Nova afera u Srbiji otvorila je nove pukotine među reformistima i privremeno odložila raslojavanja unutar ostatka vladajuće koalicije i glavne partije u njoj

      Koja pitanja sebi najčešće postavljaju naši političari: kada ćemo ući u Evropsku uniju ili kada će njegov koalicioni partner pustiti dosije o njegovoj vezi sa plavušom iz kabineta, kako se može rešiti kosovsko pitanje ili kako sprečiti da se ne objavi informacija o nevaljalstvima mlađeg brata iz mladosti, šta valja uraditi na iskorenjivanju bede i beznađa u Srbiji ili šta uraditi da vam prijatelji ne bi podmetnuli ono o vašoj ženi, svastiki i detetu iz prvog braka? Možda će se na ovim pitanjima oblikovati slika političke elite i bezbednosnog podzemlja, ali se za sada može utvrditi da se političari slabo bave ulaskom u Evropsku uniju, rešavanjem kosovskog pitanja ili iskorenjivanju bede i beznađa.
       To bi moglo da bude osnovno naravoučenije iz dubokog sukoba između prve tranzicione vlade i doskorašnjih vladinih eksperata koji su sa pravom patentirali uspešniji deo srpske tranzicije. Prvo je guverner Dinkić nesmotreno stavio pred Vladu Srbije neugodan izbor - da prihvati vanredne izbore ili će G17 izneti komromitujuće dokaze protiv narečene vlade. Iako je kasnije napravio istorijski gest, zasnovan na činjenici da je jedan političar u Srbiji priznao da je pogrešio, Dinkić je pretrpeo opravdanu baražnu vatru političkih protivnika i medija, koji su uglavnom zasnovani na intuitivnom saznanju da su informacije o malverzacijama nekim čudnim vezama ispletene sa Zakonom o Narodnoj banci. Neki vladini funkcioneri su u Dinkićevoj najavi videli samo loš blef, kojim se nudi poslednja šansa za pomirenje.
       Zatim je Dinkić izneo karte pred srpsku javnost, navodeći da su doskorašnji šef kabineta premijera Nemanja Kolesar i savetnik premijera za bezbednost Zoran Janjušević primili na račune novac sa Sejšelskih ostrva (kompanija Majron Sejls) preko Kipra (Lenej kontrol ltd.). Prema dokumentu koji je mađarska uprava za borbu protiv finansijskog kriminala uputila našoj policiji 25. juna, u periodu između 28. februara prošle godine i 13. januara ove godine, pomenuta kiparska kompanija je na Sejšele prebacila
       1 022 300 evra. Dinkić je, ilustrujući soptvene tvrdnje o pranju novca, naveo da je samo u prvih pet meseci ove godine iz zemlje izneto 522 miliona dolara, a kasnije su neki drugi funkcioneri G17 objašnjavali da bi Srbija na taj način mogla da postane “zemlja isceđenog kapitala”, zbirno mesto praznih fabričkih hala, destinacija koju bi svaki ozbiljan investitor morao da izbegava u najširem luku i omiljeno odredište za manipulante svih fela. To je već ličilo na početak dobre političke afere, koje u ritmu od najmanje šest puta godišnje izazivaju zemljotrese u vladajućoj koaliciji.
       Ministar policije Dušan Mihajlović je istog dana zaključio kako je guverner pucao u prazno jer je “pobrkao babe i žabe” uzimajući operativnu informaciju mađarske policije koja nije poslata njemu, ministru, već kolegama iz Srbije koji su zamoljeni da provere podatke iz informacije. Zamenik beogradskog javnog tužioca Dragoljub Stanković je munjevito utvrdio da ni u kom slučaju nije reč o dokazima o korupciji u Vladi Srbije, a funkcioner Demokratske stranke Bojan Pajtić izjavljuje kako se radi o običnim činovnicima za “koje javnost ne zna, koje ni mi lično ne poznajemo, za koje nismo glasali i koji su među nekoliko hiljada vladinih službenika”. Dan kasnije, državna televizija je saznala da je MUP završio kompletnu istragu o spornom dokumentu i utvrdio da ne postoji nijedan element koji bi upućivao na krivično delo.
