Brajan Vilson, sociolog religije, jedan je od najznačajnijih tumača hrišćanstva i zapadne civilizacije posle Drugog svetskog rata. Njegova knjiga, iz koje prenosimo delove relevantne za našu temu, predstavlja temeljno štivo, jedno od najviše citiranih u nauci o religiji

      ...Sekte su ideološki pokreti koji kao svoj izraz i deklarisani cilj imaju održavanje, a možda čak i širenje određenih ideoloških pozicija. Mora se, dakle, priznati da oni čije se interesovanje, iznad svega, ogleda u ideološkim pitanjima (izvor i kredibilnost ideja o Bogu, i pravdanje onoga što se čini u njegovo ime) imaju legitiman interes za proučavanje sekti. Ali sociološke razlike nisu zasnovane jednostavno na razlikama u teološkom verovanju i praksi, i svakako ne na odium theologicum kojim se sekte nastoje okarakterisati kao ekstremističke. U vrednom prilogu našoj koncepciji sledbe u tipskom smislu, D. A. Martin stavlja sledbu kao suprotnost sekti, ne poklanjajući uvek pažnju raznolikosti među sektama. On ih opisuje kao da su one uvek revolucionističke ili introverzionističke, naslanjajući se u ovome na klasifikacije koje je predložio Trelč. Martin piše:
       “Dok sledbu karakteriše umerenost, sekta je ili komunistička ili anarhistička, revolucionistička ili kvijetistička (doktrina hrišćanskog nadahnuća koja, uglavnom, smatra da se savršenstvo sastoji u duhovnom miru - ljuiet - i u odricanju od telesnih napora, tako da se božansko delovanje može iskazati u punoj meri, prim. prev.), nudistička ili uniformistička, asketska ili raspusnička, potpuno sakramentalna ili nesakramentalna; ona svoje obožavanje iskazuje neobuzdanim istorodnim izlivima, ili, kao sikeri (mala grupa puritanskih separatista u Engleskoj, 17. vek, koja traga i očekuje nove proroke koji će ukazati na istinsku Božju crkvu, prim. prev.), potpunim ćutanjem” (Martin, 1962).
       Martin na taj način karakteriše sektašku eshatologiju kao adventističku, a sekte kao revolucionističke, osim u slučaju kad su zbog prevelikog razočaranja postali kvijetisti. Uvek je lako kritikovati tipologiju ukazujući na slučaj koji ne odgovara predloženim klasifikacijama; ali Martin je previše direktan.
       Sekte se ne mogu lako poređati u nekoliko dihotomija. Bredrini, kvekeri i kristadelfijani nisu ni komunisti ni anarhisti; razne derbističke grupe, Jehovini svedoci, Božija crkva na Britanskim ostrvima i u prekomorskim zemljama, svetootajni pokreti ne bogoslove neobuzdanim izlivima niti potpunim ćutanjem; bogosabornici nisu ni askete niti razuzdanci. Ali ko bi poricao da su to sekte? Uistinu, ta vrsta analiza uzima pojedinačno za celinu; previđa se način na koji se pojedinačni elementi sklapaju u celinu, i gotovo se potpuno ignorišu razne mogućnosti za preobražaj sekti.
       Sa sociološke tačke stanovišta, postoje tri vrste svođenja na teološku ili doktrinarnu klasifikaciju sekti. Pre svega, takva klasifikacija ograničava mogućnost za komparativnu studiju sekti u okviru raznih religioznih tradicija. U drugom redu, ona sprečava prepoznavanje drugih značajnih aspekata karaktera sekti, jer doktrina može da ostane makar da su se društvena organizacija i orijentacija pokreta promenile. Na taj način, klasifikacija koja izrasta iz doktrinarnog opisivanja ne uzima dovoljno u obzir organizacione i dinamičke aspekte sekti. Treće, zato što je teološka, ta vrsta klasifikacija izlaže se riziku stigmatizovanja sekte i njenog karakterisanja u terminima koji su u suštini normativni...
