Sekte su u Srbiji stvarnost, ali, nažalost malo ljudi to može ili hoće da primeti. Situacija bi bila neuporedivo bolja kada bismo imali zakon o verskim zajednicama i zakon o udruženjima građana koji bi nalagao transparentnost njihove registracije

      Čovek koji je svoj profesionalni život posvetio borbi protiv sekti zove se Zoran Luković i kapetan je beogradske policije. Svoje znanje o ovoj problematici sabrao je u knjizi Verske sekte koja predstavlja štivo za lakše prepoznavanje opasnosti od ove duhovne droge. Ovog jula, u izdanju Patrijaršije i Draganića, a uz blagoslov patrijarha Pavla, objavljeno je četvrto izdanje ovog priručnika za samoodbranu.
      
       I na samom početku razgovora za NIN, kapetan Luković se poziva na slikovit primer francuskih pravnika koji su, uprkos dugoj jurističkoj tradiciji, 1995. godine, nakon desetogodišnjeg većanja, kao interministarski savet pošteno priznali da ne mogu da daju definiciju savremene sekte. Oni stoga određuju kriterijume na osnovu kojih neku grupu možemo nazvati sektom:
       - Ti kriterijumi su: mentalna destabilizacija, prekomerni finansijski zahtevi, izolovanje članstva od društva, ugrožavanje fizičkog i psihičkog zdravlja, uvlačenje dece u svoje redove, izražavanje manje ili više antisocijalnog stava, sukobljavanje sa redom i zakonom, značajniji pravni sporovi, izbegavanje zakonskih obaveza, pokušaji infiltriranja u državne organe.
      
       Ako je ova problematika u Francuskoj, na primer, rešena odredbama krivičnog zakona, zbog čega u Srbiji izostaje slično rešenje?
       - Kod nas je izostalo uređenje ove oblasti na nekoliko nivoa. Najpre, mi nemamo zakon o verskim zajednicama koji predstavlja neophodan okvir u koji se one moraju elementarno smestiti. Sledeći zadatak je registracija verskih zajednica, udruženja građana... To znači da svako mora tačno da opiše svoju delatnost zbog koje se registruje. I onda ćete znati da imate, na primer, centar Sai Babe u Beogradu, da su njegovi ciljevi takvi i takvi, pa ko sebe vidi u tome, neka ide. Ali, neka sve bude transparentno. Kada čovek hoće da se šiša, on ide kod frizera, kada hoće odbranu na sudu, on ide kod advokata. Njihove firme su ispisane na ulazu u radnju. Pa neka se tako registruju i oni koji se bave alternativnom medicinom i nadriterapeutskim poslom. Ako uopšte mogu i treba da se registruju. A ne da se vode kao udruženja građana ili nevladine organizacije. I ne treba da se kriju iza nekih lažnih imena i simbola.
       Kod nas policija može da reaguje samo kada neki sektaš načini krivično delo ili prekorači granice javnog reda i mira. Ali današnje sekte deluju pre svega uticajem na psihu, što je veoma opasno, pa je neophodna jasna i primerena inkriminacija, da bi policija reagovala.
       Mislim da je naše zakonodavstvo moralo strože da reguliše pitanje nadrilekarstva. Trebalo bi da ima mogućnost da deluje već onog trenutka kada se neko pojavi i nudi izlečenje, a da ni na koji način nije stručan. To znači da bi nadrilekarstvo podrazumevalo reagovanje tužilaštva i policije po službenoj dužnosti. Ne bi trebalo neko da oboli, ili da umre, pa da službeni organi tek tada reaguju.
      
