Svetska banka je prošle godine objavila studiju o zemljama u tranziciji u kojoj se kaže da su se oni koji su sprovodili reforme lično i obogatili

      Pranje novca je finansijski termin koji, na svu sreću, nismo mi izmislili, ali koji, koliko vidimo, nije stran ni našim reformatorima. Međusobne optužbe ko je prao veći novac najbolje govore o karakteru vlasti. Šta se dobija pranjem novca i kako se to obavlja? Pranjem novac postaje čist, odnosno novac iz sive ekonomije i kriminalnih poslova prelazi u legalne finansijske tokove. Vlasnik kapitala tek tada dobija mogućnost da posluje po zakonu i otpočinje da plaća porez. Pored toga, pod pranjem novca se podrazumeva prelazak državnog, društvenog ili kompanijskog kapitala na privatne račune poslovnih ljudi kojima je povereno da se staraju i uvećavaju taj kapital.
       Njihova težnja je da postanu moćni, priznati i cenjeni građani sveta. Psihološki gledano, mali je broj onih koji, poput Čiča Gorija, uspevaju da pobede sami sebe i dobrovoljno pristaju da ostanu nepriznati. Najveći broj glembajevskih otimača, ubica, secikesa, posrednika, korisnika primarnih i sivih emisija, lažnih faktura i privilegovanih uvoznika akcizne robe, ne mogu da izdrže i očajno kupuju društvena priznanja. Šta će im novac ako ne mogu da ga pokazuju? U osnovi, pranje novca je direktno vezano za način kako se stiče kapital. Kada istorijski posmatrate nastanak velikih bogatstava u svetu, recimo uspon Evrope ili SAD, onda vidite da su veliki kolonijalni pohodi, ratovi i pljačke bili glavna privredna aktivnost koja je donela bogatstvo tim državama. Nakon pljačke dolazilo je do industrijskih, tehnoloških i komercijalnih revolucija koje su sposobnijim i veštijim poslovnim ljudima donosile ogroman kapital.
       Razlika između novobogataša u procesu istočnoevropske tranzicije i Kenedijevih, Rotšildovih, Morganovih i drugih milijardera iz razvijenog sveta nije lične prirode - prema tvrdnji jednog američkog sociologa i jedni i drugi imaju razbojničku narav, već je jedina razlika u sistemima koji su im omogućavali da zgrću bogatstvo. Naime, američki bogataši postajali su industrijalci tokom privrednog rasta i razvoja SAD, pa su im tolerisani privredni nestašluci, dok su, recimo, ruski tajkuni postali bogati uništavanjem sopstvene države i iznošenjem 500 milijardi dolara van zemlje. Kako bi inače onaj balavac sa trideset i nešto godina zaradio četiri milijarde dolara i kupio engleski klub “Čelzi” za 140 miliona funti da nije radio poslove vezane za izvoz sirovina: nafte, gasa i metala?
       U slučaju takve tranzicije moguće je da nastane Pareto efekat koji svedoči da nikada jedni ne mogu da se obogate ukoliko drugi ne osiromaše. Velika je nesreća što se to dešava u pravnom sistemu koji toleriše finansijske manipulacije oligarha.
       Ali, pranje para ipak nije ruski izum. Ruski oligarsi su taj neoliberalni koncept surovo i sirovo primenjivali u sopstvenoj zemlji u kojoj 80 odsto stanovništva živi sa 1-2 dolara dnevno. Pranje novca iz sive ekonomije je izum američkih multinacionalnih kompanija koje su, bežeći od visokih poreza i državne kontrole, izmislili of-šor zemlje, poreske rajeve na svetu u kojima se porez plaćao maksimalno do 4,23 odsto. Ti poreski rajevi uglavnom su otvarani na egzotičnim ostrvima da bi turbo menadžeri mogli na miru da uzmu milijarde dolara opljačkanog novca i da se na miru odmore i okupaju.
