Rezultati desetogodišnjeg rada vladine interministarske grupe. Kakve su dileme imali francuski stručnjaci dok nisu usvojili deset kriterijuma za definiciju sekti danas

      Pre svega, pristup fenomenu sekti, kao i ma kom drugom, pretpostavlja jasno definisanje pojma. Međutim, sve studije, svi radovi posvećeni društvima poznatim pod imenom sekte koje je Komisija proučavala tokom svog rada, priznaju teškoće takvog nastajanja. Isto tako, pojam sekti, inače posebno težak za definisanje savremenim jezikom, potpuno je nepoznat u francuskom zakonu.
       Odsustvo pravnog definisanja sekti u zakonu rezultat je francuske koncepcije pojma sekularnosti. Poreklo ove koncepcije treba potražiti u članu 10 Deklaracije o ljudskim i građanskim pravima, koji kaže da “niko ne sme da bude uznemiravan zbog svog ubeđenja, uključujući versko, pod uslovom da se njegovim upražnjavanjem ne krše zakon i red ustanovljen zakonom”. Pisci Deklaracije su na taj način jasno postavili princip neutralnosti države, i njenog tolerantnog stava u pogledu verskih ubeđenja.
       Princip neutralnosti države znači da verska ubeđenja nisu stvar države i ne podležu ograničenjima vezanim za poštovanje reda i zakona, odnosno da se verska stvar tiče isključivo pojedinaca i privatne sfere života građana.
       Država, verna svojoj “neutralnosti” u vezi s pitanjem veroispovesti, nikad nije dala njihovu pravnu definiciju. Dok doktrine mogu da se tačno odrede kao spoj njihovih subjektivnih elemenata (vera, ubeđenje) i objektivnih elemenata (obred, zajednica), ne možemo da nađemo definiciju veroispovesti u materijalnom pravu.
       Tako se na samom početku svoga rada istražni odbor suočio sa paradoksom da treba da radi u pravno nepostojećoj oblasti. Njegov položaj je bio utoliko delikatniji jer ne samo što ne postoji mogućnost pravnog definisanja ovog pojma, nego je čak teško njime baratati u savremenom jeziku.
       Pojam sekte, čak i u savremenom jeziku, nije jasan; razni nivoi analize nesumnjivo neće biti dovoljni da pokažu svu raznovrsnost - i bogatstvo - ovog pojma.
      
       Etimološki pristup
       Jedna etimološka studija pokazuje da se izraz “sekta” pojavio negde u 13-14. veku i da se njegovo poreklo dovodi u vezu sa korenima dve reči: latinskog glagova seljui što znači slediti, ići za nekim, i italijanskog glagola secaare što znači seći, rastavljati. Ova neodlučnost u pogledu semantičkog porekla reči se i danas ogleda u svim rečnicima.
       Značajna je definicija koja se može naći u Litrovom rečniku, koji za sektu kaže da je to “zajedniica ljudi koji ispovedaju istu doktrinu” ili “koji slede izrazito jeretička ili pogrešna ubeđenja”. Roberov rečnik pravi razliku između ljudi “koji prihvataju isto učenje unutar neke religije” i onih koji “ispovedaju isto učenje”.
       U svim slučajevima, dva pretpostavljena porekla ovog pojma, istovremeno ili naizmenično, upućuju na dve ideje: zajedničko verovanje i/ili raskid sa ranijim verovanjem. Rečnik vera (PUF, 1984) insistira upravo na ovoj ideji raskida, definišući sektu kao “u izvornom smislu, grupu koja osporava doktrine i strukture Crkve, uopšteno disidente. U širem smislu, bilo koji manjinski verski pokret”.
      