       Ja ovde želim da razvijem klasifikaciju koju sam koristio u prethodnoj studiji o preobražaju sekti, u nadi da će se pokazati kako ova tipologija može da bude od koristi u analizama sektaških pokreta u nehrišćanskim i nezapadnjačkim okruženjima. Takođe hoću da načinim prvi, probni korak, i to samo putem eksperimenta, u primeni ove tipologije na religiozne pokrete na periferiji hrišćanstva. Ova klasifikacija uzima za svoj centralni kriterijum odgovor svetu koji daje sekta. Ostaje nada da ćemo tu naći adekvatan princip klasifikacije, sposoban da unapredi komparativno proučavanje sekti i njihovog razvoja...
       I sada bih hteo da predložim sedmostruku klasifikaciju sekti. Četiri od tih tipova već su istaknuti; ali ovde pravim razliku među karakteristikama na sasvim drukčiji način od onog koji sam prihvatio u svom prethodnom istraživanju. Svaki tip definišem zavisno od njegovog odgovora svetu, od vrste reakcije koja preovlađuje nad uobičajenom praksom i verom njenih članova. Za svaki od ovih tipova sugeriše se tipična teološka pozicija u hrišćanskim sektama, tako što se daje nekoliko specifičnih primera tih pokreta. Takođe definišemo aktivnosti kojima se oni tipično predaju i pozivamo se na njima najdraže biblijske tekstove. Čitalac će razumeti da ja ne tvrdim kako svi ovi tekstovi imaju istu važnost u hrišćanskoj tradiciji, već da samo nastojim da ilustrujem način na koji sekte teže da se integrišu s tom tradicijom. Nisam pokušavao, osim sasvim provizorno i onamo gde je očiglednost bila jasna, da sugerišem iz kojih se društvenih grupacija te sekte regrutuju.
       KonverzionistiČka sekta je tipična sekta “evanđelskog”, fundamentalističkog hrišćanstva. Njena reakcija prema spoljašnjem svetu jeste da sugeriše kako je ovaj pokvaren zato što je i čovek pokvaren. Ako čovek može da se promeni, onda može da se promeni i svet. Ova vrsta sekte ne zanima se za programe socijalnih reformi ili za politička rešenja socijalnih problema, čak može da bude i aktivno suprotstavljena njima.
       Njeno prosuđivanje ljudi i događaja nastoji da bude moralizatorsko, jer se veruje da je čovek u potpunosti odgovoran za svoje delovanje. Ona odbacuje sva površna objašnjenja koja ne uzimaju u obzir uticaj okoline na ponašanje, ili bio koje determinističko objašnjenje. Tipične aktivnosti za ovu vrstu sekta su revivalizam (prvobitno pokret u nekim protestantskim crkvama s ciljem da se oživi gorljivost njenih članova i steknu nove pristalice, prim. prev.) i javne propovedi radije na masovnim skupovima nego od vrata do vrata.
       Vođe sekte mobilišu grupu i koriste tehniku masovnog ubeđivanja da bi preobratile pojedince. Dominirajuća nota u atmosferi grupe jeste emocionalne, ali ne i ekstatične prirode. Među hrišćanskim sektama, tekstovi koji se visoko kotiraju jesu oni koji podstiču propovedanje Jevanđelja širom sveta. Oni pridaju veliki značaj odnosu između pojedinca i ličnog Spasitelja, odnosu koji se izražava neposrednim emocionalnim sredstvima pre nego na simbolički ili ritualistički način. Oni smatraju da je totalno razumevanje doktrine manje važno od dubokog osećanja suštinskog ličnog odnosa. Na isti način kao što bukvalno tumače Pismo, članovi sekte nastoje da taj odnos shvate bukvalno. Za njih je Spasitelj ličnost, neka vrsta dobrostivog i paćeničkog Supermena. Armija spasa, na prvom stupnju svog postojanja, bogosabornici i drugi pentekostalni pokreti, kao i nezavisne evangelističke sekte, primeri su za ovu vrstu sekte.
       Revolucionarni tip sekte prepoznaje se u eshatološkim pokretima hrišćanske tradicije. Njen stav prema spoljnom svetu kulminira u želji za oslobađanjem od trenutnog društvenog poretka kad za to sazre vreme - ako bude potrebno i silom i nasiljem. Njeni članovi su u očekivanju novog poretka pod Božjim vođstvom. Kao prijatelji i predstavnici Boga, oni će tada postati nosioci vlasti. Ova vrsta sekte je složno i simultano nenaklona socijalnim reformama i brzim preobraćanjima. Nije protivna površnim objašnjenjima, ukoliko taj neko prihvata i njene sopstvene postavke neobaveznih kategorija. Ona nastoji da svet objašnjava determinističkom terminologijom, baš kao što je sklona da i sudbinu pojedinca smatra predodređenom. U hrišćanskoj tradiciji mi, dakle, imamo poziciju koja je više kalvinistička nego jermenska. Ovde nalazimo manju naklonost ka moraliziranju nego među konverzionistima, jer prekori su deplasirani kad neko voli da sva zbitija posmatra kao ispunjenje božanske zamisli.
