Ako uopšte bude neke ovdašnje mirovne jedinice za Liberiju, verovatno bi bila načinjena po uzoru na zaboravljeni Kosovski zaštitni odred, koji je brojao taman toliko ljudi koliko smo mi obećali Amerikancima

      Od svih događaja koji su zaokupljali Ministarstvo odbrane u poslednjih tridesetak dana - penzionisanje i premeštanje generala, tragični udesi u kasarnama, poseta Izraelu - najbolje izglede da dalekosežno odjekne ima vest Si-En-Ena da su naši predstavnici u netom završenoj poseti SAD razgovarali o mogućnosti da kontingent vojnika VSCG uzme učešća u “mirovnoj misiji” u Iraku. Ministar spoljnjih poslova Goran Svilanović je tu novost preinačio u nešto manje čudnovatu - u stvari nije reč o Iraku, nego o Liberiji, rekao je.
       Čak i funkcioneri organizacija koje su oformljene sa ciljem da propagiraju evroatlantske integracije naše zemlje - kakav je Veljko Kadijević, sekretar Atlantskog saveta, morali su da kažu da za akciju naših u Iraku ne postoje formalni preduslovi. Naime, naši bi vojnici mogli da dođu u Irak kao pripadnici UN, a UN dosad nisu donele nikakvu odluku o akciji na tom području. Druga teorijska varijanta koju je naveo Kadijević jeste da potpišemo nekakav bilateralni ugovor sa SAD, ali ta mogućnost zapravo samo naglašava neverovatnost celog projekta. Da i ne govorimo o odjecima koje bi u ovdašnjoj javnosti imao odlazak naših “isključivo profesionalnih vojnika, i to onih koji se dobrovoljno saglase”, kako reče Svilanović na tle na kome se, u svojstvu okupacionih jedinica trenutno nalaze trupe SAD i Velike Britanije. Može se pretpostaviti, naime, da lokalna gerila neće uspeti da uoči suptilnu razliku između okupacionih jedinica i “mirovnih snaga”.
       Ne zna se još kakva bi tačno uloga naših vojnika bila u Liberiji (držimo se verzije Gorana Svilanovića), ali se na osnovu broja koji je u opticaju (1000 vojnika) može pretpostaviti da bi bila reč o klasičnoj kopnenoj jedinici sa sopstvenom “zonom odgovornosti”, dakle o nečemu čega smo se nagledali od 1992. godine, otkako “plavi šlemovi” imaju stalan boravak u našem regionu.
       Teško je predvideti kako će SAD i važni međunarodni činioci gledati na našu ponudu, ali verovatno su domaći funkcioneri hteli da naglase novo savezništvo nečim konkretnim; vrlo konkretnim, s obzirom na to da dolazi od zemlje koja ima teškoće sa vojnim i drugim integracijama u svome okruženju. Biće interesantno kako će Amerika gledati na ovu stvar, ako bi prihvatili ponudu to bi značilo da SAD, kao sponzor mira u Liberiji, ima na terenu vojnu jedinicu na koju nema uticaj ni posredstvom mehanizma NATO-a niti Partnerstva za mir.
       Pretpostavka je da našu zemlju cela ova operacija ne bi koštala, jer bi se “samofinansirala” iz budžeta UN, možda se šefovi čak nadaju da bismo, kao što je bio slučaj na Sinaju, čak i zaradili. U reformama vojnim, zapaža se već sada taj trend, naše vlasti odlučno preduzimaju samo one korake koji nisu skopčani sa velikim troškovima, ako se izuzme nabavka satova za penzionisane generale.
       Pre ili posle, vojne vlasti će morati da “zagrizu reforme” i da urade nešto konkretno, ne samo u pogledu bolnih ali relativno jeftinih organizacionih mera, nego i u pogledu nabavke oružja i opreme i prilagođavanja potrebama novog - zapadnog - savezništva. I da nije toga, tehnički resursi VSCG su zastareli i odavno istrošeni.
       Neće nadležni ni da zucnu o tome, a više je razloga: prvi, formalan, glasi da temeljni dokumenti o nacionalnoj odbrani još nisu usvojeni, te se ne zna ko bi nam bio potencijalni neprijatelj i kakvi zahtevi u tom smislu se stavljaju pred vojsku. Drugi, praktičan, vojne nabavke su osetljiv trgovački posao u kojem nije uputno preterivati sa transparentnošću. I treći, suštinski, što mi uopšte nemamo novca da razmišljamo o bilo kakvom obnavljanju inače preskupe vojne opreme. Neke stvari su se, ipak, desile, koje nagoveštavaju kako razmišljaju vojni šefovi.
