I pored velikog napora svih nadležnih službi, akcija “Dajte krv, ali ne komarcima”, ponovo ide u korist komaraca

      Poslednja vest vezana za veliku i odlično urađenu kampanju “Dajte krv, ali ne komarcima” (od 7. juna do 31. jula) glasi “obustavljaju se sve operacije osim najhitnijih jer bolnice ponovo nemaju krv za pacijente”. Početni entuzijazam davalaca iskazan na početku akcije nestao je 29. jula kada se u Zavod za transfuziju javilo 67, a u specijalne autobuse 17 dobrovoljnih davalaca, što je dovoljno za oko 20 odsto dnevnih potreba beogradskih kliničko-bolničkih cenatara.
       Kako u tu vest uklopiti i sledeću: da bi se izradila jedna serija seruma protiv tetanusa, potrebno je 3 500 davalaca. Recimo, ovako: ako u uxbenicima piše da je “dobrovoljno davanje krvi odraz kulture jednog naroda”, a u statističkim podacima da je Srbija na poslednjem mestu, onda se zaključak sam po sebi nameće.
       Delovalo je da ide nabolje. Tokom 2002. godine Srbija je uspela da broj dobrovoljnih davalaca podigne na 2,9 odsto, što, naravno, nije bilo dovoljno da se obezbedi i funkcionisanje bolnica i izrada svih preparata od krvi, ali je bilo dovoljno da se bar nakratko pretekne Albanija. Da bi se proces izdizanja sa tog sramnog dna lestvice nastavio, iz buxeta Republike Srbije je u decembru 2002. godine izdvojeno 1,999.519 dinara sa namerom da se sva sredstva ulože u popularizaciju ideje dobrovoljnog davanja krvi i podizanja svesti građana. Napravljeni su spotovi, a stručnjaci iz oblasti transfuzije su danonoćno ponavljali osnovne podatke: ne, davanje krvi nije štetno ni opasno, ne postoji mogućnost zaraze, naprotiv - čuva se zdravlje. Svaki dobrovoljni davalac ima besplatnu analizu (inače su veoma skupe) na HIV, sifilis, žuticu, hepatitis C i B... Redovni davaoci su u slučaju infarkta zaštićeniji od drugih kategorija, kod njih rane brže zarastaju, bolja je krvna slika, jetra proizvodi više imunoglobulina i samim tim je imunološki sistem jači. Dakle, u civilizovanom svetu se o dobrovoljnom davanju krvi govori kao o načinu čuvanja zdravlja i još nečem što nije zanemarljivo: svaki davalac je u isto vreme i potencijalni pacijent.
       Rezultat za prvih šest meseci takve kampanje je bio poražavajući: broj dobrovoljnih davalaca je smanjen za 800 u odnosu na prošlu godinu. Na primer, u maju je Opšta bolnica u Užicu u jednom danu ostala bez krvi svih krvnih grupa i tek rođena beba nije mogla da primi transfuziju. Usledila je akcija, očekivalo se bar 100 davalaca, a javilo se pet.
       O čemu se radi, tada je pokušao da objasni Miladin Janković, predsednik komisije za dobrovoljno davanje krvi Zlatiborskog okruga: “Od 2 000 dobrovoljnih davalaca krvi u užičkoj opštini, skoro 98 odsto su radnici koji najviše trpe teret trancizije i na sve strane dobijaju otkaze. Država ni na koji način ne pokušava da stimuliše mlade davaoce, pogotovu studente. Mogla bi da se organizuju besplatna letovanja ili da se sredstva ulože u edukaciju.”
       Vlasti su prihvatile apel, usledila je edukacija i - ništa. Po svemu sudeći, problem je bio u tome što je nedostajala stimulacija. Jer ma koliko dobrovoljno davanje krvi bilo civilizovana kategorija koja podleže pravilima: dobrovoljnost, anonimnost i besplatnost, na ovim prostorima još nisu stvoreni uslovi da se “besplatnost” bespogovorno prihvati.