       Članovi ove sekte aktivno se bave tumačenjima predskazanja, u poređenjima sa duhovnim tekstovima i upoređujući predskazanja sekte i savremene događaje. Često imaju predugačke međusobne rasprave u kojima se razrađuju izgledi za budućnost. Preobraćanje se smatra prigodnim i postepenim procesom, i dešava se samo kad se onaj ko je izvan sekte u potpunosti srodio sa svim složenostima vere koju propoveda sekta i postao ubeđen u njenu istinitost. Dozvola za pripadnost ne daje se bezrezervno, a revolucionistička sekta, kad je u potpunosti institucionalizovana, nastoji da se održi u stanju budnosti i doktrinarne čistote. Njeni skupovi su trezveni događaji lišeni emocija. To su prilike da se Bog slavi pristojno i bez emocionalnih izliva, da se spokojno izrazi uverenost da će obećanja biti ispunjena. Biblijski tekstovi omiljeni u tim krugovima direktno su eshatološka ili još i opskurna vizija iz profetskih knjiga koja se može tumačiti kao relevantno predskazanje i za sadašnje vreme.
       Oni Boga vide kao božanskog autokratu, kao predvodnika, diktatora čija se nepronicljiva volja nameće u napretku svemira. U tim sektama nalazi se malo osećanja za neposredan odnos prema božanstvu. Naprotiv, njeni članovi imaju osećanje da su oni instrument u Božjim rukama koji čeka na objavljeni čas, da su činioci Njegovog delanja i htenja. Jehovini svedoci, hristodelfijani i Ljudi Pete monarhije (Engleska, sedamnaesti vek) tipični su predstavnici ovih ideja.
       PijetistiČka sekta predstavlja introverzionistički tip čiji odgovor svetu nije niti da preobraća stanovništvo niti da očekuje svetski preokret, već da se prosto povlači iz sveta radi uživanja u bezbednosti stečenoj ličnom svetošću. Ovaj tip sekte potpuno je ravnodušan prema socijalnim reformama, prema individualnom preobraćanju i prema društvenim revolucijama. Nijedan od ovih elemenata ne izgleda značajan ovim sektama u njihovom shvatanju svog položaja i zadataka na ovom svetu. Introverzionistička sekta može, pogotovo u svojoj ranoj fazi, da prihvati neka posebno nadahnjujuća iskustva i da ih sačuva kao objektivne fenomene značajne za celu grupaciju, ili da ih smatra kao čisto individualna otkrića koja mogu pomoći porastu sopstvene pobožnosti.
       Ove grupe više su zainteresovane za produbljivanje nego za proširivanje duhovnog iskustva. Kod njih se može naći i izvestan prezir prema onima koji su “bez svetosti” i koji imaju malo ili nikako volje da budu uvedeni u nju. Sastanci ovih grupa su “skupine spasenih” (sakupljeni ostatak). Komuna će podržati pojedinca i priviti ga na grudi, pre nego što će ga gurnuti da svoje poslanje potraži u spoljnom svetu. Ove grupe, ukoliko su hrišćanske, stavljaju veliko težište na biblijske tekstove koji potiču vernika da radi po svojoj pameti i da živi odvojeno od sveta...