       Posao je počinjao tako što se otvore računi u nekoliko lokalnih banaka na ostrvu koje drže ljudi od posebnog poverenja ili se angažuju poslovne jedinice velikih bankarskih korporacija. Preko tih računa izvozila se i uvozila roba iz razvijenih zemalja, plaćale konsultantske usluge za istraživanje tržišta, marketing, PR ili lobiranje i fakturisale su se milijarde dolara iz sumnjivih poslova. Jedan računovođa često je vodio na stotine firmi, pravio završne račune i obračunate profite isplaćivao u kešu ili na račune “poslovnijih” banaka iz razvijenog sveta. Najveću proviziju, između 15-20 odsto od iznosa, plaćaju oni koji donose novac u kešu i koji hoće da im se opran novac pojavi na računima svetskih banaka.
       Šta perači novca rade sa kešom? Oni ga ne zadržavaju za sebe već ga prodaju za proviziju od 5 do 10 odsto mešetarima iz sive ekonomije kojima keš uvek treba. Tako se odvija neprestana vanberzanska trgovina novcem. Kakav je promet na tim tržištima? Ako znamo da je u Nemačkoj siva ekonomija 17,1 odsto BDP i da će ove godine preći 21,6 odsto, da je u SAD preko 10 odsto BDP, Kini oko 20 odsto, dok je u zemljama u razvoju, koje su glavne žrtve finansijskih špekulanata, preko 50 odsto BDP, ako znamo da je svetski BDP oko 30.000 milijardi dolara i ako uzmemo da je 20 odsto neki prosek sive ekonomije, to znači da je u procesu pranja novca čitavih - 6.000 milijardi dolara.
       Postoje delatnosti koje imaju velike godišnje obrte i izuzetno su interesantne za finansijske mešetare zbog velikih zarada prilikom pranja novca: duvan 204 milijarde dolara, alkohol 259 milijardi dolara, sport 300 milijardi, nevladini sektori 1.000 milijardi dolara, farmacija 300 milijardi dolara, droga 400 milijardi dolara, prostitucija 400 milijardi dolara, trgovina oružjem 200 milijardi dolara i kockanje 68 milijardi dolara.
       Gurui turbo kapitalizma su postali nemilosrdni. Pohlepno proždiru sopstvene kompanije i pljačkaju investitore. U prošloj godini došlo je u SAD do najveće pljačke građana kada je 4.500 milijardi dolara otišlo špekulantima sa Volstrita. Lažnim bilansima potopljene su uz pomoć oditorskih kuća naduvane kompanije kao što su: Enron, Ddžnegz Onjest, Global Grossing, Adelphia, Imclone, Tdžco i Njorldcom. Optužbe su svuda iste - falsifikovanje bilansa firmi i uvećanje lažnim fakturama nepostojeće dobiti.
       Kako se kod nas pere novac?
       Da bi se učestvovalo u pranju novca, morate da budete bliski državi. Kako pogrešnim konceptom reformi srpska privreda nije ni pokrenuta, industrijska proizvodnja u trećoj godini tranzicije je u minusu 3,1 odsto, kako je naše finansijko tržište prilično plitko i nerazvijeno, onda onima koji hoće brzo da zarade, ne preostaje ništa drugo nego da se uključe u politiku. Tako politika postaje najunosnije zanimanje koje omogućava tatinim i maminim sinovima da primaju uplate sa egzotičnih ostrva gde ozbiljni ljudi nikada ne štede. To je “modernije” objašnjenje sticanja para od onog čuvenog nošenja gajbica.
       Makroekonomska stabilnost, čvrst devizni kurs i prebrza liberalizacija spoljne trgovine doveli su do nastanka najvećeg trgovinskog deficita koji je od januara 2001. godine narastao na devet milijardi dolara. Ako je zarada na tim poslovima 10 odsto, što je realno, znači da je 900 miliona dolara uzeo uvozni lobi. Taj lobi je spreman da finansira opstanak nesposobnih reformatora na vlasti, bez obzira na to što propada država i što su građani sve siromašniji.
       Vladajuće stranke kontrolišu privredni život i grčevito se bore da ostanu na vlasti da bi uzele što više za sebe. Neka pitanja se, radi ilustracije, sama nameću: zašto je u decembru uvezeno 36 miliona dolara struje kad je mesec bio topao i imali smo struje za izvoz? Zašto jedna te ista ekipa, bez obzira na karakter vlasti, godinama učestvuje u kupovini i prodaji struje? Zašto je kupljeno 4.593.001 barela nafte pred početak rata u Iraku po ceni od 29,8594 dolara po barelu kada je cena tokom rata bila svega 22 dolara po barelu? Ko kontroliše šverc od 1790 tona cigareta?
