa do kasnih večernjih časova, glavno pitanje je bilo kada sam upoznao generala Acu Tomića i Milorada Lukovića Legiju? Oko 23 sata dato mi je rešenje o mom lišavanju slobode u kojem piše da se lišavam zato što bi moj ostanak na slobodi ugrozio bezbednost građana Srbije i bezbednost države.
      
       Jeste li prihvatili to rešenje?
       - Nisam, i protestovao sam. Međutim, drugi inspektor rekao mi je da to ne vredi jer je pre dva-tri sata na televiziji video da sam ja uhapšen. Dakle, sa mnom je sve vreme vođen razgovor iako su oni već unapred odlučili da me uhapse. Onda su me odveli u Centralni zatvor. Bio sam u šoku jer je sve već prošlo kroz medije kako ja imam veze sa zemunskim klanom i strašno sam brinuo kako će sve to primiti moja maloletna kći. Nije mi bilo jasno zašto ja prethodna 23 dana nisam ugrožavao građane i državu. Bila je to za mene veća uvreda nego samo hapšenje. Sutradan su me četiri inspektora odvela u stan gde je izvršen pretres. Nisu našli ništa. Uzeli su dva diska od preduzeća u kojem sam radio i moj rokovnik.
      
       Pritvor je, izgleda, bio neminovan.
       - Bez obzira na sve moje proteste, smešten sam u samicu, čvrsto uveren da sam politički zatvorenik, što su naredni dani potvrdili. Ionako narušenog zdravlja, za prvih 45 dana pritvora izgubio sam 30 kilograma. Zato što sam nevin u zatvoru i zbog velike tuge za maloletnom ćerkom Bojanom. Tek nakon 60 dana video sam svoju ćerku i druge moje bližnje, kada sam ostvario i kontakt sa advokatom. Zbog takvih povreda ljudskih prava žalio sam se kancelarijama OEBS-a u Beogradu i Komesarijatu za ljudska prava UN u Beogradu, jer prethodne žalbe koje sam upućivao ministru Mihajloviću i vanraspravnom veću Okružnog suda u Beogradu nisu urodile plodom. Saopštenja MUP-a preko elektronskih medija imala su za cilj moje potpuno uništenje. Dovođen sam na razgovore u MUP, u Makiš, gde sam slušao i čitao užasne tekstove o meni. Najteža stvar je došla u nedelju 6. aprila, kada je televizija objavila da Hrvatska zvanično traži moje izručenje. Onda mi je bilo jasno zašto sam u zatvoru.
      
       Zašto?
       - U petak 4. aprila sam uhapšen, u subotu je bio pretres stana, a u nedelju zahtev Hrvatske. U ponedeljak ministar pravde Batić kaže da su oni to primili, da li je Mikelić naš državljanin a ako ima dokaza, mi ćemo mu ovde suditi. Tada sam stopostotno bio siguran da sam politički zatvorenik.
      
       Još uvek niste to objasnili.
       - Cilj je, dakle, da se razgovori kod generala Tomića pretvore u zločinačko udruživanje, da se u sve to uvuče Koštunica a ja budem toljaga koja će omogućiti njihovo hapšenje. U tu svrhu je krenula nova medijska igranka. Ne odvajajući žito od kukolja, premijer Živković 9. maja, govoreći o akciji “Sablja” i krivičnim prijavama MUP-a protiv 45 lica koja su stavljena u takozvani zločinački zemunski klan, gde je bilo i moje ime i prezime, rekao je: “Ovih dana sam razgovarao sa predstavnicima policije i pravosuđa i oni su me uverili da postoji dovoljno materijalnih dokaza da svih 45 lica budu osuđeni”, apostrofirajući tom prilikom generala Tomića i Radeta Bulatovića. Posle toga sam se zapitao kako je to moguće da premijer Vlade Srbije daje jednu takvu izjavu javno i govori sa predstavnicima policije i pravosuđa o 45 lica zemunskog klana i javno nas ne samo optužuje već nam i presuđuje. A da mene do tada nije saslušao istražni sudija. Ja mogu da razumem posebnu brigu premijera Živkovića kada je u pitanju pokojni Đinđić jer su bili ne samo partijski drugovi već i prijatelji, ali nije valjda vrag odneo šalu da bi on zbog toga mogao nevine ljude unapred osuđivati.
      
