I ta TV-scena kako preplašeni “vojnici reformi” beže ispred pitanja novinara u vladinoj sali za konferencije, simbolično je pokopavanje jednog načina društvene akcije koju je teoretičar nazvao “tehnologija opsenarske demokratije”

      Neka pitanja se u našoj savremenoj političkoj istoriji ponavljaju. Da li je Tito znao za Goli otok? Da li je Milošević znao za akcije svoje tajne policije? Da li je Zoran Đinđić znao za posete zatvorima Čedomira Jovanovića, da li je znao za metode rada s medijima Vladimira Popovića? Da li je znao za biznise svog savetnika Zorana Janjuševića zaposlenog na “studijsko-analitičkim poslovima u kabinetu vlade” (?) ili za brojne vankabinetske aktivnosti mlađanog Nemanje Kolesara. Da li premijer nije mogao da zna kako ovaj “mali od Kabineta” drži lekcije o nezavisnosti srpskog sudstva nemačkom ministru privrede Volfgangu Klementu na njegov upit o sumnjivim radnjama oko “Sartida”. I to u momentu kad je “postavljanjem svog venčanog kuma Branislava Ignjatovića za stečajnog upravnika dobio punu kontrolu nad kompanijom”!?
       Ili je baš šef tražio od Nemanje Kolesara, dok njegovi vršnjaci sede po kafićima i gluvare, da kao vladin japi potpisuje ugovor RTB Bor - “Dajmler-Krajsler”, vrti se oko “spornog tendera za nabavku sirove nafte zbog kojeg je bivši ministar energetike Goran Novaković podneo ostavku”, pa brine o Beočinskoj cementari, prodaji šećerana, ili predsedava u Upravnom odboru cementare Novi Popovac... Kao što i novi šef Zoran Živković, iz nekih razloga, nije želeo da takav momak vodi isti kabinet pa ga je gurnuo u Agenciju za stečaj, sanaciju i likvidaciju banaka.
       Prezaposlenost tog mladog čoveka bila je sumnjiva i mađarskoj policiji pa se on nervozan i zbunjen morao dosećati kako mu se na na jednom privatnom računu zadesilo 289 000 evra. Koliko god da se narod pitao “otkud jednom balavcu tolike pare”, ostao je i utisak da to reforme “jedu svoju decu”. Kao nekad revolucija.
       I ta TV-scena kako preplašeni “vojnici reformi” beže ispred pitanja novinara u vladinoj sali za konferencije, simbolično je pokopavanje jednog načina društvene akcije koju je teoretičar nazvao “tehnologija opsenarske demokratije”. “DOS je počeo revolucionarno, s velikim ciljevima”, podseća Milan Brdar sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. “Za njihovo ostvarenje bilo je neophodno imati ‘odrešene ruke’. Da bi ruke bile odrešene potrebno je da vlast ne bude ograničena zakonima.” “Građane ne interesuje procedura, njih interesuju konkretni rezultati.”(Z. Đinđić, Dnevnik, RTS, 5.2.2003) Pa: “Nepoštovanje odluke Saveznog ustavnog suda ne povlači nikakve posledice”, reći će potpredsednik Narodne skupštine.
       Nemamo ustav prilagođen novom vremenu i društvenim prilikama i ne žurimo s tim. Zakone pravimo i donosimo van poretka stvari a po logici dnevnih potreba. Stran nam je moral liberalnih društava. Način javnog delovanja nam je ponižavanje naših sudova i sudija. Dodaćemo im “našu” lustracionu komisiju jer su sami sudovi “leglo neprijatelja reformi”. Marginalizovaćemo najviše institucije (parlament, predsednik države) u kojima nam zafali “naših ljudi”. Ali - “reforme ne smeju stati”. Šta ćemo? Moramo imati “svoje ljude od poverenja” na svim operativno važnim mestima da spasemo “našu stvar”. Jer, ona nema alternativu, kao što ni vlada koja to radi nema alternativu.
       Šta su posledice? Troši se poverenje naroda. Svaki mali neuspeh se proglašava pobedom. Svaki veliki neuspeh mora biti velika pobeda. To traje neko vreme, dok neko ne uzme olovku i podvuče crtu. Onda se pokazuje koliko su “naši ljudi” sklonili para na svoje račune, a koliko je povećano zaduženje države.
       Posledica oslanjanja na “naše ljude” će tako pokazati da, recimo, jedan od najboljih južnoslovenskih glumaca u drugoj polovini XX veka Bata Živojinović, pošto je pripadnik partije u opoziciji - “kameru nije video, evo sad će tri godine”. “Naši glumci”, iako ih trenutno publika tako ne vidi, najbolji su glumci. A da se ne govori o “našim” inženjerima, pekarima, lekarima, apotekarima, direktorima seoskih škola. “Oko 40 hiljada stručnjaka ostalo je bez posla zbog veza s prošlim režimom”, tvrdi se u jednoj analizi. “To može da se meri jedino sa sečom ‘tehnokrata’ u Srbiji posle proterivanja ‘liberala’ 1972. godine.”
      
      
       Eto, tako smo mi dobili Nemanju Kolesara, beskrajno ambicioznog dečka koji je za “našu stvar” morao da se razapinje na sto strana: od nezdrave bele svetlosti u kabinetu vlade do gušenja u cementnoj prašini i mirisu nafte; da sedi po upravnim odborima i upravlja agencijama, tera roditelje da mu uplaćuju džeparac preko Sejšela. To ne može da se postigne u redovnom vremenu. “Naših ljudi” je malo i zato oni moraju da rade i dan i noć. Honorarni reformisti su nužnost. Bez obzira što “naša reforma” i “naš put u Evropu” po metodima neodoljivo podsećaju na svoju negaciju - “našu revoluciju” od pre pola veka.
       I šta je istorija. Sada javnost (u onim filmovima je ta uloga davana svetini) hoće da raspne “dete reformi”. Koje je, ako hoće da se ima razumevanja za raba Božjeg i reformskog, žrtva političkog pokreta kome “država nije opšte dobro, nego nužno zlo i ratni plen”. Tako su i odgovori na stara pitanja uvek isti. A “skojevski liberali” se razlikuju od svojih dedova skojevaca tako što su svoje usluge, u skladu s cenovnikom globalizma, a za razliku od Internacionale, znatno poskupeli. Zato je i “dužničko ropstvo” ove zemlje izvesnije.
      
       SLOBODAN RELJIĆ