Fidel Kastro, a sa njim i Kuba, proslavili su 50 godina revolucije, prve socijalističke revolucije na zapadnoj hemisferi, koja je na konačnu pobedu čekala šest godina, ali zato još uvek traje

      Osnovna škola u Santjagu, Kuba, nekadašnja kasarna Monkada, bila je i ove godine, 26. jula, centralno mesto na kome se slavilo 50 godina od početka kubanske socijalističke revolucije, sa obaveznim pionirima i Fidelom Kastrom.
       Tamo gde je počeo, Kastro se vraćao svake godine da proslavi dan kada se socijalizam proširio i na američki kontinent. Svake godine sa manje saboraca, ali uvek sa pionirima za koje se nada da će nastaviti njegovim putem. Svake godine sve veći broj bivših pionira, čak i bukvalno zapliva prema Americi, tražeći hleb i čokoladu i bežeći od revolucije, koja je u slučaju Kube postala permanentna. Ove godine Kastro je “otkazao” svaku naklonost i Evropskoj uniji, produženoj ruci Amerike.
       Ne može se, međutim, reći da je ostao sasvim sam. Još postoji veliki broj simpatija levih intelektualaca i umetnika, naročito špansko - portugalsko - latinoameričkog porekla, koji, ako ništa drugo, ne mogu da se odreknu zadovoljstva i simpatija prema drugu Fidelu, što je prvi počeo da podiže zid baš pod nosem Amerike.
       Početkom pedesetih godina Kuba je bila izletište za bogate Amerikance. Uživali su u luksuznim hotelima, na lepim plažama, pod suncem koje je stalno grejalo, okruženi slugama voljnim da im ispune svaku želju. Ali Kuba tih godina nije bila dobra za Kubance. Više od 90 procenata Kubanaca je živelo u siromaštvu, čak i gladi. Isto toliko ih je bilo nepismeno, a rasizam čak i prema belim hispanoamerikancima je bio veći no ikada u Americi. Toliki da nije bilo dozvoljeno ni tadašnjem kubanskom predsedniku, diktatoru Fulhensiju Batisti da ulazi u najpoznatije američke klubove. Za svoj narod Batista je bio diktator, a za Amerikance samo gonič robova, koji nije imao prava da jede sa gospodarima, iako je dosledno ispunjavao sve želje bogatih Amerikanaca, još doslednije mučeći svoj narod.
       Kuba je vazda bila zemlja represija i nepravde. Posle oslobađanja od španske kolonijalne vladavine 1898. godine, Kubom su vladali okrutni diktatori i korumpirani političari. Smenjivali su se redom sve dok narednik Fulhensio Batista nije izvršio državni udar sa nezadovoljnim oficirima, 1933. godine. Narednih 20 godina on je bio kubanski diktator, koji je ubijao sve političke protivnike. Uz pomoć mafije, od Kube, naročito od glavnog grada Havane, napravio je centar prostitucije, kocke i droge. U tome su ga podržavali korumpirani oficiri, kojima je dozvolio “reket” svake vrste uz zaštitu vojske.
       U takvoj Kubi se rodio Fidel Kastro 13. avgusta 1926. (ili 1927) godine, u gradiću Majari u provinciji Orijente. Roditelji su mu bili vlasnici male plantaže, pa su sina poslali u katoličku školu u Santjago de Kuba, drugi grad po veličini, na krajnjem jugu ovog ostrva. Kasnije je otišao u Havanu da studira pravo. Spartanski vaspitavan u jezuitskim školama Kastro je kasnih četrdesetih godina postao član socijaldemokratske partije (Ortodoxo). Ideje su mu bile nacionalističke, antiimperijalističke i reformatorske - nije pripadao komunističkoj partiji. Još tada je bio poznat kao dobar govornik (čuveni su njegovi višečasovni govori) i javno je nastupao protiv Batiste.
       U leto 1953. godine bilo mu je dosta Batiste i podzemne jalove borbe raznih buntovnih grupacija te je krenuo u napad. U zoru 26. jula poveo je grupu od 129 revolucionara, naoružanih pištoljima i lovačkim puškama na kasarnu Monkada u Santjagu. Svi su bili zarobljeni ili pobijeni. Međutim, ovaj suludi napad skrenuo je pažnju sveta na Kubu i diktator Batista morao je da oslobodi (amnestira) zarobljenike posle dve godine. Borbu, streljanja i torture u zatvoru preživeo je samo 31 borac.
