Iz iskustva boq{evi~ke revolucije (to bi bilo ta~nije nazvati coup d’ Etat - dr`avni udar) name}e se cini~an zakqu~ak: bilo kakva ideologija mo`e se nametnuti bilo kom narodu ako se za to zna metodologija

      
      
      

Kontroverzni pisac (“To sam ja, Edička”) i osnivač ultralevičarske partije u Rusiji, Eduard Limonov (60) do pre nekoliko nedelja bio je jedini poznati ruski pisac u zatvoru. Iza rešetaka zatvora Lefortovo ovaj novovekovni “Markiz de Sad” (kako Limonov vidi sebe) napisao je osam pozamašnih knjiga i sve ih objavio u zavidnim tiražima. U poslednjoj, “Sveti monstrumi”, iz koje će NIN preneti nekoliko “portreta”, Limonov se bavi takođe najčešće kontroverznim likovima iz bliže (ne samo ruske) istorije, kao i iz sveta književnosti i spektakla: Lenjin, Hitler, Musolini, Mao, Če Gevara, Puškin, Dostojevski, Tolstoj, Selin, Mišima, Pazolini, Merilin Monro... (Prevod: Branislav B. Petrović)

       Vladimir Lenjin: emigrant
       Prvi put Lenjin je zaradio progonstvo samo zato što je učestvovao na zboru studenata, na kome se raspravljalo o studentskoj samoupravi. Jedino zbog toga. I ta je okolnost vredna pomena.
       Ja sam se mnogo puta sretao sa Lenjinom. Sećam se, 1992. godine, za vreme jednog od mojih kratkotrajnih boravaka u Parizu, kako mi se čini, pozvao me je telefonom fotoreporter “Paris Match-a”, prijatelj pisca Patrika Besona, i predložio da, po Besonovljevoj ideji, napravi seriju mojih snimaka u Lenjinovom stanu-muzeju na Rue Marie Rose. Stan je pripadao francuskoj Komunističkoj partiji i na istom spratu je živeo čovek koji se starao o muzeju. Fotograf se sa njim dogovorio i određenog dana mi smo se sreli ispred zgrade, popeli se, pozvali nastojnika - komunistu i počeli sa radom. Najpre smo zamolili za dozvolu da pomerimo stvari koje su se nalazile na Lenjinovom radnom stolu pa sam ja seo tamo, leđima okrenut kaminu. Klik-klik-klik, sevao je blic reportera. Fotografisao sam se i u kuhinji. Začudila su me dva uska metalna kreveta u spavaćoj sobi, sterilni nekako, sasvim vojnički. Fotograf me je postavio između ta dva vojnička kreveta i naterao da se rukama uhvatim za njihove ramove. Ne znam gde su danas te fotografije jer se 1993. godine, preko svog člana Politbiroa, Gija Ermjea, KP Francuske mene odrekla. Zbog mog nacionalboljševizma. U to vreme, od juna 1993. godine francuska štampa se lavinom obrušila na zaveru nacionalboljševika, zaveru koju je sama izmislila. Nacionalboljševicima su nazvali nas, redakciju lista “L’ Idiot International”, koju je sačinjavalo 30-40 intelektualaca. Tako da su i KP Francuske, i fotoreporter “Paris Match-a” očigledno smatrali nesvojevremenim objavljivanje mojih fotografija napravljenih prilikom posete ulici Mari Roz.
       Vratio sam se u Rusiju 16. septembra 1993. Jednog od onih dana, između 16. i 20. septembra, kad je Jeljcin objavio svoj Ukaz br. 1400, Taras Robko i ja smo posetili Lenjinov muzej. U to vreme Taras je bio radoznali mladić - holerik, student Pravnog fakulteta. On me je i odvukao u Muzej. Već pri kraju posete prepoznali su me službenici Muzeja i radosno počeli da me vode po prostorijama koje su zatvorene za obične posetioce. (Uostalom, možda su te prostorije iz nekog razloga bile zatvorene samo tih dana.) Najviše sam se začudio Lenjinovim odelima: arhiburžujski trodelni sakoi, tufnaste leptir-mašne, masivne cipele sa visokim štiklama. Žene su mi sa ljubaznim osmehom rekle kako je Lenjin bio visok 163 santimetra, a Staljin 164. Tada sam pomislio kako je čudno izgledao Lenjin u tim prslucima i mašnama među revolucionarnim vojnicima i mornarima u šinjelima i među seljacima u kožusima. Lenjin je morao da odudara svojim emigrantskim izgledom, on, stranac, Švajcarac nekakav koji je zalutao u zemlju mrazeva. Srećom za njega, on nije morao da učestvuje na opštim izborima: s takvim izgledom i rastom, i u takvom odelcu, on nikad ne bi mogao da pobedi. Ko bi glasao za stranca? Muzej su zatvorili odmah posle oktobarskih dešavanja.