       Otkuda vaša veza sa generalom Acom Tomićem, načelnikom vojne bezbednosti?
       - Već duže vreme sam radio na obradi materijala vezanog za Haški tribunal, sve oko događaja u Hrvatskoj i Krajini u periodu od 1990. godine do završno sa “Bljeskom” i “Olujom”. To nisam činio kako bih pomogao samo Slobodanu Miloševiću, već da se skine ogromna laž koja u optužnici postoji protiv Srba u Krajini. Radio sam to direktno i otvoreno, bez saradnje sa drugim udruženjima koja su se bavila istim poslom. Uz punu koordinaciju sa advokatima Tomanovićem i Ognjanovićem početkom avgusta 2002. godine uspostavio sam kontakt sa generalom Acom Tomićem. Pred nama je bio jesenji deo suđenja pred Haškim tribunalom o događajima u Hrvatskoj, posebno 1991. godine. Ocenjujući da mi određene informacije trebaju upravo o događajima vezanim za JNA 1991. godine, obratio sam se generalu Tomiću i taj oblik saradnje nije bio ni tajan ni sporan.
      
       Koliko je general Tomić bio predusretljiv u toj pomoći?
       - General mi je davao samo usmene informacije koje je mogao da pribavi jer službena dokumenta može da izda samo državni organ. Uputio me da tako sam upotpunjavam svoja saznanja. To su, izgleda, znali Hrvati a i neki ovde pa je hapšenje, na neki način, bilo presecanje te linije, te moje aktivnosti. Otuda i zahtev za moje izručenje Hrvatskoj.
      
       Mnogi vas kroz poznanstvo sa Legijom vezuju i za “crvene beretke”. Jeste li imali takvih veza?
       - Iako sam, kako vam je poznato, bio predsednik Vlade RSK 1994. godine pa sve do polovine 1995. godine, ja nisam nikada imao veze sa “crvenim beretkama” i pored toga što sam znao da su oni na ratištima u Krajini, te Republici Srpskoj i da su učestvovale u najtežim vojnim operacijama i pri tom imale ne mali broj žrtava. Ni nakon pada Krajine 1995. godine kada su “crvene beretke” bile locirane u Kuli, ja sa njima nisam imao bilo kakve kontakte iako sam znao da u njihovom sastavu ima dosta Krajišnika. Ni jednom prilikom nisam posetio njihov centar u Kuli. Eto, na čelu tih “crvenih beretki” je do ubistva premijera Đinđića bio Dušan Maričić Gumar, rodom iz Krajine - Lika, ja ga nisam imao prilike upoznati. Uostalom, sam podatak da sam Milorada Lukovića Legiju prvi put upoznao polovinom juna 2002. godine, kada nije bio na čelu “crvenih beretki”, dovoljno samo po sebi govori da li sam ja imao kontakte sa “crvenim beretkama”.
      
       Na Skupštinskom odboru za bezbednost Čedomir Jovanović je rekao da ste vi polovinom 2001. godine upoznali Legiju i Tomića i da se posle toga Tomić sastao sa Legijom.
       - To je potpuno netačno jer ja 2001. godine nisam poznavao ni Legiju ni Tomića.
      
       Pa kako ste to upoznali Legiju?
       - Milorada Lukovića Legiju sam upoznao polovinom juna 2002. godine i to na njegovo traženje kada me je telefonom pozvao u preduzeće. Razlog zbog čega je Legija želeo susret sa mnom bio je isključivo vezan za privatizaciju nekih društvenih preduzeća u Beogradu. Bio je to moj prvi i jedini razgovor sa Legijom kojom prilikom mi je dao u ruke listing od nekoliko stotina društvenih preduzeća iz Beograda da ga pogledam, jer su na tom spisku bila preduzeća predviđena za privatizaciju, odnosno aukcijsku prodaju.
      