       Moderne sekte danas nisu samo verske?
       - One to već odavno nisu. Tačnije, one su i danas samo jednim delom verske, a velikim delom se njihovo delovanje bazira na nadripsihološkim i nadripsihijatrijskim terapijama, na nadnaučnom i nadfilozofskom učenju, do onog paganskog, višebožačkog. U tom smislu, sekte se danas mogu podeliti na pseudohrišćanske, sinkretističke (mešavina učenja raznih religija), satanističke i dalekoistočne, političke, ufološke, komercijalne i nadriterapijske. I da ne bude zabune: ove sekte nisu jedna od druge odvojene visokim zidom. Naprotiv, one se često prepliću u nekim ciljevima. Imate pseudohrišćanske sekte koje se u isto vreme nude kao terapijske, a istovremeno imaju i svoj politički program. Dalekoistočne sekte, skoro sve, imaju i politički i terapijski program.
       Postoje i sekte koje u svom programu imaju ono što, bar teoretski, podvodimo pod terorizam; tačnije, verski terorizam. U udžbenicima za policijske akademije kaže se da organizacija koju možete smatrati terorističkom mora da ima četiri kriterijuma: politički karakter organizacije, ciljno planiranu organizovanu delatnost, nasilje i izazivanje straha.
       To ste, nedavno, mogli da vidite u slučaju sekte Sanatan, gde je politički karakter označen uvođenjem kasti u organizaciju ove sekte: bramani (duhovnici), vaišije (trgovci, privrednici, zanatlije..), kšatrije (vojska i policija) i šudre (radnici, robovi). U njihovom programu piše da je zadatak kšatrija, a predviđeno je da ih u Sanatanu ima pet odsto, da unište zločince. A zločinci su oni ljudi koje oni, sadaci (tragaoci za istinom) kako sebe nazivaju, proglase za zločince. Ko sve može da bude zločinac po njihovim kriterijumima, nevažno je. Mogu da budu ministar, kasirka u samoposluzi, sudija, novinar, ili bilo ko drugi. I da bi ljudima bilo jasno kakav je stav pripadnika ove sekte o ubistvu, reći ću otprilike šta se kaže u njihovom programu: ukoliko se nasilje preduzima uz pojanje božijeg imena, agresor nije onaj koji će da opali metak već je agresor bog!
      
       Šta je zajednička specifičnost sekti krajem XX i početkom XXI veka?
       -To je svakako nenj age, pokret novog doba koji relativizuje, uniformiše i ujednačava sve vere i sve načine mišljenja. Nenj age je svojevrsni religijski izraz globalizacije. Reč je o navodnoj, potpunoj verskoj slobodi, bez ikakve doktrine. U jednoj tako uniformisanoj, nazovireligiji, podjednako se gleda da li neko veruje u jednog boga, u više bogova, u vudu lutku ili radijator. Koristeći izvesne krize, slabosti, lične ambicije, uvlačenje u sekte se tako odvija pod firmom raznih akademija za samousavršavanje, klubova za kretivan razvoj, umeće življenja...U takve klubove čovek ulazi da bi rešio neki svoj problem, slabost ili bolest, ili da razreši neku frustraciju, kao i da razvije neke potencijale, da stekne neka nova znanja. A ne ulazi da bi postao član religijske grupe.
       Međutim, religijske grupe, sekte, guru pokreti, inicijalno se nude kao društva koja mogu da poboljšaju čovekove potencijale i tako on neosetno ulazi u religiju, a da mu to nije bila namera niti je to hteo. U tome je suština prevare i onoga što treba objašnjavati.
       Sećate se jogi letača? U vreme kada je gorelo na Kosovu, oni su nudili program za spas objašnjavajući kako će svojom psihoenergijom uticati na NATO avijaciju izazivajući kvarove na avionima i strahove kod pilota. Tražili su od vlade da plati hiljadu jogi letača koji bi došli iz inostranstva i to obavili. I to je prošlo u ovdašnjoj javnosti jer je iza toga stajala tadašnja politika, ali i pusto neznanje javnosti. Pri tom su napravili Jugoslovenski komitet za koherenciju i nepobedivost na čijem čelu je bio jedan akademik, a u njemu je bilo nekoliko glumaca, književnika i neke druge javne ličnosti.
       Ili, setite se kako su početkom devedesetih održavane Trke mira čiji je organizator bio Šri Činmoj, pa je tako u njegovu slavu, a u pohvalu naše gluposti ili neobaveštenosti vlasti u našim gradovima, beogradski Zoološki vrt proglašen za vrt mira i dobre nade u slavu Šri Činmoja, a Subotica je proglašena spomen-gradom Šri Činmoja. Ovaj guru, inače, sebe smatra avatarom - otelotvorenjem božijim na zemlji. On je samozvani bog koji hoda ovom zemljom, piše pesme, a u Ujedinjenim nacijama je iznajmio prostor u kome ima meditativni centar, što je neko ovde pogrešno protumačio da je on nastupio pod pokroviteljstvom UN.
      
