Slobodana i mene su uhapsili aprila 2001. Naša hapšenja imaju distancu od svega nekoliko dana. Mene su uhapsili 7. aprila. Sklon sam da u tim hapšenjima vidim simboličke smernice kraja jedne epohe i početka druge. Sklon sam da u tim hapšenjima vidim prekretnicu vremena. Jer, i njega i mene su uhapsili “naši”.

      U Beogradu, 1992. godine on me je primio u predsedničkom dvorcu. Sedeli smo na otomanu pod zaslepljujućim svetlom foto i TV - kamera a na stolu pred nama bila je vaza sa cvećem. Razgovarali smo o Rusiji i Srbiji. (Posle je mene osuđivala zbog tog susreta dobra polovina mojih srpskih prijatelja - intelektualaca).
       On je prihvatio vlast 1990. godine, u to teško vreme kad se raspadala Jugoslavija. Nemačka, već ujedinjena kratkovidom voljom Gorbačova, naoružavala je Hrvatsku, hrvatski ratnici su trenirali na bivšim sovjetskim bazama u Mađarskoj, iz Mađarske i Austrije su avioni bez oznaka pripadnosti noću bacali Hrvatima oružje. U Borovom Selu je u maju 1991. došlo do strašnog oružanog sukoba. Ja sam 1991. bio tamo i video taj užas: razrušeni kranovi i srušeni stubovi dalekovoda svedočili su o intenzivnosti vatre koja se vodila. Otcepila se Slovenija sa industrijski razvijenom Ljubljanom. Izbio je rat u regionu koji se zvao “Slavonija i zapadni Srem” (blizu Vukovara). U aprilu 1992. godine počeo je, podgrejan sa Zapada, sukob muslimana i Srba u Sarajevu, prestonici Bosne. Počelo je tako što je 6. aprila pucano u muslimanske demonstrante i pucala je navodno srpska policija. A u stvari je to bila muslimanska provokacija, prva u nizu njihovih provokacija; oni su sami pucali u svoje. Na svojoj teritoriji koja je bila na planinskom platou blizu Jadranskog mora, od 1991. godine su držali odbranu Srbi iz Kninske krajine. I svi su se ti ratovi svalili na pleća Slobodana Miloševića. U početku ih je bilo tri.
       Bivši komunistički šef na ne mnogo visokom nivou, koji je svoju partiju prekrstio u Socijalističku partiju Srbije, bio je predodređen da postane vođa. Pažljiv, snažan, sa prosedom jež-frizurom.
       Rusija je bez protesta dala, poklonila “republikama” teritorije koje su od davnina bile ruske i 27 miliona Rusa. Ali, Srbi su napravljeni od drugog materijala. Oni su se pobunili u svojim krajevima. Odlazeći, Jugoslovenska armija im je ostavila teško naoružanje, lako oružje i municiju. Po Miloševićevom naređenju. Već tada se Milošević plašio da će sa Jugoslavijom da postupe kao sa Irakom. I zato je on bio prinuđen da lavira, da se pravi kako nema pojma i kako pušta da se Srbi u drugim republikama sami biju, bez pomoći majke Srbije.
       Miloševićevo biračko telo sastojalo se uglavnom od seljaka istočne Srbije i svi su oni bili pogođeni embargom Zapada na uvoz nafte i derivata, jer više nisu imali goriva za svoje automobile i traktore kojima su vozili poljoprivredne proizvode. Ipak, urođeni šverceri, Srbi su vešto izbegavali bojkot. Benzin koji je navodno tranzitom prolazio kroz Srbiju u pravcu Grčke, završavao je u rezervoarima srpskih birača s jedne strane, pod bojkotom zapadnih zemalja s druge, pod pritiskom radikalnih srpskih patriota iz Krajine s treće i pod pritiskom srpskih radikala unutar same Srbije (Srpska radikalna stranka - partija Vojislava Šešelja), Milošević je uspevao da se deset godina održava na vlasti. Deset godina branio je on majku Srbiju. I ja sam, grešan, pošto sam 1993. bio kao dobrovoljac u Kninskoj krajini, krivio Miloševića da je izdao Srbe, jer sam prihvatio stavove krajinskih Srba s kojima sam se borio. Hrvati su zauzeli Knin 1995. godine i Kninska krajina je prestala da postoji. Draga srcu, krševita zemlja koja miriše na dim. Trudeći se da po svaku cenu sačuva majku Srbiju, Milošević je bio prinuđen da otkaže pomoć Kninu, a kasnije i Bosni, odakle su bili proterani Karadžić i Mladić, a još kasnije Milošević je morao da preda i Vukovar, Slavoniju i zapadni Srem, odakle je sve i počelo. Najzad, Zapad je, pomažući Albancima na Kosovu, pedantno i metodično pobacao bombe na zgrade, mostove i železničke pruge, razarajući tako i telo same majčice Srbije.