       Moja knjiga “Ubistvo stražara”, u koju je bio uključen i “Disciplinski bataljon”, izašla je iz štampe 18. septembra 1993. godine. Izdavač je bila “Mlada garda”. Uzgred rečeno, direktor izdavačke kuće i moj redaktor su me ubeđivali da napišem knjigu o Lenjinu za ediciju “Život značajnih ljudi”. Možda bi od toga ispala zanimljiva knjiga, ali su mene tad privlačile druge stvari.
       Kad sam krajem oktobra 2000. godine stigao u Krasnojarsk, zamolio sam prijatelje da za mene iznajme stan, jer sam nameravao da pišem knjigu o Anatoliju Bikovu. Stan su mi našli u centru grada, u petospratnici na uglu ulica Lenjina i Gorkog, iza nekakve drvene kućice ograđene tarabama. Kućica i ograda bili su zatrpani do ušiju snegom. Tek posle nekoliko nedelja, kad se zbog talasa toplog vremena otopio sneg i pokazala se tabla na ulazu, otkrio sam da je ta kućica u stvari muzej; muzej zbog toga što je u toj kući živeo Vladimir Lenjin dok je čekao da se otopi led na Jeniseju, kako bi mogao da produži za Šušensko. Bilo je to 1897. godine, 103 godine pre nego što ću se ja tamo pojaviti. Svakog jutra, pre nego što bih počinjao da pišem, ja sam najpre gledao na Lenjinove prozore i zdravio se sa njim.
       Kratkovidi idioti, svakojaki novinari i novinarke stalno kukaju kako je Lenjin srušio staru Rusiju. A pravednosti radi, treba opet napomenuti da je Rusiju srušila Februarska revolucija. Lenjin je u to vreme živeo u Švajcarskoj, u Cirihu. Za vreme rata, u tom se gradu sjatila svakojaka osemija i politički emigranti, okupljali su se u kafeu “Volter”, gde je često svraćao i Lenjin, ruski politički emigrant. U tom kafeu je čitao svoje stihove i Rumun Tristan Cara, predvodnik dadaističkog pokreta, tamo je bivao i čovek koji će tek postati znamenitost, a tih godina je jedino bio poznat kao jedan od krupnijih italijanskih slikara-dadaista, grof Julijus Evola. Posle će Evola da se od dadaiste premetne u ezoterika, da bi najzad postao filozof tradicionalizma. Njegove knjige “Paganski imperijalizam”, “Jahanje tigra” i “Borba protiv savremenog sveta” imale su posle Drugog svetskog rata onakav uticaj na desno orijentisanu omladinu, kakav su knjige Markuzea imale na levu.
       Lenjin se verovatno sretao sa Carom, možda je izmenjivao naklone i razgovarao sa grofom Evolom. Odlazeći nekoliko puta da peva u Cirihu i drugim švajcarskim turističkim centrima, moja žena Natalija Medvedeva je napisala šlager o kafeu “Volter”, Lenjinu, Inesi i kajzerovskim milionima. Tu pesmu posle je stavila na album “Tribunal Natalije Medvedove”. U pesmi se pominje i “ludi Rumun” Cara. Istoriju o kafeu “Volter” ona je čula od mene.
       U to vreme u Švajcarskoj već više nije bila jedna zanimljiva ličnost, Benito Musolini. Musolini je priznao bliskim ljudima kako se sretao sa Lenjinom u Švajcarskoj. Ipak, to se dešavalo ranije, najmanje nekoliko godina pre početka rata. A oni su imali o čemu da popričaju, jer su pripadali istoj političkoj porodici. Više od deset godina Musolini je bio socijalista. Kad je on počinjao da stiče prvu političku popularnost, italijanski novinari su pravili kalambure i zvali ga Musolenjin, i njemu se verovatno tih godina sviđao taj nadimak. Musolini je pažljivo proučavao Lenjinovo iskustvo, jer Lenjin je prvi od svih socijalističkih vođa osvojio vlast. Njemu je za to trebalo samo sedam meseci, a Musoliniju, ako se računa od marta 1919. godine, kad je bila formirana fašistička partija, tri godine (1922), dok je već Hitleru trebalo čitavih 15 godina.
       U čemu je Lenjinova genijalnost? Prvo, čim je stigao u Rusiju nekoliko meseci posle Februarske revolucije (kako je samo on želeo u Rusiju! Pravio je sumanute planove da do Rusije doleti u vazdušnom balonu ili da putuje sa lažnim švedskim pasošem predstavljajući se kao gluvonemi Šveđanin), odmah je članovima svoje partije izneo ludu ideju: da se pripremaju za novu revoluciju. Možete zamisliti, mali, smešan, ćelavi emigrant sa švajcarskom tufnastom leptir-mašnom došao je i tvrdi kako nikakve revolucije nije ni bilo. U petrogradskom Sovjetu RSDRP je imala dva čoveka, Staljina i Kamenjeva, a bila srećna što ima i tu dvojicu među ostalih šest stotina delegata Sovjeta! A došao neki emigrant i zove na novu revoluciju. “Starac je previše proveo u inostranstvu i prestao da shvata Rusiju”, govorili su u partiji. Ali, Lenjin je neprekidno govorio, ubeđivao, utuvljivao svima u glavu svoje čuvene Aprilske (u stvari, martovske) teze i do leta uspeo u namerama. Nerado, s grimasama i pljuvanjem, partija je pošla za njim. Po broju mesta u Sovjetu, partija je bila na 42. mestu.