       Poznavaoci modernih sekti tvrde da su i one danas produkt globalizacije. Kako vi to objašnjavate?
       -To je posledica ,pre svega, činjenice da se sekte prilagođavaju vremenu i njegovim zahtevima. S druge strane, kada imate mnoštvo sekti, vi njima lakše upravljate i manipulišete. Veoma je teško upravljati velikom, utemeljenom verskom zajednicom. Mnoge sekte danas deluju kao komercijalni kultovi, moderne kompanije koje izbacuju na tržište hit preparate ili aparate, kao što su Herba
       lajn, Kalifornija fitnes i slične. Zato to nije klasična sekta već komercijalni kult gde firma preuzima ulogu porodice, a Bog je oličen u gazdi. Njihovi prodavci sumanuto jure za kupcima ne bi li sa svakim novim kupcem zaradili što više novca. Oni su ropski poslušni usvajajući sugerisani emotivni odnos prema stvari koju treba da prodaju. Posle godinu, dve, oni su potpuno iscrpljeni i nesposobni da dalje obavljaju taj posao, a poslodavci nalaze nove prodavce.
       To je jedna profi utopija. Tim prodavcima se ponudi da zarade dve-tri hiljade evra, ali to je utopija jer tu sumu može da zaradi samo neko ko proda 50 usisivača mesečno, ili pet hiljada nekih preparata. A on, uz to, ne zna da hiljade drugih prodavaca takođe šparta Beogradom i Srbijom i prodaje to isto. I posle dva tri meseca iscrpi se krug prijatelja i poznanika na koje ste u startu računali. Prodavac napusti firmu, a komercijalni kult ima čistu zaradu. On nije plaćao ni prostor, ni socijalno, ni penziono osiguranje, nije plaćao reklamu, a imao je šetajuću prodavnicu koja mu je donela veliku zaradu. Naravno, tamo gde ima puno nezaposlenih, ovakav vid trgovine je veoma privlačan za ljude.
       Sekte svoje materijalno bogatstvo stiču ovde, a donacije im stižu iz inostranstva. Neke od njih imaju praksu da obilaze stara i nemoćna lica, uspostavljaju kontakt sa njima i posle višemesečnog truda uspevaju da ostvare svoj cilj kroz ugovor o doživotnom izdržavanju i zauzvrat im ostaju stanovi i kuće.
       Kad bi kojim slučajem danas nestale sve sekte u Srbiji, ostalo bi na hiljade kuća, na hektare zemlje i druga imovina koja je u vlasništvu sekti.
      
       Kada biste poredili Srbiju sa sličnim sredinama, koliko je ona (ne)privlačna za sekte u odnosu na njih?
       - Bela gnostička crkva, transcendentalna meditacija, reiki, OTO (ordo tempi orienti), sekta Satana Panona iz Osijeka, klub prijatelja Bruna Groninga i neke druge sekte započele su svoju delatnost u Hrvatskoj i Sloveniji, ali su otud potisnuti ili prosto zabranjeni. Pogledajte, na primer, slučaj sa reiki “medicinom”. Ona je u Hrvatskoj oglašena kao sekta, a kod nas se na televiziji reklamira kao neka vrsta terapije, odnosno medicine. Bojim se da ličimo na eksperimentalno područje na kome može svašta da se proba - od bombi i oružja, droge i sekti kao duhovne droge, do eksperimenata na mozgu. Ovde se u te svrhe ulaže novac jer on može i da im se vrati. A gazde su, naravno, negde u svetu, bogati i moćni.
       Sekte su u Srbiji stvarnost, ali, nažalost malo ljudi to može ili hoće da primeti. Situacija bi bila neuporedivo bolja kada bismo imali zakon o verskim zajednicama i zakon o udruženjima građana koji bi nalagao transparentnost njihove registracije.
       Takođe, Srbija je puna amatera koji se bave akupunkturom, akupresurom, hipnozom, drže kurseve joge. Sanatan je, primera radi, osnovao čovek koji se bavio hipnoterapijom. A da li zaista verujete da se hipnoterapija uči na tromesečnom kursu? Reč je o supspecijalizaciji lekara, specijaliste, koja podrazumeva dvadesetak godina učenja, odnosno školovanja.
       A vi danas, ovde, imate pojedince i grupe koji pozivaju građanstvo na meditacije i vode kurseve meditacije, uvode ljude u autohipnozu, u hipnoterapiju, regresoterapiju, meditaciju, vizuelizaciju, hermetički trening i druga stanja sužene svesti koja mogu da raspale kod tih praktikanata psihopatološki potencijal koji postoji kod svakog od nas. I to rade šloseri, metaloglodači, mašinski tehničari i inženjeri.
       Naravno, sve je ovo moguće jer se problemu sekti ne poklanja posebna pažnja. Protiv sekti danas morate se boriti znanjem. I kada se donesu zakoni koji nedostaju, one će se uvek prilagođavati novim uslovima. Stoga je znanje o delatnosti sekti i mogućnost prepoznavanja najbolji sistem samoodbrane i čuvanja porodice. A o specifičnim delatnostima sekti danas moraju da budu upoznati pre svih pedagozi, psiholozi, socijalni radnici, određen broj policajaca, novinari... kako bi obaveštavali javnost.