       Za razliku od mnogih zemalja u kojima postoje dobovoljni davaoci i oni koji to čine za novac (setimo se samo vremena kada se putovalo na šoping ture u Trst i kada se krpica više obezbeđivala davanjem krvi u nekoj od njihovih bolnica), u SCG ne postoji takav izbor. Pitanje je da li bi takav izbor bio preporučljiv za zemlju sa tako niskim standardom kao što je naša jer bi lako moglo da se dogodi ono što je svojevremeno potreslo Indiju, kada su najsiromašniji slojevi stanovnišva po dva,tri puta nedeljno davali krv (preporuka je da muškarci daju na tri, a žene na četiri meseca) dok se kvalitet njihove krvi nije sveo na neupotrebljivost, a zdravnje i davalaca i primaoca do alarmantne tačke, što je prinudilo vladu da reaguje i zabrani trgovinu.
       Međutim, na potpuno besplatno davanje krvi građani jednostavno nisu spremni, jer ne postoji ukorenjena tradicija i potreban je prelazni period u kojem bi se stiglo do evropskih standarda.
       Još od uspostavljanja Zavoda za transfuziju krvi Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije 1944. godine, davaoci su stimulisani na razne načine. U to vreme, pomoćnik laboranta, danas, advokat Milica Stošić kaže: “Radili smo u tri smene i davalaca je bilo toliko da smo jedva uspevali sve da primimo, a osoblje je često ostajalo bez hrane jer je sve odlazilo njima. Bio im je obezbeđen ručak, za neke je to bila jedina prilika da probaju salamu, a dobijala se pakla cigareta i litar ulja kojeg u to vreme nije bilo na tržištu. Ne sumnjam da su postojale humane pobude, ali mislim da je većina dolazila zbog hrane.”
       Kasnije su ustanovljena čvršća pravila za beneficije koja su bila na snazi 50 godina: davaoci su dobijali dva dana poštede na svojim radnim mestima, a od uvođenja participacija u zdravstvo oslobođeni su njihovog plaćanja za specijalističke preglede i recepte. Problem je nastao uvođenjem novog Zakona o radu koji je izbrisao pravo na ta dva neradna dana uz obrazloženje da se to nigde u svetu ne praktikuje.
       Kako to uklopiti u naše navike, možda najbolje odslikava primer iz Crne Gore, gde je situacija sa nestašicom još drastičnija nego u Srbiji. Udruženje dobrovoljnih davalaca jednog od najvećih crnogorskih kolektiva Nikšićke željezare je u danu skupilo 89 dobrovoljaca, akciju ocenilo uspešnom a sponzore kritikovalo jer se nisu baš istakli: samo im je Nikšićka pivara dala pet gajbi piva i sokova po dobrovoljcu.
       Svest o dobrovoljnom davanju krvi ilustruje podatak na koji su stručnjaci nedavno ukazali: veliki broj maturanata se odaziva u akcijama, ali taj broj opada kada ta ista deca stignu do fakulteta. Razlog je možda u tome što su neke škole učenicima, uz dva dana poštede, odobrile i brisanje pet neopravdanih izostanaka. Ocena više iz vladanja, što nije šala, dok na fakultetu takve povlastice ne postoje.
       Naravno, postavlja se pitanje koliko su takvi postupci moralni i da li se može govoriti o dobrovoljnom davanju krvi kada se u zamenu nudi pivo, besplatna karta za bazen ili brisanje neopravdanog.
       Može, jer to je podsticaj, tvrdi višestruki davalac Ivana Ćirić i dodaje: “Kad sam 1997. godine upisala Pejzažnu arhitekturu imala sam izbor ili da dam krv ili da radim fiskulturu. Mrzela sam časove fiskulture i odlučila sam se da dam krv, onda je fiskultura ukinuta, ali je meni ostala navika. Sva iskustva koja sam stekla su vrlo pozitivna, od toga što se fizički osećam bolje, preko izuzetne pažnje koju mi ukazuje osoblje tokom davanja krvi, do toga da sam nedavno radila na INET-u (Institut za primenjenu nuklearnu energiju) veoma skupe zdravstvene analize koje mi nisu naplaćene jer sam registrovana kao dobrovoljni davalac.”
       I direktor Instituta za transfuziju Gradimir Bogdanović se slaže da je podsticaj potreban, ali da se u tome mora imati mera: bez piva i sabora u Guči, ali sa besplatnim kartama za koncerte i kulturne manifestacije.
       Recept bi, dakle, bio - inicijalnom kapislom do svesti.
      