       Sociološki pristup
       Sociologija definiše sektu kao grupu koja stoji nasuprot Crkvi. Tako Maks Veber određuje ova dva pojma kroz njihovo poređenje; za njega je Crkva zdrava institucija koja ima privilegiju širenja svog uticaja, dok je sekta sporazumna grupa koja stavlja naglasak na intenzitet življenja samo svojih pripadnika.
       Ernst Trelč, koji nastavlja Veberov rad, naglašava spremnost Crkve da proširuje svoju publiku, da se prilagođava društvu, da nalazi kompromise sa državom. Nasuprot tome, sekta se drži povučeno u odnosu na globalno društvo i sklona je tome da odbija sve veze s njim, čak i svaki dijalog. Ona zauzima isti stav i u odnosu na druge vere, tako da se u ovom smislu ekumenizam može koristiti kao kriterijum razlikovanja crkvi i sekti.
      
       Pristup zasnovan na opasnostima od sekti
       Termin “sektaški” se javio tokom verskih ratova i nosi izrazito pejorativnu konotaciju. Upotrebljava se za pripadnike sekti koji su okarakterisani kao netolerantni, slepo privrženi i ograničenih pogleda. Ova pejorativna konotacija je snažno obeležila i savremeni jezik. Danas se termin “sekta” upotrebljava za obeležavanje manjinskih verskih ili pseudoverskih pokreta novijeg porekla, bez obzira na to da li su secesionistički ili ne. Rasprava vezana za “opasne sekte” ili “sektaške tendencije” još više je naglasila pejorativni aspekt ovog pojma.
       Neki od ljudi s kojima je ova Komisija razgovarala, prilikom definisanja sekti polazili su od opasnosti koje ovi pokreti sobom nose. Tako je jedan od njih ovako formulisao definiciju sekti:
       “Grupe čiji je cilj da putem psihološke destabilizacije kod svojih pripadnika razviju bezuslovnu odanost, otupe njihov kritički duh i izazovu raskid sa opšteprihvaćenim vrednostima (etičkim, naučnim, građanskim, obrazovnim), i koje ugrožavaju lične slobode, zdravlje, obrazovanje i demokratske institucije. Ove grupe koriste filozofske, verske ili isceliteljske maske radi prikrivanja svojih pravih ciljeva kako bi mogle da vrše uticaj na svoje pripadnike i da ih iskorišćavaju.”
       Polazeći od ovakvog stanovišta, akcenat se više stavlja na podmukli karakter sektaških tendencija, jer je teško povući granicu između “zakonitih” radnih i opasne zone, odnosno između:
       - slobodnog udruživanja i prinudnih grupa,
       - uverenja i zagriženosti koju je nemoguće poljuljati,
       - revnosti i fanatizma,
       - prestiža vođe i obožavanja gurua,
       - dobrovoljnih odluka i nametnutih izbora,
       - traženja alternativa (kulturnih, moralnih, ideoloških) i potpunog odbacivanja društvenih vrednosti,
       - lojalnog članstva u grupi i bezuslovne pripadnosti,
       - veštog ubeđivanja i smišljene manipulacije,
       - nadahnutog i opsednutog govora,
       - grupa u kojima vlada duh zajedništva i onih u kojima se briše svaka individualnost.
       U ovakvim okolnostima, može se pretpostaviti koliko je teško prilikom zaključivanja biti objektivan, ne zapadati ni u vulgarizovanje ni u satanizovanje, odnosno, s jedne strane ne biti slep i tolerantan u meri koja se može zloupotrebiti - s jedne strane, i s druge - ne biti sumnjičav prema svemu. Ali to je put koji je odabrala Komisija.
      