       ManipulacionistiČke sekte, koje sam prvobitno nazivao gnostičkim, jesu one koje posebno insistiraju na naročitim i izuzetnim znanjima. Naspram spoljnog sveta one definišu sebe uglavnom prihvatanjem njegovih ciljeva. One često proklamuju više spiritualizovanu i eteričnu verziju kulturnih ciljeva globalnog društva, ali ih ne odbacuju. Umesto toga, one pokušavaju da promene odgovarajuće metode za postizanje tih ciljeva. Ponekad tvrde da je jedini put da se to postigne, primena posebnog znanja koje prenosi njihov pokret. To je jedini pravi i truda vredan način da se stekne zdravlje, novac, sreća i društveni prestiž. Iako reinterpretiraju “materijalističke” aktivnosti, ove sekte nude specijalne tehnike i verbalne načine ubeđivanja koje opravdavaju praćenje i postizanje kulturnih ciljeva. Ti pokreti su onog tipa koji ponekad nazivamo “kultom” i koje Marti (1960) opisuje kao pozitivno orijentisane prema spoljnom svetu. Oni nude, putem oglašavanja, olakšice za učenje njihovog sistema, ali ne provociraju preobraćanje, jer važna stvar za njih je više da se stekne duhovni stav nego da se ponude specifične aktivnosti ili odnosi. Grupni život ovih pokreta često je sveden na apsolutni minimum, budući da je njihova gnoza lična. Bilo ko može da je prihvati i da je upotrebi u lične svrhe, jer njihova dejstvenost nije zavisna od bilo kakvog odnosa ili bilo kakvog mističnog procesa.
       Kad se članovi ovih pokreta nađu zajedno, glavni zadatak njihovog skupa izgleda da nije toliko u bogoslovlju i predanosti, koliko u iznošenju prestiža i društvenog statusa onih uspeha koji su postignuti posebnim učenjima sekte. Ti pokreti često su sinkretički, čak i u okviru hrišćanske tradicije. Ali oni se služe jevanđeljskim tekstovima, kao što su oni gde je Hristos tvrdio da ima i mnogo šta drugo da kaže, ali da ljudi ne bi mogli to podneti. Božanstvo je shvaćeno, implicitno ili eksplicitno, kao izvor zakona ili principa koje pojedinac treba da primenjuje u svakodnevnom životu... Ove sekte se malo zanimaju za eshatologiju. One su zainteresovane samo za rezultate na ovom svetu.
       Tipične grupe ove vrste u hrišćanskim zemljama su hrišćanski sajentisti, unitarci, psihijane, sajentolozi i Bratstvo ružinog krsta.
       Tipovi koje sada želim da dodam ovoj klasifikaciji jesu oni koji su pronađeni u okviru hrišćanske tradicije, ali koji se mogu naći i drugde.
       TaumaturgiČke sekte su pokreti koji insistiraju na tome da je ljudima moguće da u svojim životima dožive izuzetan efekat natprirodnog. U okviru hrišćanstva, njihovi glavni predstavnici su spiritualne grupacije čija se glavna aktivnost sastoji u traganju za ličnim porukama od duhova, u pribavljanju lekova, u izvođenju preobražavanja i činjenju čuda.
       Ove sekte definišu sebe u odnosu na šire društvo tvrdeći da prirodna stvarnost i uzročnici mogu biti eliminisani u korist posebnog i ličnog oprosta. One se opiru prihvatanju fizičkog procesa starenja i smrti, i ujedinjuju se da bi širile tvrdnju o nekom posebnom izuzeću od svakodnevne stvarnosti, koje će svakom pojedincu i njemu dragima obezbediti neprekidno dobrostanje u nekom budućem svetu. U sadašnjem vremenu, one obezbeđuju neposredne prednosti čineći čuda.
       Ove grupacije se na više načina razlikuju od manipulacionističkih sekti, osim što je njihov odgovor svetu manje univerzalistički i ličniji. Više od toga, one se ne pozivaju na posebnu gnozu, već više naginju prizivanju duhova i drugih sila da bi se ispunila predskazanja i načinila čuda. Ciljevi kojima teže mogu se definisati kao vid kompenzacije za lične gubitke pre nego kao specifično traganje za kulturnim ciljevima. Ovde verska aktivnost nije u velikom otklonu prema magiji. Kad se ove grupe nađu na okupu, one obrazuju skupinu u kojoj se većina nada ličnoj koristi ili posmatra kako ih drugi stiču. Ako je reč o hrišćanima, te grupe stavljaju značajno težište na razna čudotvorna događanja u Pismu. Na njih se posebno poziva Jevanđelje po Marku.
       Njihova najkarakterističnija aktivnost je “seansa” ili javno pokazivanje. Veza za kojom tragaju više je usmerena ka izgubljenim srodnicima nego ka Bogu ili Spasitelju, a njihovo poimanje spasenja retko je razrađeno. Među ovim grupama nalazimo nacionalnu spiritualističku crkvu i Progresivnu spiritualističku crkvu.
