(“Pretnja unapred”, NIN br. 2743)

      Velimir Ćurgus Kazimir žali se da sam prilikom pisanja članka “Beljenje štampe” (povodom “bele knjige” Vlade Srbije o navodnom medijskom “linču” Zorana Đinđića) iskoristila “samo jednu rečenicu” od 49 redova njegovih odgovora na moja mejlom postavljena pitanja, i ispravlja me na 38 dodatnih redova. Čitaoci NIN-a na osnovu njegovog pisma izvukli bi pogrešan zaključak kako se on, glavni junak priče o “beloj knjizi”, u mom članku pojavljuje sa “samo jednom rečenicom”. Netačno. Gospodin Ćurgus je obilato citiran u “Beljenju štampe”, sa najmanje šest rečenica u tri duža pasusa. Mogu samo da kažem da se nadam da način na koji je obradio moj članak nije primer arhivskog rada kakvom se moje kolege i ja od njegove Medijske dokumentacije “Ebart” možemo nadati kada bude reč o Zoranu Đinđiću.
       Još više me čudi što je gospodin Ćurgus rečit i ratoboran u javnosti postao tek kada su mediji shvatili njegovu ulogu u vladinom propagandnom poduhvatu. U martu, aprilu, maju i junu ove godine izgleda da mu nisu smetale brojne otvorene aluzije ljudi iz vlasti na to kako će “bela knjiga” dokazati ulogu novinara u “medijskom linču” Zorana Đinđića. Nije se javno oglašavao da ih ispravi i poduči o “razlici između onog što radi arhiva i onog što se dobija analizom i interpretacijom materijala”, kao što u prošlom broju NIN-a podučava mene. Ton, stil i retorika naših političara ga, izgleda, nerviraju daleko manje od mog “egzaltiranog sarkazma”. Rekla bih da je Vlada Srbije našla pravog čoveka da mu poveri osetljiv posao arhiviranja.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