       Čuvena je epizoda kad je na savetovanju svih vođa tadašnjih opozicionih partija neko (čini mi se, Gruzin Čheidze) predložio savez svih partija, jer, očigledno je da nijedna nema snage da samostalno povede mase za sobom. “Postoji takva partija” - rekao je iz zadnjih redova Vladimir Lenjin. I njegovu izjavu su svi propratili smehom! Toga se seća Suhanov, Lenjinov politički protivnik i pristalica Privremene vlade. Lenjina nije zbunio njihov smeh. Neka ih, nek se smeju. On je terao svojim putem. On je uspeo da ubedi članove partije i počeo je da se sprema za novu revoluciju. I to je očigledan primer koliko je važna uloga ličnosti u istoriji. Bez Lenjina, boljševici bi se zadovoljili svojim bednim 42. mestom.
       Boljševici su imali sreće s Lenjinom i zbog toga što je on bio, kako kažu Amerikanci, “njorkaholic” (od alkohola) - opijen radom. On je napisao nekoliko vagona uputstava, zapisa, pravila, objašnjenja, tumačenja, sve do instrukcije za stražare Smoljnog kako da drže pušku i šta da pitaju kad zaustavljaju neočekivanog posetioca.
       A kakve je živce on imao! Kad su dva idiota, Zinovjev i Kamenjev, otkrili novinarima datum oružanog ustanka koji su pripremali boljševici, Lenjin je mrtav hladan odložio ustanak za dve nedelje. Onda su se u novinama pojavila svedočenja kako je Lenjin dobio od nemačke vlade izvesnu količinu miliona zlatnika da njima destabilizuje situaciju u Rusiji. O kajzerovskim milionima s Vilhelmštrase drala se uglas kompletna žuta štampa. Lenjin je nemački špijun! Sadašnji vođa bilo koje partije trenutno bi podneo ostavku ili bi ga isterala sopstvena partija. Ali, to se nije moglo desiti Lenjinu! Taj sićušni inteligent je snagom svog uma uspeo da sve smota i veže u čvor! I kakva je on suprotnost sadašnjim balvanima koji vode partije!
       Boljševici su opet sastavili Rusiju koja se rasula pod udarom Februarske revolucije. Deo po deo, u toku pet godina, od 1918. pa do 1922, oni su je iznova sastavljali. I tim je pravednim procesom neumorno rukovodio Lenjin. Partija se nije ustručavala da se koristi uslugama bandita, generala, atamana i ostalog šljama, stvarajući od njih komandire Crvene armije, da bi u određenom trenutku okrenula protiv njih mitraljeze i uništila ih.
       Neruska tačnost gvozdene discipline, neruska trezvenost i ludačka radna sposobnost - to je Lenjin. Surov, trezan i fanatičan radnik. Elastična misao lišena sujete i pozerstva. A kako je on samo osvetio brata!
       U aulama zapuštenog Kazanjskog univerziteta ja sam bio dvaput. Na drugom spratu postoji sala sa tablom na vratima, na kojoj piše kako je tu studirao V.I. Lenjin. Da uđem u salu nisam mogao ni prvi ni drugi put, tamo su održavana predavanja. Ali, sam Univerzitet je na mene ostavio utisak zapuštenosti. Ispod stepeništa, između starih, belih stubova, u improvizovanom kiosku su prodavali uobičajene govnarije: žutu slatku vodu u plastičnim flašicama i čokoladice “tviks” i “snikers”. Utisak potpune zapuštenosti i zaostalosti.
       Još jedna primedba. Lenjin je sa svojim momcima uspeo da nametne Rusiji novomodnu marksističku ideologiju, robu sasvim zapadnu i neprimerenu tadašnjoj Rusiji, a oni su u tome postigli takve rezultate. Iz iskustva boljševičke revolucije (to bi bilo tačnije nazvati coup d’ Etat - državni udar) nameće se ciničan zaključak: bilo kakva ideologija može se nametnuti bilo kom narodu ako se za to zna metodologija. I ako se tome pristupi energično i hadnokrvno. Pada mi na pamet situacija kad je Lenjin, posle ubistva nemačkog ambasadora Mirbaha, pošao sa Đeržinskim u nemačku ambasadu da se izvinjava. Tad je oblačeći kaput, rekao: “Šta ćeš, Felikse Edmundoviču, oblači šinjel, idemo da se izvinjavamo stoci.”
       Lenjinov rečnik je pun energije. “Kakva matora ljudina” - rekao je o Lavu Tolstoju. Njegova omiljena fraza je bila “arhivažno”. A njegova izjava o inteligenciji je bila: “To, da ste vi proliv, retka govna, ja nikad u to nisam sumnjao.”      
       (NASTAVIćE SE)