U interaktivnim tekstilima već se naziru tkanine budućnosti nalik matičnoj ploči kompjutera na koju se mogu priključiti slušalice vokmena, aparat za merenje krvnog pritiska, pulsa, telesne temperature, i sl. Električni i optički impulsi, strujeći kroz tkaninu, pokreću svaku od ovih spravica. Mogućnosti su oraničene samo količinom memorije i težinom zakačenih spravica

      Stižući kući posle napornog radnog dana, zastajem pred vratima da bih skinuo šešir, i utom se lagano gasi muzika koju sam slušao. Prošetam šakom ispred vrata, i ona se otvore. Alarm koji štiti kuću od obijanja ne moram ni da isključujem - trenutak kasnije on će me prepoznati i sam će prestati da se oglašava. Kako prilazim, svetlost se u stanu pali. Lagano nalegnem rukom na naslon sofe, i čuje se glas: “Da uključim TV?” Nalegnem još jednom, i moja omiljena serija pojavi se na ekranu utkanom u tapetirani zid...
      
      
       Zašto naš stvarni život ne izgleda tako? Tehnološki vizionari još od devedesetih predviđaju da će doći dan kad će se elektronika ugrađena u naša odela i nameštaj ponašati kao nevidljiva posluga koja nas povezuje s nizom pametnih uređaja koji se podrazumevaju u savremenoj kući.
      
      
       Pod imenom e-tekstili (e, kao elektronski), ideja je podrazumevala da se u tkanine ugrađuje ceo tehnološki niz koji bi nosiocu odela omogućio da se koristi svim savremenim elektronskim pomagalima.
      
      
       Ma koliko izgledalo ekstravagantno, ideju je prihvatio jedan inženjer sa Instituta Džordžija Tehnološke škole za tekstil i fibroinženjering, došljak sa Sundskih ostrva Jajaraman, i sada je ka njemu okrenut i svet mode i svet tehnologije. Jajaraman najpre unosi pojmovnu ispravku: neće to biti e-tekstili, već i-tekstili. To znači interaktivni tekstili, za koje Jajaraman misli da im pripada budućnost. Prema njegovoj zamisli, fabrika treba da pravi tkanine koje će biti nalik matičnoj ploči kompjutera - ploči štampanih kola koja će sadržati samo osnovne stvari neophodne za rad sistema, kao što je dovod energije, centralni procesor i jedinica memorije. Onda, na rever možete priključiti mikrofon, kasetofon u džepu, slušalice vokmena za šešir, aparat za merenje krvnog pritiska na grudima. Električni i optički impulsi, strujeći kroz tkaninu, pokreću svaku od ovih spravica. Mogućnosti su ograničene samo količinom memorije i težinom zakačenih spravica.
      
      
       Za sada se o svemu govori samo u budućem vremenu, pa se kaže: prve primene Jajaramanove tehnologije biće medicinske prirode. Pametna odeća beležiće telesnu temperaturu, krvotok i druge podatke o nosiocu - i to će prenositi do kompjutera koji će se nalaziti negde u blizini (u automobilu, na primer), pa ako očitavanje podataka pokaže, recimo, da subjektu preti srčani napad, kompjuter će pozvati ličnog lekara radi konsultacije.
      
      
       Što se tiče same tekstilne industrije, ona će najteži test imati da prođe na tržištu gde vladaju neumoljiva pravila mode. “Korisnik ne bi smeo da zna da nosi interaktivni tekstil”, kaže Jajaraman, “a ne bi morao da raspolaže ni znanjima svemirskog stručnjaka da bi koristio prednosti svog odela”. Da bi se postigla ta poželjna nevidljivost, u početku će svaki komad odeće imati samo jednu ili dve funkcije. Košulja može da meri samo puls i krvotok, a na rukavici može biti ključ ulaznih vrata. I tako redom.
      
      
       No, još veća revolucija, u “odevnom” smislu, najavljuje se iz Japana...
      
      
       Ko nije bar jednom u životu poželeo da može uhoditi nekog a da na bude viđen?
      
      
       Nema takvog, i zbog toga je nov pronalazak Japanca Suzumija Tačija - plašt nevidljivosti - početkom ove godine podigao buru.
      
      
       Profesor informatike i računarske tehnologije na Univerzitetu Tokio, Tači je dao jednom svom studentu da navuče plašt i postane poluprovidan, dok su fotoreporteri pravili snimke. Istina, on je odmah objavio da njegova istraživanja nemaju veze s modom. “Pokazao sam plašt da bih objasnio koncept”, rekao je on. Uistinu, on radi na mnogo većem problemu “optičke kamuflaže”, to jest tehnologiji koja bi bila u stanju da sakrije i učini nevidljivim zidove i tešku opremu, ili da omogući radnicima da “vide kroz” predmete.
      
      
       Ključ za optičku kamuflažu je retroreflektivan materijal, koji svetlosne zrake vraća direktno prema njihovom izvoru, bez obzira na njihov upadni ugao. Kad bi table na koševima bile retroreflektivne, “zakucavanja” Koba Brajanta vraćala bi mu se pravo u lice umesto da idu u koš. Kad Tači prekrije neki predmet retroreflektivnim materijalom, on se služi kamerom da bi dobio video-predstavu o onome što leži iza, a onda tu sliku projektuje na frontalno platno. Posmatraču, koji nosi specijalno čeono montiran projektor, predmet se ukazuje kao poluprovidan.
      
      
       Optička kamuflaža je poslednje dostignuće na polju uvećane realnosti - praksi nadogradnje virtuelne informacije na realan svet, kao što su grafička, video i druga senzitivna pojačanja. “Postoji ogroman potencijal za primenu te tehnologije”, kaže Tači. Retroreflektivan materijal je opšta pojava: policajci, deca i građevinski radnici nose ga na sebi kad žele da budu zapaženi noću, a ima ga čak i u raznim bojama. Uz pomoć Tačijeve kamere i projektora, hirurzi mogu da polože plašt preko pacijentovog stomaka tako da ispod njega “vide” unutrašnje organe (morali bi se koristiti slikama prethodnog skeniranja). Mogli bi, čak, da oboje svoje rukavice i rukave tako da imaju nesmetan uvid. Na sličan način, piloti bi mogli da kroz pod pilotske kabine vide teren ispod sebe, što bi olakšalo sletanje.
      
      
       Tačijeva ekipa trenutno sarađuje s medicinskim i avio-kompanijama na izradi konkretnih proizvoda, koje još ne otkrivaju. Ali kažu: “Ovom tehnologijom mogi biste da ostvarite neke svoje snove. Šta kažete na to da spoljni krajolik projektujete na slepi zid sobe? Možete dobiti sopstveni virtualni prozor celom širinom zida!”
      
       Uskoro će možda biti teže da se razlikuje stvarno od onoga što to nije.