       Gledajući retrospektivno sa ove distance, sad mi se čini da drugog izlaza možda nije ni bilo. Srba ima svega 12 miliona i nikako nisu mogli dugo da se suprotstavljaju vojnoj mašineriji zapadnih zemalja. Da izdrže napade avijacije cele Evrope. (I kao dodatak još i otpor oružanim snagama Hrvata i Muslimana, koje je taj Zapad i naoružao. Pitanje je bilo jedino u taktici: da li je trebalo da se od samog početka majka Srbija umeša otvoreno u rat protiv Hrvata i Muslimana, zbrisavši neprijatelje s lica zemlje i ne obazirući se na opasnost od pretnji NATO-a? Ili je ipak Milošević bio u pravu, ustupajući im postepeno srpske teritorije?
       U desetogodišnjem ratu za Srbiju važan je srpski heroizam, a ne izabrana taktika unapred beznadežne junačke odbrane države koja misli različito od mafijaški udruženih država, koje su sebe proglasile nosiocima međunarodnog prava i poslednjih istina međunarodnog morala.
       Na kraju krajeva, unutar zemlje su se udružile snage koje su skupile sav umor i bes nacije od posledica sopstvene hrabrosti koju je simbolizovao Milošević. Heroj je izgubio izbore. A onda su heroja uhapsili. Sad mafija zapadnoevropskih zemalja traži izručenje heroja.
       U pokušaju da pobedi u borbi za Srbiju, Milošević je posle bombardovanja majčice Srbije imao moralno pravo da borbu prebaci na mostove, pruge i televizijske stanice. Milošević je imao pravo da naredi da se miniraju njihovi mostovi, pruge, televizijske stanice. Bivši komunista koga je Komunistička partija Jugoslavije učila određenom načinu mišljenja, ispao je previše čovekoljubiv u odnosu na rafinirana i nasmešena čudovišta iz NATO-a. On nije posegao za njihovim metodima.
       Pobeda međunarodne bande agresivnih država nad Srbijom je još jedan uspešan krstaški rat Zapada. Vlast Zapada nad celim svetom naravno da još nije potpuna; još postoji Kina i postoji Iran, ima na desetine država koje još nisu slomljene ili koje nikome ne trebaju zbog svoje sirotinje. Ali, njih je sve manje. Diktatura gvozdene pete uništava narode i nacionalne vođe koji misle drugačije. To je i Miloševićev slučaj.
       Vođa “otpadničke države” (američki izraz, njega koristi državni sekretar SAD, Kolin Pauel), Milošević se borio kao lav za svoju Srbiju. Sada on sa dostojanstvom čeka svoju sudbinu. A ja, vođa otpadničke partije, svoju sudbinu čekam u vojnom zatvoru.
       Milošević se nije isticao svojim ličnim stilom i izgledom. U toj njegovoj običnosti se kriju neki od razloga njegove nepopularnosti. On nije posedovao eksplozivnu nepristojnost, nije imao drskost heroja. On je imao stil birokrate. Opet, to ga nimalo ne umanjuje; on ostaje vođa herojske zemlje - otpadnice koja se usudila da se sa oružjem u rukama suprotstavi koaliciji svetskih sadističkih država koje provode eksperimente na živom mesu.
       (Nastaviće se)