NASLOV: Drugi jezik
AUTOR: David Albahari
IZDAVAČ: Stubovi kulture Beograd 2003.

      U tridesetak priča svoje nove zbirke Drugi jezik, David Albahari inspiriše se svojim starim, čitaocima njegove proze već dobro poznatim temama: usamljenošću, otuđenošću, suštinskom nedokučivošću tuđeg bića i sveta koji nas okružuje. Pripovedajući o junacima koji svoje monotone i neuzbudljive živote provode u dobrovoljnoj izolaciji sopstvenih unutrašnjh svetova, i sa najbližima komuniciraju još samo “posredstvom tišine”, Albahari i ovde još jednom uspešno evocira atmosferu, situacije i ličnosti svoje “kanadske serije” - Svetskog putnika, Mraka, Mamca i Snežnog čoveka. Ali, mimo ovih sličnosti, Drugi jezik pre svega je autorov pokušaj da preispita postmodernističku poetiku kratke priče s kakvom je eksperimentisao osamdesetih godina.
       Na prvi pogled, Albahari kao da ostaje dosledan strategijama koje su, zahvaljujući inovativnosti i nekonvencionalnosti, postale zaštitni znak njegovog pripovedanja: fabularnom minimalizmu, fragmentarnosti forme, poigravanju s “pravilima” žanra, ironiji, apsurdu i crnom humoru. Kao i u prethodnim zbirkama, on i ovde oblikuje pripovedanje kao kolaž, intertekstualnu igru, priču bez poente. Pojedine priče Drugog jezika nedvosmisleno aludiraju na neke ranije Albaharijeve priče ili na tipične situacije, motive i likove iz njih. Po kompoziciji, motivskoj građi i središnjoj temi, “Kralj” iz Drugog jezika predstavlja pandan “Papi” iz Jednostavnosti, a u “Milenijumu” i “Ružnim snovima”, još efektnije nego ranije, na sceni se pojavljuje poznati albaharijevski tandem: pisac-sanjalica i njegova pragmatična, superiorna i zdravorazumski kritična žena.
       Ne odričući se postmodernističkog manira, Albahari ipak menja svoj prozni stil. U Drugom jeziku više nema dugačkih metanarativnih digresija, autopoetičkih iskaza i “traktata” o poetici kratke priče kakvi su bili svojstveni njegovim ranijim zbirkama. Pripovedač Drugog jezika manje je pisac zabavljen pitanjima svog zanata, a više psiholog, neko ko nastoji da sagleda unutrašnji život svojih likova i izrazi njihov subjektivni doživljaj sveta. A tim doživljajem dominiraju osećanja neshvaćenosti, usamljenosti i otuđenosti. Albaharijevi junaci kao da nisu živi ljudi, već autistične senke koje proviruju iza spuštenih zavesa svojih bezličnih stanova, dezorijentisani stranci u nepoznatim gradovima, introvertni usamljenici na ivici razuma. Ovakve ličnosti ukazuju na piščev poetički i životni kredo, iskazan više puta u Drugom jeziku, a najeksplicitnije u sledećem odlomku: “Kada pružiš ruku, zar doista misliš da nekoga dotičeš? U najboljem slučaju, dotaći ćeš nečiji odraz, i to nećeš učiniti ti, već tvoj odraz. Odraz dotiče odraz, to je ceo život. Ovaj svet je kao veliko ogledalo u kojem se odražavaju stvari koje se događaju na nekom drugom mestu, izvan nas. U stvarnosti, ovde je svako sam. U ogledalu, prividi smo, okruženi drugim prividima. Tamo mene nema.”
       Isti doživljaj sveta ima i junak najbolje priče u zbirci, “Učenje ćirilice”. Izlazeći iz crkve, u kojoj deci naših iseljenika drži časove srpskog jezika, on jedne večeri sreće tajanstvenog Indijanca, Olujnog Oblaka. U prvom susretu, Indijanac ništa ne govori, ali od te večeri uporno prati junaka, sve dok ga jednog dana ne sačeka na pragu njegove kuće. Iako potekli iz potpuno različitih svetova, kultura i tradicija, između Olujnog Oblaka i učitelja srpskog jezika počinje da se razvija neobično prijateljstvo. Junak u Indijancu nalazi “srodnu dušu”, sopstveni alter ego i simbol neprilagođenosti i nepripadanja svetu koji ga okružuje. Uvodeći u priču elemente apsurda i crnog humora, Albahariju polazi za rukom da junakov u osnovi tragičan doživljaj sveta dočara distancirano i bez suvišne patetike, pa i da povremeno nasmeje svog čitaoca. Doduše, to je smeh lišen svakog optimizma, no upravo on Albaharijevom pripovedanju daje jedan sasvim specifičan, lični pečat. Po osnovnom, crnohumornom tonu “Učenju ćirilice” slične su i priče “Milenijum”, “Mesija”, “Rame” i “Stena”. Ali, čak i tamo gde se pesimistički doživljaj sveta ne ublažava humorom i ironijom (“Kutija” i “Drugi jezik”), osnovne vrline Albaharijeve kratke priče ostaju iste: celovitost zamisli, jezička preciznost i superiorna neusiljenost pripovedanja.
       ADRIJANA MARčETIć