      
      

Statistička greška        Kako ocenjujete upravo završenu akciju “Dajte krv, ali ne komarcima”?        - Ove godine smo na savremeni način pristupili kampanji i odvojili se od klišea koji je vladao 50 godina. Vlada Srbije i Ministarstvo zdravlja su se maksimalno uključili i finansijski i sa ostalom potporom. Obezbeđena nam je stalna dostupnost u medijima, spotovi i realna obaveštenja koja nisu ulepšavala stvarnost, već govorila onako kako jeste. Poboljšana je saradnja sa Crvenim krstom, kao najširom bazom za odnos sa davaocima jer transfuziološku službu u Srbiji čine 44 ustanove na čijem čelu je Institut.        U sklopu te aktivnosti mi smo imali veoma dobar odziv, ali je nezgodno što najteži bolesnici moraju da primaju komponente sveže krvi i ako se kampanja završi u jednom momentu, mi ne rešavamo problem. Zato je cilj da se ukaže ljudima da je krv neophodna u svakom trenutku. To je minimum 800 ljudi u Srbiji, a 450 u Beogradu dnevno. U poslednjih mesec dana suočeni smo s tim da se u naše ustanove javlja oko 100 ljudi.        Da li je razlog leto, vrućine, iscrpljenost ili nešto drugo?        - Nešto drugo. Ne kažem da mi nismo human narod, jedan smo od najhumanijih, ali po odnosu prema obavezama smo na drugom kraju. Samo ako udarno apelujemo, ljudi se angažuju. U svetu je procenat dobrovoljnog davanja između pet i osam posto, bez posebne stimulacije. Mi još nismo dosegli taj nivo. Vojvodina tradicionalno spada u veoma dobar region po broju davanja. Ako govorimo o Beogradu, neke opštine imaju izuzetno visok procenat. Prošle godine je na Savskom vencu zabeleženo 16 odsto. Razlog je veliki broj ustanova, pre svega ministarstava, koje rade u toj opštini rade, a ona su se veoma uključila. Međutim, ako gledamo ceo Beograd, radi se o potencijalu koji nije dovoljno iskorišćen.        Kao jedan od razloga zašto ne daju krv, davaoci su istakli da oni daju besplatno, transfuziološke službe rade skupe analize i obradu krvi besplatno, a onda se krv naplaćuje u bolnicama?        - To je zamena teza. Krv je besplatna i kad bi se naplaćivala, ne znam kako bi joj se odredila cena. Obrada krvi, testovi, rad... sve ima svoju cenu, ali to se ne naplaćuje od pacijenata koji imaju obavezno socijalno osiguranje. Samo oni koji su strani državljani, iz Crne Gore ili nisu pokriveni osiguranjem, plaćaju se usluge obrade.        Koja opravdanja najčešće čujete kao razlog da se ne pristupi dobrovoljnom davanju krvi?        - Razlikuju se po profesionalnim kategorijama. Oni koji su vezani za poslove bankarstva ističu jedan netačan podatak - da se krv prodaje. Ljudi koji rade u prehrani ili zdravstvu, kažu da se boje zaraze. To je takođe zabluda jer sve što se koristi je za jednokratnu upotrebu i apsolutno ne postoji ni teorijska mogućnost zaraze. Čak smo i pokrenuli anketu “zašto ne dajemo krv”, jer ako daje samo tri odsto, to je statistička greška, sve ispod pet odsto smatra, zanemarljivim procentom. Potrebni su nam pravi razlozi da bismo dalje usmerili našu aktivnost.

      
      
       SANDRA PETRUŠIĆ