Koliko nam je Evropa još uvek daleko, govori i vest da je Ministarstvo kulture u Francuskoj zabranilo engleski izraz e-mail i zamenilo ga francuskim “kurijel”

      Konektuj, surfuj, mejliši, kompresuj, resetuj, speluj, edituj... pa, folderi, fajlovi, fontovi... sve su to nove pozajmljene i prilagođene reči koje odavno nisu samo deo kompjuterske terminologije nego žive svoj život u govornom jeziku. A ovih dana je baš stigla vest da je Ministarstvo kulture Francuske zabranilo upotrebu engleskog izraza e-mail i zamenilo ga domaćim “kurijel” u svim vladinim ministarstvima, dokumentima, publikacijama, ili na veb-stranicama. Tako su Francuzi napravili još jedan korak ka borbi protiv uvlačenja engleskih reči u francusku leksiku.
       Pitanje brige o jeziku u Francuskoj je političko pitanje.
       Profesor dr Ivan Klajn, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika, kaže da Francuzi već godinama imaju doslednu državnu politiku za zamenu anglicizama i stvaranje domaćih izraza. “Postoje određeni organi koji se na državnom nivou brinu o jeziku i propisuju zvaničnu terminologiju. Kod nas ništa slično ne postoji. Sve je prepušteno dobroj volji i inicijativi onih u čijim rukama je javni jezik. A to su novinari, urednici, lektori, političari kad javno govore”, kaže za NIN profesor Klajn. Ministarstvo prosvete bi trebalo da bude zaduženo za brigu o jeziku, ali ono “preduzima reforme nastave jezika koje samo idu na štetu jeziku a ne poboljšavaju ga”. Profesor Klajn podseća da je srpski jezik uvek, po tradiciji, uzimao strane reči. Bio je pod uticajem turskog, mađarskog, grčkog, nemačkog i francuskog... “To što Francuzi preduzimaju donekle je jedinstveno. Oni su malo uvređeni zato što je francuski u 19. veku bio svetski univerzalni jezik, a u 20. veku je tu ulogu preoteo engleski jezik. Oni iz čiste ljubomore pokušavaju da se odupru tome.”
       Hrvati su odavno, na primer, prestali da koriste izraz e-mail i zamenili ga “e-poštom”. I to je nešto, kaže za NIN mr Branislav Brborić, sekretar Odbora za standardizaciju srpskog jezika. “Mada je pošta takođe pozajmljenica, ali davnašnja. Ako smo davno pozajmili reč elastičan, mada smo imali i srpsku gibak, nije nam naročito bilo nužno da pozajmimo i fleksibilan.
       Danas bi bila sablazan umesto speluj mi reći srekni mi. A to je ispravno, jer ako može reći, poreći, nareći, zareći može i sreći, sricati. Umesto konektovati recite skopčati ili povezati. Speling čeker, kompjuterska spravica za ispravljanje slovnih grešaka, mogao bi na srpskom da bude slovozor, jer speling znači poredak slova u reči a čeker je kontrolor. Da to ne bi bio ‘kontrolor za slovni poredak reči’, slovozor je sasvim umesno”, ređa primere mr Brborić, o kojima se raspravljalo kao o mogućim rešenjima za prevod kompjuterskih tuđica. Neki lingvisti će možda primetiti da ta reč slovozor zvuči prohrvatski. “E pa onda je i klinčorba prohrvatski!” kaže Brborić. “Činjenica je da su se Hrvati poslužili vukovskim modelom srpskog jezičkog standarda, i napravili svoj standard. Ako su se Hrvati poslužili celim modelom, zašto se mi ne bismo mogli poslužiti nečim što oni dobro sklepaju. Trebalo bi samo da iskoristimo sopstveni model koji su oni već iskoristili.”
       Branislav Brborić se nada da sada kad imamo lokalizaciju Majkrosofta na ćirilici i kad imamo prevode nekih softvera, “imamo priliku da uverimo ljude da se štošta može prevesti na srpski a ne samo miš”.
       “Mi u Odboru ne verujemo u prohibitivnu normu, ne verujemo ni u prohibiciju alkohola a kamoli jezičkih izraza. Verujemo u savetodavnu normu, koja će obezbediti ravnotežu. Neophodno je razlikovati koji je službeni jezik, a koji su jezici ovde u službenoj upotrebi. Jer, i engleski je kod nas u službenoj upotrebi. Isto tako treba razlikovati i pozajmljenice koje su u jeziku neizbežne, one koje su neophodne, zatim podnošljive, i one potpuno nepodnošljive”, kaže Brborić.
       U članu 22, Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma iz 1991. stoji da: Nadzor nad sprovođenjem odredaba ovog zakona vrše u okviru svog delokruga ministarstva nadležna za poslove u oblasti uprave, saobraćaja, urbanizma i stambeno-komunalnih poslova, prosvete, kulture i zdravstva. I to je sve od zakonske brige o jeziku u Srbiji. U međuvremenu, razmatra se mogućnost da se srpski jezik u školama uči samo četiri časa nedeljno. Pitanje nebrige o jeziku u Srbiji je političko pitanje.
       ZORA LATINOVIĆ