       Budući da je bila duboko inkorporirana u finansijske strukture, nevladina politička stranka G17 plus je vešto izabrala mete napada jer su Janjušević i Kolesar do sada uglavnom obavljali osetljive poslove, koji zahtevaju visok stepen diskrecije, što je opet raspaljivalo čaršijske priče o “Šainovićima među srpskim reformistima”, postojećim i nepostojećim privatizacionim šemama. Sama činjenica da su se za dve i po godine pojavili svega nekoliko puta u medijima (Kolesar se javnosti predstavio kao čovek koji je saopštio da je Milošević izručen Tribunalu), možda nešto govori o slobodi medija ili kredibilnosti Saveta za borbu protiv korupcije, ali sasvim sigurno potvrđuje veštinu osoba sa holivudskim biografijama da zadrže privatnost za sebe i svoj posao. U prvim reagovanjima, Janjušević i Kolesar ne osporavaju verodostojnost dokumenta, već se uglavnom bave Dinkićevim motivima za vođenje kampanje diskreditacije njihovog lika i dela (jer su se borili protiv guvernerovog privatizovanja centralne banke - Kolesar, jer ne profitiraju od novca građana Srbije kao što to čini Dinkić - Janjušević).
       Janjušević ponavlja da je u vladu ušao kao bogat čovek jer ima dve kompanije u zemlji i dve u inostranstvu, ali je želeo da entuzijastički pomogne novoj demokratskoj vladi i narodu kojem je ta pomoć bila potrebna. Naglasio je da ima pravo da “raspolaže sopstvenim novcem po ličnom nahođenju” i da ga uplaćuje sebi ili bilo kom drugom na račun, što jeste pravilo u svakoj kapitalističkoj zemlji. U čitavoj priči je, međutim, nejasno zašto bi uplaćivanje moralo da ide preko Kipra i egzotične afričke države, sastavljene od 85 minijaturnih ostrva u kojoj je, posle odlaska Britanaca, 1979. godine uspostavljen jednopartijski sistem.
       To i slična ostrva su, sasvim sigurno, raj za biznismene svih boja, koji prirodno žele da plate što manji porez, ali je pomalo čudno da visoki vladini funkcioneri vode transakcije koje su građani viđali samo u dobrim američkim trilerima. U čitavoj priči posebnu pažnju izaziva što je pod svrhom doznake napisano “savetovanje Jakovljević”, što opet otvara novu seriju spekulacija u kojima se pominje švajcarska kompanija u kojoj je Jakovljević navodno savetnik, Cementare “Novi Popovac”, gde je Kolesar bio predsednik Upravnog odbora, dok svemu daje ton puka koincidencija da je švajcarska firma kupila baš tu cementaru.
       Na kraju su u ponedeljak, dvojica običnih činovnika sazvali konferenciju za štampu u zgradi vlade i izneli šta imaju protiv Dinkića i drugova, sa posebnim akcentom na sadašnje i buduće članove familije čelnika ekspertske partije, što je nekako podsetilo na poznati rukopis Službe koja od 5. oktobra do danas učestvuje u svim političkim aferama i veoma uspešno obnavlja uspomene na afere Osa, Pauk i ostale životinje parka iz doba Državne bezbednosti. Već odavno se domaća javnost bavi uticajem Službe na političke raskole u Srbiji, ali su nastupom vladinih činovnika, domaći konspiracionisti dobili do sada najjače argumente. Ovakva služba bi morala da se ukine ili se bar pretvori u političku partiju, izađe na izbore i uz pomoć sopstvene arhive pokuša da osvoji vlast i tako dobije legitimitet za ono što danas radi. Ukoliko dosijei i tajni dokumenti o privatnom životu političkih protivnika budu glavna poluga u srbijanskoj politici, onda će veoma brzo ideja o demokratskom društvu biti kompromitovana na isti način na koji je Milošević kompromitovao svaku pomisao na tradiciju, naciju ili socijalnu pravdu.