       Koncept koji je usvojila Komisija
       Komisija je konstatovala da su svi njeni sagovornici naglašavali teškoće u definisanju pojma sekte, ali da su, s druge strane, svi saglasni u tome šta taj pojam u stvarnosti podrazumeva - naravno, izuzimajući pripadnike i vođe sekti koji odbacuju ovakvu kvalifikaciju kad su u pitanju njihove grupe (dok mogu da je prihvate za druge) i sebe radije nazivaju “crkvama” ili “verskim manjinama”.
       Komisija je usvojila kriterijume koje koristi služba Opštih informacija u analizi fenomena sekti, Odsek policije (MUP-a):
       1. mentalna destabilizacija;
       2. prekomerni finansijski zahtevi;
       3. izolovanje od društva;
       4. ugrožavanje fizičkog zdravlja;
       5. uvlačenje dece u svoje redove;
       6. izražavanje manje ili više antisocijalnog stava;
       7. sukobljavanje s redom i zakonom;
       8. značajniji pravni sporovi;
       9. moguće zaobilaženje tradicionalnih ekonomskih tokova;
       10. pokušaji infiltriranja u državne organe.
       Svesno opredeljenje je bilo da se inovativnost, mali broj pripadnika, čak ni ekscentričnost, ne uzimaju za kriterijume koji omogućavaju da se neki verski pokret opiše kao sekta; najveće savremene religije su često na svojim počecima bile sekte sa malim brojem pripadnika; mnogi danas priznati i društveno dozvoljeni obredi su na svojim počecima izazivali sumnju ili otpor.
      
       Struktura sekti
       Većina sekti, nastavljajući svoju davno započetu evoluciju, organizovana je po modelu piramide - koji garantuje mogućnost raspolaganja profitom jednom licu (guruu) i/ili ograničenoj eliti. Kao sve piramidalne strukture, one počivaju na oštroj razlici između pripadnika baze i vođa, koju ublažava postojanje međuslojeva, koji su sve manji kako se ide ka vrhu piramide.
       Između tih različitih nivoa ustanovljene su složene veze zavisnosti, organizacija, dodeljivanja uloga, znanja, ovlašćenja. Takav sistem garantuje postojanje efikasnih filtera koji ograničavaju pristup guruu ili eliti, koji su zaštićeni od baze svojim izolatorskim i simboličkim sistemom.
       S druge strane, sledbenici se nagrađuju za svoju vernost napredovanjem unutar sekte, u vidu dobijanja činova i diploma, čak i veće materijalne koristi. Prelazak na viši nivo je često prilika za obred inicijacije.
       Ipak, valjalo bi naglasiti da u mnogim pokretima koegzistira nekoliko piramidalnih struktura, od kojih je jedna vezana za organizaciju verske poduke, druga za administrativne, treća za finansijske poslove... Ova proliferacija struktura čini organizaciju još čvršćom.
      
       Gledanje na fenomen sekti
       Dva su glavna faktora koja podupiru pretpostavku o potencijalnoj ekspanziji fenomena sekti: sekte danas imaju zaista moćna finansijska sredstva, stavljena u službu njihovog aktivnog prozelitizma; i naročito, one dozvoljavaju važne potrebe, iako izražene na difuzan način.
      
       Poreklo pripadnika sekti
       Izuzetno je teško - ako ne i nemoguće - definisati poseban profil pripadnika sekti koji se razlikuje od opšteg profila ostalog dela populacije.
       Ipak, mogu se uočiti izvesne tendencije:
       - pripadnici uglavnom potiču iz srednje klase i društvenih slojeva koji žive lagodnijim životom, a mnogo ređe iz skromnijih klasa, što se posebno objašnjava željom sekti da nađu “solventnu” publiku;
       - iako se starosno doba pripadnika veoma razlikuje, izgleda da dominiraju dve starosne grupe; odrasli mlađeg starosnog doba (25-35 godina) u istočnjačkim, gnostičkim i sektama novog doba, i ljudi od oko 50-60 godina u molitvenim ili isceliteljskim grupama;
       - vezivanje za sektu često predstavlja odgovor na društvene ili porodične sukobe s kojima se suočava budući sledbenik.
       U tom smislu, treba napomenuti da je Sajentološka crkva navela Komisiji da “njeni pripadnici pripadaju svim društvenim kategorijama. To su uglavnom osobe sa izgrađenim socijalnim statusom i zreli ljudi jer im je prosečna starost 35 godina.”
       Originalnost sektnih grupa leži u činjenici što je, pogotovo tokom procesa koji vodi ka vezivanju, žrtva zapravo akter (akter u bukvalnom smislu, odnosno onaj ko deluje, radi, a ne pasivna žrtva). Tu se može povući izvesna paralela sa fazama razvijanja zavisnosti od droga: “Dolazimo u prepirku sa roditeljima zavisnika od droga. Oni misle, na izvestan način ispravno, da bi njihova deca bila anđeli da nema onih užasnih dilera. Pri tom zaboravljaju da su ta nesrećna deca devet desetina puta prešla svojom voljom, sedeći za kormilom ili ne, ali u svakom slučaju slobodnom voljom, pre no što su pala u ruke tih dilera. Isto tako ne smemo zaboraviti na dobrovoljno učešće sledbenika - a to nisu neki maloumnici kojima se može manipulisati, to je neko isti kao vi ili ja - koji su svesno izabrali taj put.” Shodno tome, agenti za vrbovanje u sekte mogli bi se predstaviti kao “dileri transcendencije”. U tom smislu, poređenje koje je upotrebio jedan od sagovornika Komisije vrlo slikovito prikazuje svesni karakter postupaka budućeg sledbenika: “Sekte nisu neke mreže koje ti odozgo padaju na glavu, već mreže koje leže na zemlji a ti sam ulaziš u njih.”
      