       Da li vam je bilo čudno otkuda Legiji spisak tolikih preduzeća?
       - Tom prilikom Legija mi je kazao da je taj poverljivi spisak dobio direktno iz Vlade Srbije navodeći mi imena i prezimena tih ljudi. No, budući da istražni postupak nije okončan, ja nemam nameru da iznosim ni imena nekih preduzeća koja sam zapamtio sa spiska, niti imena ljudi koje je Legija apostrofirao. Legija je od mene tražio da kao iskusan privrednik dam njemu savet koja su društvena preduzeća u Beogradu najatraktivnija, jer on sa još desetak biznismena i nekoliko bankara želi ući u privatizaciju ne samo sa kapitalom kojim oni raspolažu, već i stranim kapitalom, navodeći mi neka imena biznismena. Ja, naravno, nisam bio u mogućnosti da mu u dvadesetak minuta dam takvu ocenu, pa je dogovoreno da će mi po jednom Krajišniku naknadno poslati taj spisak, ali se to nije desilo jer mi nismo direktno komunicirali ni tada ni kasnije.
      
       Koji su bili razlozi poznanstva sa Dušanom Spasojevićem Šiptarom?
       - I to je bilo vezano za privatizaciju, odnosno Spasojević je bio zainteresovan za preduzeće “Galames” u kojem sam ja radio. Do toga nije došlo jer vlasnik “Galamesa” nije prihvatio Spasojevićevu ponudu.
      
       Kako je onda došlo do susreta u kabinetu generala Tomića?
       - Znajući za moju saradnju oko Haga, jedan od mojih poznanika inače Krajišnik, zamolio me da pitam generala Tomića da primi na razgovor Legiju i Spasojevića jer mu žele dati važne informacije kojima raspolažu. Dakle, nisam ja imao ni telefonski, niti direktni kontakt sa tim ljudima, već moj poznanik. Sadržaj razgovora izneo sam i istražnim organima i on nema ama baš nikakve veze sa ubistvom premijera Đinđića. Ono što mogu sasvim otvoreno da kažem, jeste činjenica da ni prilikom mog prvog i jedinog razgovora sa Legijom polovinom juna 2002. godine, ni prilikom razgovora kojeg je on sa Spasojevićem imao kod generala Tomića, gde se slučajno zatekao Rade Bulatović, savetnik predsednika Koštunice, nije bilo ni reči o pokojnom premijeru Đinđiću, a pogotovu o nekom udruživanju ili stvaranju takozvanog zemunskog klana da bi se likvidirao premijer Đinđić.
      
       Kako onda objašnjavate hapšenje?
       - To je apsolutno dobro projektovana politička montaža u periodu vanrednog stanja u Srbiji a sa osnovnim ciljem da se nad imenima anonimaca iz tzv. zemunskog klana napravi politički kišobran, da bi predstava u javnosti bila veća stavljajući na optuženičku klupu generala Tomića, Radeta Bulatovića i Borislava Mikelića. Tako se u celi slučaj uvukao Vojislav Koštunica i njegov DSS, a budući da ja radim na obradama događaja u Hrvatskoj za Hag, bila je prilika da i mene, kao bivšeg premijera RSK, uvuku u prljavu konstrukciju. Eto, zbog toga sam uhapšen 4. aprila i proveo u pritvoru 102 dana, a da nakon tog razgovora kod generala Tomića nisam ni video ni čuo Legiju i Spasojevića, a to je maltene šest meseci pre ubistva premijera Zorana Đinđića.
      
       Šta vas navodi na takav zaključak?
       - Koliko ja znam, nakon toga je bilo nekoliko krugova predsedničkih izbora u Srbiji u kojima je učestvovao i Vojislav Koštunica i drugi kandidati, pa se postavlja pitanje o kakvoj se to konstrukciji radi da bi se nasilno preuzela vlast u Srbiji.
      