       Kastro se sklonio u Meksiko gde je osnovao pokret “26. juli”, kome je pristupio i revolucionar iz Argentine Ernesto Če Gevara. Sa njim i sa još 80 revolucionara vratio se na Kubu decembra 1956. godine. Već trećeg dana neko ih je izdao. Usledio je napad vojske i preživelo ih je samo 16, uključujući Fidela, njegovog brata Raula, Če Gevaru i Kamila Sijenfuegosa. Tada je počeo gerilski rat.
       Ma koliko izgleda besmisleno da 16 ljudi započne rat u desetomilionskoj zemlji u kojoj vladaju diktator, vojska, policija, mafija, okolnosti su revolucionarima išle naruku. Neprestano se povećavao broj pristalica, nezadovoljstvo među narodom je raslo, a režim se raspadao sam od sebe.
       Napadali su male policijske stanice i vojne kasarne, postavljali zasede. Slabo plaćena vojska je odbijala da se bori, propaganda među narodom je bila sve veća - revolucionari su imali svoje radio-stanice (Radio Rebelde) i novine (El Cubano Libre).
       Videvši uspeh radio-stanica Kastro ih je nabavljao, iz Majamija (SAD) sve više, tako da je imao 32 stanice koje su svakodnevno emitovale program, ali i služile pobunjenicima kao linkovi za radio-telefone. Pomagale su im i druge “državne” stanice, naročito porukama u reklamama, čak vrlo prefinjeno. Na primer posle Batistinih saopštenja, išla je reklama : “Žene, ne verujte u bajke. Torniljo sapun čisti bolje od svega.”
       Demagoškim potezima, dobro poznatim u svim socijalističkim revolucijama (plaćanje siromašnim seljacima duple cene od tržišne za hranu, i sl.), revolucionari su privlačili sve više ljudi. Čak i stranaca koji su dolazili da se bore za njih, naročito Amerikanaca, koji su dolazili sa iskustvom iz Korejskog rata.
       Ni Amerika ni mafija nisu želele da gube svoje ljude u suludoj gerilskoj borbi.
       Batista je 1958. godine krenuo u prvi veliki frontalni napad, ali nije uspeo i Radio Rebelde je septembra iste godine najavio da Kastro kreće u ofanzivu. Decembra meseca poručio je Kubancima da ništa ne kupuju i ne rade u kazinima i kabareima i počeo sa direktnim prenosima razgovora među vođama revolucije, što je dovelo do toga da ako jedan zatraži pomoć od drugog, sva sela u toj oblasti priskaču u pomoć.
       Januara 1959. Fulhensio Batista je pobegao sa Kube.
       Na Kubi je uspostavljena nova diktatura - diktatura proletarijata pod vođstvom druga Fidela.
       Samo oni koji su to doživeli i preživeli, znaju kako je to zanosno i slatko i koliko oduševljenja donosi. I koliko to, kasnije, smeta i guši. Naravno, Kubanci u tom trenutku to nisu znali, već su u svom oduševljenju počeli izgradnju egalitarnog društva budućnosti, kao toliki narodi pre njih i posle njih.
       U izgradnji svoje sopstvene revolucije Kubanci su imali i sreće, ako se to tako može nazvati. U jeku je bio hladni rat i Sovjeti su jedva dočekali da iza kubanskog zida, Americi pod nosem, instaliraju svoje raketne sisteme i produže “permanentnu revoluciju” - termin koji je izmislio jedan Rus (Jevrejin), Trocki i koga su se oni odrekli (Trockog i termina), ali koga su kasnije ponovo zavoleli (termin).
       Još revolucionari nisu popili sav viski iz havanskih hotela kad je u Beogradu (1961) održana Prva konferencija nesvrstanih. Kubu je predstavljao legendani Če Gevara. Tada je i Kuba, odmah po nastanku, postala članica kluba nesvrstanih, koji je imao veliki značaj u bipolarnom svetu. Kako su Amerikanci lako “zgubili” Kubu malo je kome jasno, kao što nije bilo jasno šta su tolike godine Španci radili pod američkim nosem, kad su već odvno izgubili sve američke kolonije.
       Pod velikim uticajem, i uz veliku pomoć Sovjeta, Kuba je započela svoju socijalističku izgradnju. Već na početku uradili su mnogo. Rešili su problem gladi, nepismenosti, zdravstva, iako pod stalnim embargom Amerike, privreda je nekako krenula.
       Za sve vreme (50 godina) Kubanci beže sa Kube.