       Finansijska moć
       Neosporno je da određeni broj sekti raspolaže zaista značajnim finansijskim sredstvima.
       Lafajet Ronald Habard, osnivač Sajentološke crkve, izjavio je, ne bez cinizma, u svom govoru u Njujorku: “Ako neko stvarno želi da postane milioner, najbolji način je da osnuje vlastitu religiju.”
       Ovu činjenicu očigledno poštuje većina vođa sekti s kojima je Komisija razgovarala, iako su izbegavali razgovor o visini budžeta svojih društava. Zato o proceni tih budžeta brigu uglavnom vode oni koji su protivnici sekti, a to povećava rizik od njihovog preuveličavanja. Kako stvari stoje, ukoliko neka sekta smatra da informacije koje kruže, ne odgovaraju stvarnom stanju, na njoj je da to razjasni jer samo ona raspolaže dokazima i može da dâ tačnu sliku o svojim finansijskim sredstvima - ali - to će se, verovatno, teško desiti. Sekte imaju malo razloga da se žale (na šta su, međutim, uvek spremne) na nedostatak objektivnosti u procenama vezanim za njihovu finansijsku bazu.
       Kolektivni rad Centra Rožea Ikora, pod nazivom “Sekte, opasnost”, iznosi obilje informacija i omogućava nam da postanemo svesni prave finansijske imperije koju su izgradila određena društva.
       Slučajevi Munove sekte i Sajentologije su dobro poznati pa ih i ne treba posebno iznositi.
       U vezi s Transcendentalnom meditacijom, pomenuti Centar navodi da se pravo na inicijaciju vezuje za četvrtinu mesečnih primanja sledbenika, dok cena Sidhi kursa iznosi 40 000 franaka (6.564 dolara).
       Isti izvor navodi da kod Raelien pokreta doprinos koji se plaća za prijem u njegov francuski ogranak iznosi tri odsto neto godišnjih prihoda, u međunarodni pokret sedam odsto, a za članstvo u svetskoj upravi - 10 odsto.
       Finansijska snaga sekte Soka Gakai, prema istom izvoru, rezultat je nedavnih investicija ove sekte u nekretnine.
       Lideri sekti koji su razgovarali sa Komisijom u principu nisu poricali svoju finansijsku snagu, već su, naprotiv, išli dotle da potvrde, ne bez humora ili cinizma, da njihova društva ne propovedaju siromaštvo kao vrlinu.
       Generalno, oni kažu:
       - da njihova sredstva potiču od dobrovoljnih priloga koje daju vernici kao kompenzaciju za različite usluge (verske ili ne), od prodaje publikacija, finansijskih poklona koji dolaze od privatnih lica;
       - da njihove knjige vode ovlašćene javne knjigovodstvene firme sa solidnom reputacijom;
       - da rade u skladu sa zahtevima poreskih organa.
       Neki lideri idu čak toliko daleko da priznaju određene veze koje ih povezuju sa nekim preduzećima. U pismenom prilogu koji je Sajentološka crkva Pariza dala Komisiji, može se pročitati i ovo: “Osim toga, isto kao i bilo koji drugi građani, neki sajentolozi rade u poslovnom svetu i privatna preduzeća usmeravaju za ove ciljeve. Ponekad pomažu crkvu finansijskim poklonima, ali to ni na koji način nije njihova obaveza. To je slobodna volja pojedinca.”
       Što se tiče bivših sledbenika s kojima je Komisija razgovarala, iz njihovih svedočenja proizlazi sledeće:
       - da visina doprinosa uveliko prevazilazi pružene usluge i materijalne mogućnosti sledbenika, koji su često dovedeni dotle da veliki deo svojih primanja prelivaju u sekte, i da čak zapadaju u dugove, koji su toliki da ih je teško i zamisliti;
       - da način života lidera dozvoljava da ponekad pretpostavimo da oni svoje lične interese stavljaju ispred zvanično deklarisanih religioznih ciljeva svojih društava.
      
