NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Život iza “Pentagona”

Nikad život u Biči nije bio lak, kažu, uvek je bilo teško da se preživi, a sada je još teže. “Mi smo ti ovde kao neki graničari, samo nam još fali žica, kao tamo na ček pointu”

      Pored hotela “Pentagon”, kroz Klinu i Mali Đurđevik, stiže se do Biče. Na ulasku u selo je ček-point. “Baš tu je bilo stablo, hrast star trista četiristo godina”, kažu meštani. “Ali su ga posekli, ne znamo zašto, bio je zaštićen od države zato što je toliko star. Kažu da su ga jedva posekli, da je bilo i povređenih.”
      
      
       Biča je srpsko selo, okruženo albanskim. Drenica je blizu, reći će poluglasno, “a tamo preko brda je Tačijeva kuća. Kad su ga ono hapsili u Budimpešti, bili su se organizovali iz sela da nas kidnapuju, pa da traže razmenu, a mi nismo ni znali da je uhapšen, ni šta nam spremaju, ništa nismo znali. Tek smo posle čuli.”
      
      
       Prvi Srbi vratili su se prošle godine, njih četrnaest. “Kad smo stigli ničeg nije bilo, sve kuće popljačkane i popaljene, oba groblja oskrnavljena, spomenici porušeni, polomljeni. Prve noći miši mi pojeli i cipele. Tako, samo miši i mi smo bili. Onda polako, malo-pomalo, sad ima kuća.” Dvadeset sedam kuća je useljeno, a gradi se još šest. Vratila se samo jedna žena, nedavno. “Samo ja, a čim čujem kola odmah bežim u kuću. Još je strah veliki.”
      
      
       Dece nema, teško da će ih i vraćati iz Srbije. “Škola je u Đurđeviku, a mi ne možemo da šaljemo decu u njihovu školu, a i inače nije nam još sigurno.” Đurđevik je, reći će neko, bilo mirno mesto, pitomo, “ali je neko od naših pogrešio... popalio... posle više nije bilo sigurno. Bilo je i kidnapovanja”.
      
      
       Iz sela su svi Srbi otišli posle bombardovanja. Ostale su samo dve žene od 70 godina i jedan mladić od tridesetak. Nestali su. Ništa se o njima ne zna. Romi su ostali mesec dana duže. “Njih su terali da ruše naše kuće i maltretirali su ih, pa su i oni otišli. Samo je jedan ostao. Kažu da je umro od gladi, sad da l’ je od gladi... Drugi kažu da je branio svoju kuću, pa su ga ubili. Imao je 70 godina.” Za sada je useljena jedna romska kuća.
      
      
       Kuće su dvosobne i trosobne. Od nameštaja tu je krevet, sudoper i viseća kuhinja. Dušeke i ćebad dao je UNHCR, UNMIK dva zamrzivača i jedan frižider, a Francuzi traktor. “Stigao je kasno, ali dobro, biće za sledeću godinu.”
      
      
       Selo je dobilo i nešto stoke - krave, bika, svinje i kokoške. “Ali nam njihove krave sve popasoše, puste ih tako, dođu do pod prozor. A zemlja je bila dobra, ali njive nisu rađene četiri godine, to zemlja ne voli. Sad je teško.” Plaše se, kažu, odlaska u njive i zbog mina, a tamo gde ih nema zemlju već obrađuju Albanci. “Moje imanje Albanac obrađuje. Znam ga, kako da ga ne znam, znamo se. Ja prijavio, oni kažu ‘nepoznata osoba’ i podneli su prijavu protiv NN lica.”
      
      
       Većina ih je ove četiri godine provela u Kraljevu, onda su pokušali da se vrate, ali nikako nije išlo. “Sve je to vodio bivši kadar SPS-a i ništa, na kraju nas je najviše vratio ‘Kosovski božur’, a ovi iz Kraljeva se bave Bičom. Kad je bio sastanak sa Čovićem, oni mu se predstavili da su iz Biče, a ispali iz Kraljeva, a naši se naljutili i nisu hteli ni da prisustvuju sastanku. Čović se začudio: ‘šta je ovo, ljudi?!’ Mi smo mu posle sve rekli šta je i kako je. Ljuti su ljudi, ovi su bili poslali aplikacije UNMIK-u i sve sami popunili, nisu nas ni pitali. U UNMIK-u videli da je sve isti rukopis i odbili. To je tako bilo, napiši da to sve kažem ja - Drago Dončić.”
      
      
       Bio je organizovan i sastanak “sa Albancima u okruženju”, ali to nije mnogo pomoglo. “Albanci katolici nas zovu da sarađujemo, da se pomažemo, ali i njima prete, ne smeju ni oni... Ne možemo ni pekara da nađemo. Dogovorimo sa jednim, on radi nedelju dana, pa odustane, dođe drugi, isto tako. Samo jave ‘ne smem’.” Kad dolaze, dolaze krijući se, čim ih neko vidi - beže.”
      
      
       I sami Albanci im se, tvrde u Biči, čude kako su se vratili i kako žive. “Dolaze kolima, puste muziku i gledaju nas i čude se. Kao u zoo vrtu.”
       “A dolaze nam i drugi, kako da ne dolaze: novinari, televizije, razno slikanje. Svako je od nas po deset puta slikan, a te slike ko zna gde završavaju, valjda ih posle nose da vide ko je pravio zločine... Ne znamo, ali slikaju nas ko da smo u Holivudu.”
       Nikad život u Biči nije bio lak, kažu, uvek je bilo teško da se preživi, a sada je još teže. “Mi smo ti ovde kao neki graničari, samo nam još fali žica, kao tamo na ček pointu.
      
       Ivana JankoviĆ
      
      
      
      
      
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu