U Srbiji postoji sve više borilačkih klubova u kojima se radi transcendentalna meditacija, Činvojeva meditacija, Šri Ošo Radžniš, odnosno Put belih oblaka. To je zloupotreba borilačkih veština

      Borilačke veštine su zloupotrebljene onog dana kada su pod njihovim imenom počela da se dovlače i dalekoistočna učenja. Tu mislim prvo na hinduizam, budizam i zen-budizam. To je počelo još šezdesetih godina prošlog veka. Kasnije, kako su se borilačke veštine širile po ovim našim prostorima, tako su se pojavile i pseudohinduističke sekte. U mnogim klubovima u zemlji praktikuju se pored borilačkih veština i meditativne tehnike. Poznato je da borilačke veštine i duhovnost moraju da idu zajedno jer je duhovnost ta koja kontroliše ono što se kroz borilačke veštine razvija, što u nekom trenutku može da bude destruktivno po samog čoveka, vežbača, ali i po druge ljude. Duhovnost mora da bude prisutna. Međutim, velike su razlike između religija, između veroispovesti.
       Ovde u Beogradu, u celoj Srbiji postoje klubovi borilačkih veština u kojima se radi transcendentalna meditacija, zatim Činvojeva meditacija... U nekim nindža klubovima praktikuje se Šri Ošo Radžniš, odnosno Put belih oblaka... U kung-fuu se praktikuju takođe te mediitacije. Nijedan trening u ninđutsu ne počinje niti se završava bez meditativnih tehnika. To je mentalni, duhovni i fizički deo treninga.
       Dakle, uspeli su da provuku lažna i kvaziučenja pored nekih zvaničnih meditativnih tehnika i zvaničnih religija Dalekog istoka. Danas imamo sektine sekte sektu u borilačkim veštinama.
       Ako je karate došao iz Japana, ne moraju svi ljudi koji treniraju karate u Srbiji da budu zen-budisti. Čovek je sam po sebi religiozan. Pitanje je na koji će način da dođe do neke religije. Ukoliko je prazan, pa spozna religiju preko borilačkih veština, ući će u zen-budizam. Ukoliko je, recimo, pravoslavac, može da trenira bilo koju borilačku veštinu i da ostane pravoslavan.