       Često opasne prakse
       Opasnosti koje sekte nose zaslužuju najveću pažnju javnosti, i upravo su one i bile razlog formiranja ovog istražnog odbora.
       Ali pre no što pođemo dalje, neophodno je razjasniti sve izvore potencijalnih nesporazuma: nisu svi duhovni pokreti koji ne spadaju u tradicionalne religije, a koji se uobičajeno nazivaju sekte, opasni; takav je slučaj sa baptistima, kvekerima i mormonima. Njihova se uloga ponekad može smatrati čak veoma pozitivnom.
       Zato je Komisija dobro vodila računa da ne strpa u isti koš sve postojeće duhovne grupe. Smatrala je da polje svog rada treba da ograniči na ispitivanje štetnih delovanja iza kojih stoje samo opasne sekte.
      
       Štetnost koja uveliko nadmašuje polje nezakonitosti koje su konstatovali sudovi
       Jasno je da sva zlodela koja čine sekte ne postaju predmet sudskih sporova. Daleko od toga. Da bi došlo do sudske presude, potrebno je da se stekne nekoliko uslova, što je često vrlo teško.
       - Neophodno je, pre svega, da lice koje je pretrpelo neku štetu, toga bude svesno. Međutim, za sledbenike su pravila koja im nameću njihovi gurui neizbežno dobra. Stoga je neophodno da se sledbenik dovoljno udalji od sekte da bi došlo do njegovog buđenja, do čega u principu dolazi tek nakon što je napusti;
       - Tada bi trebalo da zainteresovana strana odluči da se žali sudskim putem. Međutim, ovaj korak je daleko od uobičajenog: mnogi više vole da “okrenu novi list” i da definitivno ostave iza sebe ovaj traumatičan period svog života, dok se drugi, pak rado poveravaju društvima za odbranu ali se ne usuđuju da pokrenu postupak zbog nedostatka pouzdanja ili zbog straha od odmazde.
       - Dokazi za prekršaje kao i za odgovornost za njihovo podsticanje se, po mišljenju većine ljudi koji su razgovarali sa Komisijom, teško nalaze, i to zato što su prekršaji sekti vrlo “originalni”, a same žrtve su ponekad, svojim trenutnim pristankom, zapravo akter.
       - Takođe je neophodno da činjenice mogu da se podvedu pod kažnjive radnje koje su predviđene i sankcionisane zakonom, što nije tako očigledno u slučaju, na primer, mentalnih manipulacija.
       - I na kraju, ukoliko je presuda i doneta - treba je sprovesti, što ponekad nailazi na velike poteškoće zbog različitih sredstava koja određeni pokreti mogu da upotrebe: odugovlačenje, pritisci svih vrsta, samoraspuštanje, ili, sasvim prosto, bežanje u inostranstvo.
      
       Iz izveštaja Odbora zaduženog za ispitivanje sekti podnetog Predsedništvu Narodne skupštine 22.12.1995.