Sada je svima jasno da su Amerikanci i Britanci napali i razorili jednu samostalnu zemlju na osnovu obaveštajnih podataka za koje su i oni znali da su daleko od istine, ali su poslužili svrsi koja sigurno nije bila borba protiv terorizma i sprečavanje Iraka u proizvodnji oružja za masovno uništenje

      Samo pre nekoliko nedelja, britanski premijer Toni Bler rekao je britanskim parlamentarcima, koji su posumnjali u tvrdnje koje je izrekao, da neće proći dugo, a oni će pojesti sopstvene reči (finiji način da se kaže nešto poznato i u našoj političkoj praksi).
       Nekoliko nedelja kasnije Bler je iskoristio ‘istorijsku mogućnost’ da se obrati članovima američkog Kongresa i tom prilikom rekao da se nada da će mu istorija ‘oprostiti’ čak iako ni posle nekoliko meseci u Iraku nije nađeno oružje za masovno uništenje. Pred stotinama članova američkog Kongresa, republikancima i demokratama, u prilici koja se retko ukazuje čak i britanskim premijerima (ovo je četvrti put u istoriji), Bler je priznao da možda nije bio u pravu. (Podsetimo, rat u Iraku je počeo na osnovu “tačnih” podataka britanske obaveštaje službe). Rekao je da iako nisu bili u pravu, bar su uništili jedno zlo, stalnu pretnju ljudima koji su patili i koji su masovno ubijani.
       Blerovi savetnici su kasnije rekli da su se znojili (krvavo) dok je on govorio smatrajući svoj govor jednim od najznačajnijih koje je održao van Britanije.
       Ali, američkim kongresmenima se to svidelo. Govor je prekidan aplauzom. Za nešto više od pola sata kongresmeni su 19 puta aplaudirali Bleru. Pohvalio je Sjedinjene Države rekavši da su one “svetlo slobode” u svetu. Onda je posle ogromnog aplauza, ovom pohvalom, oduševljenih kongresmena, rekao : “Ovo je više no što sam zaslužio, više no što sam navikao.”
       Posle ga je u avionu sačekala vest o smrti britanskog naučnika Kelija, odgovornog (da li jedinog) za curenje informacija.
       Videvši kako to (priznanje) može da zvuči i izgleda ‘simpatično’, prošle srede (kod nas četvrtka), američki predsednik Džordž Buš, inače mnogo slabiji govornik i mnogo veći krivac za rat u Iraku, odlučio se na sličan korak.
       Na prvoj konferenciji za novinare od marta, pred odlazak na godišnji odmor, na svoj ranč u Teksasu, Džordž Buš je preuzeo svu odgovornost za korišćenje diskreditujućih obaveštajnih podataka obaveštajne službe, koji su prethodili donošenju odluke o napadu na Irak. Prihvatio je i krivicu za iznošenje lažnih podataka o iračkom uvozu uranijuma iz Afrike, za proizvodnju nuklearnog oružja.
       No, brzo je promenio temu obrnuvši tezu i skrećući pažnju na pitanje da li je trebalo oboriti Sadama Huseina, pitanje na koje mu niko u SAD ne može negativno odgovoriti. Rekao je da je, analizirajući podatke obaveštajnih službi, došao do zaključka da je neophodno ukloniti Sadama sa vlasti.
       Skrenuo je pažnju na nove aktivnosti terorističkih grupa, naročito Al kaide, i upozorio na novu ‘osovinu zla’ - Iran.
       Bušova samostalna konferencija za novinare nije proizvela ni sličan utisak kao Blerov govor u Kongresu, ali neko se potrudio da to izgleda tako, da u uši američkog naroda, bogami, dobrog dela sveta, uđe rečenica “američki predsednik, Džordž Buš, priznao” kao što je ušla Blerova “oprostiće mi istorija”.
       Vešta medijska manipulacija učinila je da se za trenutak (trenutak po trenutak) zaborave razlozi za rat u Iraku, ‘dostignuća’ i eventualne posledice.
       Za mesec dana, kada se Buš vrati sa odmora, počeće predizborna kampanja i svi Amerikanci će biti zaokupljeni njome, a Buša će pamtiti po tome što je kao američki predsednik priznao svoju grešku. U demokratskom svetu veoma se ceni “priznanje”, naročito nekoga na vlasti, posebno predsednika (setimo se Klintona), a šta je tom prilikom “priznato” lako se zaboravi. Javno priznanje je demokratski čin i demokratski svet to ceni.
       Kao što se Buš naučio nečemu od Blera tako je i Bler naučio nešto od Buša. U trenutku kad mu se “carstvo” klimalo i glava mu se klimala, naročito posle serije napada Bi-Bi-Sija. Posle smrti naučnika Kelija, kada je izgledalo da Bler nema kud i da će njegov govor u američkom Kongresu biti zaboravljen zbog tekućeg skandala, Bi-Bi-Si je učinio pogrešan potez priznavši da mu je Keli bio informator.
       Blerova medijska mašina je preokrenula stvar. Bi-Bi-Si je postao nepouzdan informator. Prema najnovijim istraživanjima danas samo nešto više od 30 odsto Britanaca veruje ovoj stanici.
       Sve se događa u trenutku kada su Amerikanci započeli razgovore sa drugim državama o uspostavljanju novog mandata međunarodnih stabilizacionih trupa Ujedinjenih nacija u Iraku. Američki državni sekretar Kolin Pauel izjavio je da je već obavio nekoliko razgovora sa nekolicinom ministara spoljnih poslova o potrebi početka razgovora o novoj rezoluciji UN.
       To je Amerikancima preko potrebno jer svakodnevne smrti američkih vojnika u Iraku veoma teško su primljene u Americi. Zato je potrebno “uvaliti” u Irak još nekog, a najbolje je Ujedinjene nacije. Nije ni previše teško naći zemlje koje bi rado učestvovale u “održavanju reda” u Iraku, tj. poslale svoje vojnike ili policajce, ali bi to rado učinile pod patronatom Ujedinjenih nacija. Jer vlastima ni u jednoj državi, naročito evropskoj, nije lako da se opravdaju pred sopstvenom javnošću zašto pomažu Amerikance. Amerikancima, da li u ‘strahu’ od još jednog ‘odbijanja’ UN, više bi odgovaralo da taj predlog, pred UN, iznese neka druga država.
       Administrator SAD u Iraku Pol Bremer kaže da slobodni izbori u Iraku ne mogu biti održani pre kraja sledeće godine, dok irački Savet ne donese odluku o pisanju novog ustava, a to će ići vrlo sporo.
       Možda i sporije nego što to on misli, jer u Iraku žive brojne etničke i verske grupacije koje se nisu mogle dogovoriti nikada ni o čemu, čak ni o borbi protiv Sadama, tako da svi predviđaju da će se i dalje boriti sve dok im Amerikanci ne “daju ustav”, koji neće poštovati jer nije “njihov”.
       Rat, očigledno, nije gotov, opravdanja za njegovo otpočinjanje još nisu, teško i da mogu biti, sročena, Irak nije dobio sopstvenu upravu, jednog umesto 25 “američkih lakeja”, kako ih Iračani zovu, a čini se da ni Pol Bremer III nije čovek koji u Iraku ima presudnu reč.
       Da li je to Donald Ramsfeld, sekretar za odbranu SAD, koji je nedavno izjavio da se vara “svako ko misli da zna koliko će to trajati”?
       Zašto, onda, toliki trud Tonija Blera i Džordža Buša?
       Možda je za njih glavni čovek u Iraku Filip Dž. Kerol, bivši izvršni direktor Šela (Shell Oil Co.) koji je izabran da rukovodi rekonstrukcijom iračke naftne industrije. Naime, još 22. maja Sjedinjene Države i Velika Britanija su obezbedile rezoluciju Ujedinjenih nacija koja im garantuje široku kontrolu iračke naftne industrije i njene prihode, sve dok stalni predstavnici iračke vlade ne budu izabrani.