       Uprkos vanrednom stanju, cena droge na tržištu nije porasla. Ko su ljudi iz senke koji štite narko-dilere? Ko kontroliše šverc 130 miliona dolara motornog ulja i maziva? Posebna priča je privatizacija. Tri cementare su prodate za samo 138,9 miliona dolara, dok se u vreme onog režima samo za Beočinsku fabriku moglo dobiti 141 milion dolara. Koje oditorske kuće dobijaju privatizaciju najboljih firmi? Zašto su privatizovane šećerane? Gde je 130 miliona evra zarade od trgovine šećerom? Zašto je koncern Sartid prodat za bednih 21,3 miliona dolara kad samo fabrika belih limova u Šapcu vredi 120 miliona dolara? Zašto se prodaje duvanska industrija i Beopetrol? Ko je gradio puteve po Srbiji za 167 miliona evra i kolike su zarade na tim poslovima?
       Svetska banka je prošle godine objavila studiju o zemljama u tranziciji u kojoj se kaže da su se oni koji su sprovodili reforme lično i obogatili. Da li se naši reformatori danas bogate? Kako je moguće sa platom od 30.000 dinara da neki nose odela od 3.000 evra? Kojim parama državni službenici otvaraju privatne fakultete, grade kuće i kupuju mlinove u procesu privatizacije? Zašto ima 360 žalbi na rad tenderskih komisija? Zašto su ministri istovremeno članovi upravnih odbora i tenderskih komisija?
       Guverner je mahao izveštajima o lažnim izvoznim fakturama, dok ništa nije govorio o umanjenju uvoznih faktura. Postoji, dakle, bezbroj načina da se izbegne plaćanje obaveza prema državi i da se, preko noći, stekne kapital. Videli smo da se razvijene zemlje, uz sve demokratske i tržišne institucije, teško bore sa sve veštijim, odlučnijim i nemilosrdnijim mešterima. U zemljama u tranziciji izostanak vladavine prava i institucija sistema, kao i nametnuti koncept neoliberalnih reformi, doveli su do usporenog privrednog razvoja, što povećava socijalna raslojavanja pa je sve veći broj reformatora koji ne mogu da odole iskušenju. Međusobnim optuživanjem će isplivati pred sud javnosti i krupni kapitalci, koji se sada kriju iza testamentiranih naslednika. Tada će svima biti jasno kakvu smo vlast imali. Bojim se samo da će mnogi iz reformskog tima tada već živeti na dalekim egzotičnim ostrvima kod mame i tate. Naravno, trošiće oprani novac.
      
       BRANKO DRAGAŠ
      

Sejšeli - ne treba viza Za razliku od Crne Gore, Grčke, Bugarske, Turske, Egipta - čestih destinacija naših građana u letnjem periodu, nijedna od domaćih turističkih agencija koje smo kontaktirali nemaju stalne aranžmane za Devičanska ili Sejšelska ostrva. Slično, retke su agencije koje obezbeđuju individualno organizovanje putovanja na Sejšele. Takva je, recimo, “Glob metropoliten turs”.        Kako za NIN kaže Gordana Rakić, iz te agencije, mesečno, jedan do dva para putuje na Sejšele. “Sejšeli su jedno od retkih ostrva gde je vreme stalno isto. Može da se desi da pada kiša, ali je onaj monsunski, kišni period mnogo manje izražen na Sejšelima, nego u drugim delovima ovog područja”, kaže Rakićeva.        Najniža cena jedanaestodnevnog polupansiona, sa luksuznim apartmanom, iznosi 1320 evra. Avionska karta Beograd- London - Sejšeli , sa avio-taksama, košta još 1157 dolara.        U “Globu” može da se plaća na 12 mesečnih rata, ili čekovima. Naravno, putnici na Sejšele plaćaju gotovinom. Tako hoće.               D. LAKIĆ