(“Zgrade i poneka predstava”, NIN br. 2742)

      U prošlom broju NIN-a, u članku Radmile Stanković “Zgrade i poneka predstava” o upravo završenoj pozorišnoj sezoni, kao i u autorskom tekstu “Dobar ukus” Ksenije Radulović, koji mu je pridodat, dvaput sam bez pravog razloga pomenut u negativnom kontekstu, jednom poimence, drugi put u lako odgonetljivoj aluziji.
       Dobar deo svoje izjave o protekloj sezoni, Gorčin Stojanović posvećuje mom negativnom sudu o predstavi na kojoj se prikazuje “Govornica” Jagoša Markovića, tumačeći tu kritiku nostalgijom koju navodno osećam prema političkom pozorištu, koje sam “briljantno uspostavljao pre dvadesetak godina, naročito bivajući na čelu Sterijinog pozorja”, ali i time što ona donosi “definitivno pokopavanje negativnog nasleđa onoga što se zvalo političko pozorište kod nas”. Međutim, da je pročitao makar samo moj kratak esej “Pozorište i konačno rešenje”, objavljen još 1986, a tu skoro ponovo štampan u knjizi “Kraj utopije i pozorište”, Gorčin Stojanović bi znao da sam i termin “političko pozorište”, pa i ono što se njim imenovalo, smatrao nepreciznim, netačnim, čak štetnim. To bi ga podsetilo i da sam početkom osamdesetih na Sterijinom pozorju davao prednost prvenstveno predstavama u kojima se na dovoljno značajan način tretira ljudska sudbina, teatru koji, i kad se bavi politikom, ima i široku lepezu drugih aspekata, počev od poetskog preko antropološkog do metafizičkog; da sam, drugim rečima, podsticao pozorište koje publici pruža duboka saznanja o čoveku, o društvu, o istoriji, a nije ni intimističko, ni sedativno, ni instrument za proizvođenje bulevarske zabave.
       Ukratko, procena vrednosti predstave na kojoj se izvodi “Govornica”, isključivo se zasniva na tome što ona, za razliku, recimo, od inscenacija komada “Kate Kapuralica” i “Skup”, ne sadrži nijedan od elemenata, koji jedno pozorište mogu da učine značajnim.
       S druge strane, aluzija Ksenije Radulović na tobožnju neumesnost toga što na listu pozorišnih ostvarenja koja su na mene u protekloj godini ostavila najupečatljiviji utisak stavljam uz naše i inostrane predstave uključuje i jednu krupnu kontradikciju, autorkino protivrečenje samoj sebi. Dok u šestoj rečenici svog teksta konstatuje da je naše današnje pozorište dobra ilustracija šta se dešava kada počnete da se isključivo poredite jedino sa sobom, ona već u desetoj osporava pravo da se rad naših reditelja posmatra u sklopu onoga što su nam prikazali veliki autori sa Zapada, mada je očigledno da oni ne bi postigli to što jesu bez direktnih ili indirektnih podsticaja iz evropskog pozorišta, bez inovacija koje su se u njemu pojavile u poslednjoj trećini prošlog stoleća. To jednostavno ne ide jedno s drugim.
       Želim da verujem da ti iskazi, mada u osnovi nekorektni, nisu ni zlonamerni, ni maliciozni, već da su pre posledica površnosti pri rasuđivanju i brzopletosti u zaključivanju, čemu su mnogi od nas ponekad skloni kad daju izjave i pišu za novine.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ,
       Beograd