       ReformistiČka
       sekta predstavlja, izgleda, zaseban slučaj. Ali dinamički analitičan prilaz religioznim pokretima zahteva kategoriju koja odgovara onim grupama koje su, iako sektaške više nego u jednom pogledu, uticale na preobraćanja u ranoj fazi svog odgovora prema spoljnom svetu. U nastanku revolucionaran, takav stav je kasnije mogao postati introvertan. Istorija kvekera je tipičan primer za to. Revolucionarni na početku i postajući introvertni tokom osamnaestog veka, oni su postepeno prihvatali reformističku poziciju.
       Ovaj tip sekti, s veoma jakim osećanjem identiteta, proučava svet sa ciljem da se svojim dobrim delima uključi u njega. Oni uzimaju na sebe ulogu društvene savesti. Sekta takođe prihvata mesto u svetu ne smatrajući se od ovog sveta i netaknuta njegovom nečistoćom. Pridružuje se svetu, ali ostaje podalje od njega. Omiljeni tekstovi ovih sekti, makar i ne držali mnogo do njih, jesu oni prema kojima je vera bez dela zaludna i koji podržavaju viđenje da je sama sekta kvâs za svetinu.
       Njihova doktrinarna pozicija je ublažena, upijena u njihovu humanitarnu orijentaciju i reformističke tendencije okrenute spoljnom svetu. Hristodelfijani mogu u nekom budućem vremenu da završe tako što će se transformisati u ovu vrstu sekte, iako je njihova doktrinarna pozicija mnogo ekstenzivnija i ne bi se mogla lako napustiti. Interesovanje za ovu kategoriju leži u značaju koji ona, izgleda, ima za proučavanje preobražaja sekti kada struktura opstane iako je odgovor spoljnom svetu modifikovan.
       Utopijska sekta je možda najsloženiji tip. Njen odgovor spoljnom svetu delimično se sastoji u povlačenju iz njega, a delimično i u želji da se on preradi prema boljim odredbama. Ova sekta je radikalnija od reformističke, potencijalno manje violentna od revolucionističke, a na društvenom nivou konstruktivnija od konverzionističke. Ona se iskazuje u svojim aktivnostima za izgradnju sveta na komunitarnoj osnovi.
       Sekta ne nastoji samo da uspostavi kolonije, već predlaže i program za reorganizaciju sveta duž komunalnih koloseka. Na taj način ona cilja na neku vrstu društvene rekonstrukcije, ali od one vrste koja bi se bitno razlikovala od rekonstrukcije (koju propovedaju) takve grupe kao što su kvekeri. Ona, u stvari, predlaže mere za društvenu reorganizaciju, i ne samo poboljšanja i reforme unutar postojećeg okvira društva. U slučaju Hrišćanskog pokreta, omiljeni biblijski tekstovi mogli bi biti oni koji govore o Delima koja pripovedaju o nastanku prvobitne hrišćanske zajednice u Jerusalimu. Ali nije verovatno da sekte ove vrste imaju jasnu koncepciju Božanstva. One mogu biti konverzionističke u nekoj meri, ali preobraćenici koje oni hoće su od neke izuzetne vrste.
       Kao posledica zahteva koje postavljaju svojim članovima, oni verovatno postaju sumnjičavi prema kandidatima za preobraćeništvo, nešto nalik na monaške redove. Među hrišćanskim grupacijama (ili manje-više hrišćanskim) ovog tipa, mogli bi se navesti tolstojevci, Zajednica oneida, briderhofi i možda i jedna sekcija među hrišćanskim socijalistima.
