(“Beljenje štampe”, NIN br. 2742)

      Izabrani citati iz teksta: 1. “Medijski poslenici su upozoravali da je analiza medija unazad zapravo pretnja okrenuta unapred, ka budućnosti” i 2. “Posao im je verovatno toliko obiman da ne stižu da percipiraju upozoravajuće signale. Ili još gore, oni ih minimalizuju.”
       Od ukupno šest pitanja novinarke M. Milosavljević i šest odgovora i objašnjenja (svega 49 redova) - poslatih mejlom, u tekstu je iskorišćena samo jedna rečenica moga odgovora.
       Komentar: Ne znam kako se medijska analiza, ili bilo koja druga vrsta analize, može raditi isključivo na materijalu koji će tek doći a ne na materijalu koji je već prikupljen. Osnov svake analize je već postojeći materijal. Moguće je, naravno, praviti i futurističke analize ali se i one dobrim delom zasnivaju na postojećem materijalu i postojećim trendovima. To da je svaka analiza, pa i analiza medija, svojevrsna pretnja, upućena napred ili nazad, za mene je pravo otkriće. To otkriće je tim zanimljivije u našem javnom životu gde se svakodnevno izriče tako mnogo uvreda, pretnji, obećanja ili kletvi. Ono što umesto ozbiljne analize vidim, to su uporni pokušaji da se mediji (u bloku) optuže za nekakvu zaveru, kao i da se političari (takođe u jedinstvenom bloku) predstave kao antidemokrate i neprijatelji slobode izražavanja. U nekim drugim prilikama to bi predstavljalo običnu besmislicu, o kojoj ne bi vredelo raspravljati, da atmosfera javnih omraza i netolerancije nije toliko prisutna u našem političkom i javnom životu. Postoje velike razlike i među političarima i među medijima. Onaj ko odbija da se sa tim suoči i uporno sve medije i sve političare trpa u iste korpe, taj objektivno pokušava da izbegne ozbiljnu raspravu o odgovornosti za javnu reč i politike i medija. U isto vreme, to je odličan metod za raspirivanje osećanja sveopšte nepodnošljivosti i očajanja.Tekst Marijane Milosavljević doprinosi ovakvom stanju stvari ne samo zbog nerazumevanja razlike između onoga šta radi arhiva i onog šta se dobija analizom i interpretacijom materijala koji je arhiviran, nego i zbog egzaltiranog sarkazma kojega ima u njenom tekstu (primer: citat broj 2).
       Što se tiče poređenja sa Šuvarom, u pitanju je jeftina i neukusna parada i na nju bi se na istom nivou moglo odgovoriti poređenjem autorke sa Milom Štulom ili Milijanom Baletić. Naravno, to mi ne pada na pamet. Stipe Šuvar je, pored mnogih političkih grešaka u prošlosti, na kraju ispao daleko pristojnija i pametnija osoba od mnogih naših političkih i medijskih junaka.
       Najzad, zaista mi nije jasno kakvu pretnju, posebno “pretnju unapred”, predstavlja profesionalan rad na pravljenju bilo koje arhive. I šta znači unapred žigosanje bilo koga da će njegov rad predstavljati buduću pretnju za nekoga? Da li je to samo konstatacija, upozorenje ili takođe pretnja? Shodno toj logici, svako onaj ko kod kuće čuva komplete novina iz poslednjih dvadesetak i više godina, može predstavljati ozbiljnu pretnju za sve one koji su nešto napisali ili izjavili za te novine. Možda je to i tačno. U najmanju ruku, bilo bi dobro sačekati da se vide rezultati.
      
       VELIMIR ĆURGUS KAZIMIR,
       Beograd