       Kakve ste odnose imali sa pokojnim premijerom Đinđićem?
       - Sa premijerom Đinđićem nikada nisam bio u sukobu, niti sam imao bilo kakve odnose, ni u vreme kada je bio opozicija ni u vreme kada je bio vlast jer sam nisam pripadao nijednoj političkoj stranci već 13 godina. Isto tako, ni sa gospodinom Koštunicom. U vlast nisam ušao kada mi je to nuđeno u vreme Miloševića i kada sam bio mlađi. Zašto bi se ja u 63. godini s nekim udruživao i nasilnim putem pokušao da dođem do vlasti? Moje oslobađanje nije tražila nijedna politička stranka, niti bilo koje udruženje, jer da sam nečiji, neko bi se već oglasio.
      
       Kao predsednik Komiteta za raseljena lica, morali ste kontaktirati i sa vlašću.
       - Sa Komesarijatom za izbeglice i mnogim nevladinim organizacijama. Sarađivao sam sa Brankom Radujkom, tadašnjim savetnikom premijera Đinđića a sadašnjim generalnim sekretarom kabineta premijera Zorana Živkovića. Da li će moji kontakti i razgovori protekle godine od nekoliko časova, i kada ih budem izneo u javnost, biti jednako tretirani kao i razgovor sa Legijom od dvadesetak minuta? To isto vredi i za moje kontakte i razgovore sa Zoranom Janjuševićem pre nego što će postati savetnik premijera Đinđića. A da sam bio član nekog zločinačkog udruženja za Đinđićevu likvidaciju, valjda bih njih kontaktirao i raspitivao se o Đinđiću. To se nije desilo. Nadam se da taj podatak sam po sebi mnogo govori.
      
       Tokom vanrednog stanja i kasnije pominjana je vaša uloga kao zaštićenog svedoka. Ima li u tome istine?
       - Smatram da je institucija zaštićenog svedoka dogovor sa ljudima koji su nešto zgrešili da bi ih sud i tužilaštvo poštedeli a oni bili toljaga u rukama tih organa. Na to ne pristajem ni pod kakvim uslovima. To je puštena floskula kako bi se ja proizveo u nekakvog insajdera. Nisam ja Milan Babić koji je 1990. godine proglasio ratno stanje u severnoj Dalmaciji, pa posle objavio rat Zagrebu, a onda je otišao u Hag gde je govorio ono što nije istina da bi izvukao sebe od odgovornosti. Neću biti zaštićeni svedok ni u bilo kom drugom slučaju. Braniću se na jedan pravedan način.
      
       Kakav kraj očekujete povodom vaše istrage?
       - I pored toga što je istraga do sada pokazala da Mikelić nema veze sa ubistvom premijera Đinđića, moj stav i mojih advokata je da ćemo sve učiniti da istražnim organima pomognemo da svaki problem koji bi se mogao vezati u ovom slučaju za mene, do kraja rasvetlimo kako bi se sa mojih leđa skinula svaka sumnja vezana za zločinačko udruživanje. Naime, nije Borislavu Mikeliću dovoljno što sam sada na slobodi uz još uvek postojeću krivičnu prijavu budući da istraga nije okončana do kraja. Na drugoj strani, ja ne želim da me susreću neki građani koji su se u proteklom periodu o meni svašta naslušali i čitali u medijima, a posebno onu kvalifikaciju da sam član nekog zločinačkog udruženja. Tu etiketu moram da skinem sa svog imena i prezimena u prvom redu zbog moje neukaljane životne i radne prošlosti, a posebno zbog moje maloletne ćerke Bojane.
       Dakle, smatram logičnim činom da nakon što bude okončan istražni postupak, specijalni tužilac odbaci krivičnu prijavu protiv Borislava Mikelića jer je dosadašnja istraga pokazala ne samo da ja nemam veze sa nekim zločinačkim udruživanjem vezanim za ubistvo premijera Đinđića, već da nemam bilo kakve veze sa bilo kojim klanovima, niti sa nekim kriminalnim radnjama bilo koje grupe ili pojedinca.
      
       SLOBODAN IKONIĆ