       U slučaju Utopijske sekte, izgleda neophodno da se načini razlika između onih koji osnivanje “kolonija” smatraju svojom glavnom verskom misijom, kao specifičnog puta za sticanje milosti, i onih za koje to predstavlja samo jedno od razložnih sredstava. Te grupe kao što su neki menoniti (članovi bilo koje od mnogih protestantskih grupacija, prim. prev.), Amana društvo (koje se razvilo 1717. iz nemačke Zajednice istinskog nadahnuća, prim. prev.) i šejkeri (sledbenici engleske sekte iz 1747, prim. prev.), srodne u praktikovanju, postale su takve više u odgovor na osobene okolnosti nego kao deo njihovih izvornih vizija. Njihova praksa zajedničkog življenja ne predstavlja njihov odgovor spoljnom svetu, već njihovu odbranu od njega. To je posebno bio odgovarajući način prilagođavanja kolonijalnom (američkom) društvu u koje su oni imigrirali, i koje je pretilo da ih rasprši i asimilira na komadiće u bezverje “granične” situacije. Praktikovanje komunalnog življenja, ponekad pomognuto jezičkim razlikama, postalo je za te grupe značajno sredstvo zaštite njihovog načina života od onog koji je vođen u širem društvu; a u društvu gde je zemlja bila jeftina i samo čekala da bude raščišćena, susedska segregacija putem komunalnog življenja postala je gotovo prirodno sredstvo odbrane.
       Svaka tipologija sekti mora da istakne, a ne da skriva, činjenicu da sekte prolaze kroz procese promena... Svaka organizacija sklona je da pati od smanjenja predanosti izvornim vrednostima, a to je posebno tačno u protestujućim pokretima. Sekta manifestuje tu sklonost posebno u svom odgovoru svetu. Uistinu, strukture, zadaci i zvanična doktrina mnogo su otporniji na promene. Ali stav prema spoljnom svetu, koji predstavlja glavni ishod debate između sekte i šireg društva, može i sam da se neprimetno pomeri na drugu stranu. Jedna izuzetno jasna ilustracija ove vrste promene može se naći u slučaju revolucionističke sekte koja, ostajući u biti sekta, može postepeno da menja svoj stav prema spoljnom svetu... Ona izgleda podložna dvojakom razvoju. U prvom slučaju, sekta može tesno da veže svoju sudbinu za ideju aktivne revolucije koja zapravo inscenira pobunu: u tom slučaju izgleda nemoguće sačuvati izvornu religioznu poziciju u njenom primitivnom obliku, čak ni približno...
       Druga moguća mutacija može biti i teža za praćenje. Teško je održavati kroz duži period nadu u božansku pojavu ili smak sveta, i možda bi bilo čak i lakše održavati se regrutovanjem novih pristalica zagrejanih za ono što je za njih nova perspektiva, nego regrutovati drugu generaciju ili sledeće generacije članova među decom članova. Ali ako je sekta dobro zaštićena i ima dobre izglede da održi svoje interno regrutovanje, onda će njen odgovor svetu verovatno dobiti nove aspekte uprkos opstojavanju doktrinarnih deklaracija, tumačenjima Pisma ili rituala...
       No, uticaj šireg društva ne sme biti zanemaren u proučavanju nastanka i preobražaja sekti. Očigledno je da sekte manipulacionističkog i introvezionističkog tipa mogu da se pojave samo na određenim stepenima društvenog i kulturnog razvoja. Manipulacionistička sekta može da nastane samo kad se metafizička misao protegne u religioznu i filozofsku tradiciju jednoga društva. Sekte ovog tipa nastoje da se ostvare među poluintelektualcima koji imaju neka znanja naučnog i filozofskog razmišljanja i to savršeno podražavaju. Manipulacionističke sekte su univerzalističke i to je takođe jedna kulturna varijanta koja se može naći samo na relativno poodmaklom stepenu kulturnog razvitka. Te sekte podrazumevaju “obrazovanije” ljude; nije verovatno da mogu nastati u radničkoj klasi. One nastoje da ponude viziju prestiža i moći, kao i prečice kojima se može do toga stići. Privlače one grupacije koje imaju neke ambicije u tim pravcima. Specijalni načini koje sekta nudi da bi se postigli ti ciljevi izražavaju se terminima verbalne tehnike i metafizičkih teorija. Koriste se jezikom koji osvaja poverenje, a njihova preokupacija objašnjavanjem njihovih teorija nastoji da isključi svaku drugu aktivnost. Blagostanje na ovom svetu, oličeno u zdravlju, bogatstvu, komforu i društvenom statusu, predstavlja praktičnu naknadu u učenju ovih sekti... Sekte ovog tipa posebno su bile značajne u industrijskim društvima devetnaestog i dvadesetog veka...
      
       BRYAN R. WILSON,
       A Tipology od Sects
      
       Prevod sa engleskog:
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