Vidan je imao kola, stan i posao, a sada je beskućnik u Knez Mihailovoj

      Vidan, čije je inicirano ime Vađranaka, završio je Akademiju primenjenih umetnosti, i 1989, 1990, imao je dobro plaćen posao, stan, kola... rezbario je stilski nameštaj... tada je dolazio povremeno u hram u Šumatovačkoj. Posle je prešao da živi sa njima kad je otvoren hram u Ćustendilskoj, seća se Stanka Ristić sudbine jednog od Krišni.
       “Oni su iskoristili njegovu sposobnost rada rukama za sve što je trebalo. Ako je trebalo da nešto vaja za oltar, ili da radi drvorez za oltar, ali je isto tako krečio, malao, na kraju im je bio vodoinstalater, otčepljivao kanalizaciju i zamenjivao slavinu. On je bio dobar, dečija umetnička duša, a oni su mu radili šta su hteli. Maltretirali ga, ismejavali... On im je verovao, jer po ovom procesu, navodno, što si ponizniji, brže se razvijaš prema bogu. Dakle, samo neka više otiru cipele o tebe, bliži si bogu.
       Međutim kada se Vidanov otac razboleo, želeo je da sin dođe kod njega, da ga neguje i brine o njemu. To vođe hrama nisu dozvolile. Dozvolili su da Vidan nosi hranu ocu, prasadam i da se vraća u hram. Taman posla da spava kod oca i da mu sprema meso... Otac je našao rođake koji su se brinuli o njemu i to je trajalo oko godinu dana. Otac je testamentom stan ostavio rođacima. Kada mu je otac umro, Vidan je pokušao da uđe u stan, ali brava je bila promenjena. Njemu pripada po zakonu nužni deo tog stana, ali Vidan nema para da plati advokata.
       On je poslednji bio koji je izašao iz hrama u Ćustendilskoj, jer nije imao gde da ode, kupao se hladnom vodom, dugo je tamo sam živeo... Posle se potucao kojegde... Neko ga je video pre neki dan u Knez Mihailovoj, sada je beskućnik. Beograđanin, intelektualac, imao je stan, kola, dobro plaćen posao. Sad mantra na ulici. I dalje slepo veruje da je to u redu.