Ko upravlja Irakom Posle Sadama Huseina, prvi predsednik Iraka je Ibrahim al Džaferi, lekar opšte prakse koji živi u Londonu od 1980. godine. Kao vođa šiitske Dava partije morao je da pobegne od Sadama. Sada je prvi, od devet članova iračkog Saveta, kome je pripala ta čast da predvodi vladu koju niko u svetu nije priznao i koja ne može da odluči gotovo ništa. Čast da bude prvi među devetoricom mu je pripala jer je njegovo ime prvo na arapskom alfabetu.        U Iraku obični ljudi nisu čuli za njega, kao ni za većinu članova Saveta. Mnogi, po izveštaju AP, misle da je predsednik Iraka Džordž Buš (ko je pobedio, taj je predsednik), a manji broj misli da je to Pol Bremer III.        Glavni administrator američkih okupacionih snaga Pol Bremer je bivši službenik Stejt departmenta, šef Kancelarije za rekonstrukciju i humanitarnu pomoć, čiji je zadatak da privremeno upravlja Irakom, obezbedi humanitarnu pomoć, ponovo izgradi uništenu infrastrukturu i pomogne u konstituisanju novih organa vlasti.        Sredinom jula Bremer je imenovao irački Savet, grupu od 25 predstavnika svih iračkih, političkih, etničkih i religioznih grupacija. Dužnosti i odgovornost Saveta je organizovanje ministarstava, imenovanje diplomatskih predstavnika, odobravanje budžeta i rad na formiranju komisije za donošenje novog ustava. Samo to, a i ’to’ mora da odobri Bremer III.        U Savetu se nalazi 13 predstavnika šiita (60 odsto populacije). Ostalih 11 su suniti, a jedan je asirski hrišćanin. Među sunitima petorica su Kurdi, petorica Arapi a jedan je predstavnik Turkmena.        Članovi Saveta su poznati opozicionari, kao što su Abdul Karim i Ahmed Kalabi, ali oni su u manjini, većina je gotovo sasvim nepoznata kao i nesrećni Al Džaferi.        Pol Bremer je direktno odgovoran Donaldu Ramsfeldu, američkom sekretaru odbrane, kao i njegovom zameniku Polu Volfovicu. I tu se hijerarhija iračke vlasti’ završava.

      
      
       MILAN DAMNjANOVIĆ