       Predsednik G17 plus Miroljub Labus je, posle konferencije u vladinoj zgradi, izgleda izgubio nadu u umerenu struju Demokratske stranke, kojoj je bezuspešno nudio koalicionu vladu posle vanrednih izbora na jesen. Labus je imenovao Janjuševića za faktičkog šefa državne bezbednosti, što je bilo prilično neuobičajeno za profesora koji se do sada uzdržavao od teških kvalifikacija u političkoj areni i često smirivao mlađe, ambicioznije funkcionere partije. Na meti kontranapada našao se Institut G17, koji je navodno primio gomilu sumnjivog novca, ali je nevolja u tome što je novac legao na račun pre nego što je Institut uopšte osnovan. “Očekivali smo takvu vrstu kontranapada, ali nismo očekivali da će u javnost izaći sa tako neveštim, amaterskim falsifikatom. Jako sam zabrinut što Državna bezbednost tako loše radi, jer se falsifikovani dokumenti odnose na period kada naš institut uopšte nije postojao, što je lako proveriti”, kaže direktor Instituta G17 Milko Štimac.
       Dobro informisani ljudi iz vlade kažu da imaju tone kompromitujućih materijala protiv G17 plus, ali ih zapadne zemlje sprečavaju da iznesu pred javnost sve što imaju o ekspertima. U hronici najavljenih optužbi, navode se provizije od problematičnih zapadnih banaka u kojima su deponovane devizne rezerve, usluge koje su navodno od stranih investitora tražili eksperti do sasvim degutantnih priča iz privatnih života lidera G17 plus. “Ne kažem da smo anđeli, ali sam sasvim siguran da oni nisu ništa bolji od nas”, kaže jedan od vladinih funkcionera, koji je zamolio da bude neimenovan, jer je NIN u vladajućim krugovima postao prilično nepoželjan. Od tog odmeravanja straha od kompromitacije, težine pravih i lažnih dosijea će zavisiti ishod poslednje afere u Srbiji.
       Sukob između ekspertske partije i Vlade Srbije bi, međutim, mogao da ostavi duboke posledice na političkoj sceni Srbije. Funkcioneri G17 plus, koji su do pre mesec dana govorili kako je posle bilo kojih izbora neizbežna koalicija sa žuto-plavom strankom, jer je reč o sestrinskim strankama, sada sa indignacijom govore da više neće koaliciju sa zaštitnicima Miloševićevih biznismena. Istraživači javnog mnjenja su već ranije konstatovali da demokrate i G17 pretenduju na isto biračko telo (mlađi, urbani, nova poslovna elita), što je verovatno bio osnovni koren sukoba jer je G17 posle osnivanja uspeo da prepolovi birače DS. U nedeljama posle vanrednog stanja, koje su obeležene novim sukobima DS i DSS, G17 plus je bio jedina stranka koja je poboljšala sopstveni rejting, ali sada, u novom sukobu unutar reformista, nedvosmisleno gube obe strane, dok neku korist može da očekuje Koštuničina stranka. Ali niko ne postavlja pitanje šta se dogodilo sa elementarnim institucijama demokratskog društva, osnovnim zakonima koji definišu šta znači konflikt interesa, šta rade policija i bezbednosne službe u demokratskim društvima, kao što niko ne kontroliše rad na stotine ljudi dobre volje koji su ostavili bogatstvo i došli da pomognu majčici Srbiji i njenim napaćenim građanima.
       Samo pratite kretanje novca i videćete veoma preciznu putanju kojom ide politička elita, glasi jedno od osnovnih pravila primenjene političke ekonomije. Ako bi neki mazohista pokušao da prati puteve keša u zemlji Srbiji i njenim of-šor saveznicima, verovatno bi došao do tragova koje može da ostavi drogirani tinejdžer, koji istovremeno igra uz Šemsu Suljaković, rejv i argentinski tango. Tako otprilike izgleda politika, koja se oslanja na resurse sa Sejšelskih, Devičanskih ili Maršalskih ostrva,
      
       BATIĆ BAČEVIĆ