       Kuba opet nije dobro mesto za Kubance. Kastro se i danas ponosi svojom zemljom koja ima potpuno besplatno školovanje i kompletnu zdravstvenu zaštitu, socijalno i zdravstveno osiguranje. Prema priznanju stranaca, medicina im je na vrlo visokom nivou i pored nedostatka materijalnih sredstava. Lekari su im odlični i za kubanske uslove dobro plaćeni. Ali šta sve to vredi kad svaki kubanski lekar (koji ima oko 20 dolara mesečno), ako ima svoj auto, taksira strancima i turistima za 25 dolara dnevno.
       Na Kubu su došli turisti. Obnovljeni su stari hoteli, izgrađeni novi. Kuba postaje turistički raj. Počele su da se prodaju, naročito Evropljanima (Nemcima, pre svih) plantaže. Stranci ne žele da se odviknu svojih navika i odreknu potreba. To na Kubi dobijaju upola cene. A Kubanci koji rade za njih, imaju deset puta veću platu i veoma prave razliku između ruskih izanđalih frižidera i američkih, novih koji u Havani koštaju i po hiljadu dolara.
       Prostitucija, zabranjena na Kubi, opet počinje da cveta. Samo jedan “prijatelj” može mladoj Kubanki da omogući stan, haljine, bicikl... a više prijatelja su pravo bogatstvo.
       Iz Amerike stižu dolari onih srećnika koji su ‘preplivali’ i koliko-toliko nešto stekli. Rođak u Americi, znači najviše na Kubi.
       Tako se Kuba ponovo deli na siromašne i bogate. Jedni zavide drugima, a drugi kad su već osetili ‘med i mleko’ hoće i čokoladu. Ne znaju ono što drugi znaju, a to je da je pojavni vid propasti socijalističkih sistema nestašica koka-kole, žvaka i farmerki. Kad u jednoj zemlji toga nema a priželjkuje se, onda je došlo do kraja socijalizma.
       Simpatije prema Kastru polako nestaju, tope se i kod najtvrđih levičara. Svi ga samo vide kao još jednog kubanskog diktatora, koji, istini za volju, stoji najduže na tom mestu, pune 44 godine, i koji nema nameru da ode ni na jedan poznati način, čak se i dobro drži iako ima 77 godina.
       Na Kubi nema nikakve opozicije; ili je u Americi ili po zatvorima. Rusi su daleko i potpuno su nezainteresovani, već odavno. Zapravo, Kuba kakva je danas sa Kastrom na čelu, odgovara samo Amerikancima. Samo on može da drži više od 11 miliona Kubanaca iza kapije. U suprotnom, Kubanci bi “preplavili” Ameriku. Naročito oni najsiromašniji - bogati bi se snašli i na Kubi.
       Zato, ako bog da zdravlja drugu Fidelu, moglo bi se očekivati još proslava godišnjice revolucije, još pionira i još govora.
      
       MILAN DAMNjANOVIĆ
      

Groteske Prošlog aprila (2003. godine) na Kubi je uhapšeno i osuđeno na zatvorske kazne 75 disidenata. Skoro istovremeno (11. aprila) osuđena su na smrt trojica Kubanaca koji su pokušali da otmu feribot i preusmere ga ka američkoj obali. Bilo je to prvo izvršenje smrtne kazne na Kubi, posle mnogo godina. Nesrećnici su streljani.        Svetska javnost je bila uzbuđena, čak iznervirana, ovim događajima. Naročito intelektualna javnost Španije i latinoameričkih zemalja. I za njih je to bilo previše od kubanskog lidera Fidela Kastra, za koga obično imaju velike simpatije.        Svoj glas međunarodnom horu pridodao je i papa Jovan Pavle II, koji je u pismu Fidelu Kastru zatražio od njega da pokaže milost prema osuđenim disidentima i izrazio duboku bol zbog smrtne kazne nad trojicom otmičara.        Nezavisne kubanske onlajn novine “Nova Kuba” opisale su ovaj događaj (egzekuciju) kao “surovo, bezosećajno, nepotrebno ubistvo, izvršeno potpuno hladnokrvno”. A “Vangvardija” iz Barselone pisala je da je Kastro izneverio revoluciju koja ga je dovela na vlast pre 44 godine, te je postao “groteskna karikatura” samog sebe.        Ni njegovi verni drugovi iz levih, latinoameričkih, intelektualnih krugova, nisu mogli da ne izreknu reči osude. Protestovali su i pisci: Meksikanac Karlos Fuentas, Urugvajac Eduardo Galeano, Portugalac Hoze Saramago... Samo je ostao nem njegov najverniji prijatelj Kolumbijac Gabrijel Garsija Markes. Odbio je da im se pridruži, a na direktnu “prozivku” američke spisateljice Suzan Zontag, odgovorio je: “Ne odgovaram na nepotrebna i provokativna pitanja.”        M. D.