       Prilikom nedavne privredne posete Brazilu, pored zaključka o ogromnim neiskorišćenim mogućnostima međusobne saradnje, neko je pomenuo i brazilsku letelicu tipa “tukano”, koja je u stvari školski avion za osnovnu pilotsku obuku.
       Dobronamerna i realistična razmišljanja o toj problematici uzimala su u obzir iskustvo Hrvatske, koja je u manje-više sličnoj situaciji. Za svoje pitomce vazduhoplovne škole nabavili su školski avion NATO-a, “pilatus” (pravi ga Švajcarska), čime je poslala jasan signal gde vidi svoju budućnost, ali se nije upustila u ozbiljnije kupovine, jer ni oni ne hitaju da odjednom strovale milijardu-dve dolara u ratne avione.
       Recimo, deset komada onakvih aviona kakvi bi nama trebali (manje od toga nema smisla nabavljati) vrede koliko jedna donatorska konferencija, i to onakva kakva bi srećnim učinila Božidara Đelića.
       Spekulacija o nabavci brazilskog aviona sledi tu logiku. Obnavljanje flote započinje od školskih aviona (pored ostalog, najjeftiniji su), a “tukano” je podesan, jer je i sam bio u konkurenciji za školski avion američkog ratnog vazduhoplovstva i mornarice. Doduše, nije prošao na tom konkursu, ali svejedno, i sama “nominacija” je nekakva preporuka. A u kakvom bi se aranžmanu obaljao ovaj posao (to jest, ako ikad do toga dođe) i da li bi i kakvu ulogu u tome svemu imala naša vojna industrija, e to još ne zna niko jer stvar je u procesu, da ne kažemo tranziciji.
       Ako govorimo o Ratnom vazduhoplovstvu, to jest avionima, nužno je konstatovati da ono što je od toga ostalo, a nije mnogo ostalo, može da posluži kao prevozno sredstvo a ne kao borbena letilica. Kad bismo imali para kao što nemamo, verovatno bi naši generali (koje mimoiđe penzija) merkali švedski SAAB “gripen”, koji je, prvo, jeftiniji od drugih iz “svoje generacije”, drugo, svojim osobinama je prilagođen skromnijim armijama kakva je naša. Treće, kada se, u drugoj polovini osamdesetih, naša vojna industrija zanosila da sama proizvede borbeni lovac, grafički prikaz tog aviona (dotle se bilo odmaklo) bio je pljunuti “gripen”, što znači da su u Generalštabu i tada tačno znali šta nam treba.
       Iz čisto medijskih razloga priču smo započeli od aviona, a moglo je i od protivvazdušne odbrane. Ima vojnih autoriteta crnogorske provenijencije koji zastupaju stanovište da nam PVO i ne treba - ta, ko bi nas i bombardovao sada kada nema više neodgovornog Miloševića! Još odlučniji stav je prema Ratnoj mornarici - imenovaćemo Blagoja Grahovca, savetnika za bezbednost Svetozara Marovića, predsednika SCG, koji se zalaže da se čuvanje to malo obale prepusti obalskoj straži, a u vojnom pogledu, to bi moglo da odradi i Ratno vazduhoplovstvo (kojeg takođe praktično nemamo). Uostalom, budućnost regiona je u integracijama, ne u ratovima koje ostavljamo mračnoj prošlosti.
       Uopšte, “istorijski optimizam” prema kojem je nabavka oružja obično bacanje para jer ko bi nas napao, ne krasi samo one koji strategijska promišljanja rade iz podgoričke vizure. Tu pre neki dan, stigla je vest da je Češka rešila da se mane tenkova i zadrži svega desetak komada tih naprava, pošto ne mogu da zamisle situaciju u kojoj bi im te stvari uopšte bile potrebne.
       Ako Česima ne trebaju tenkovi, još manje nama, to jest Crnogorcima treba ratna mornarica.
       Problem je, međutim, u tome što, bez obzira na perspektivu hiljadugodišnjeg mira, nešto negde uvek može poći naopako i šta ako, mornarica na primer, eto, zatreba. Ni po jada što brodova nema, nego nema ni mornara, jer kad smo ukinuli mornaricu ukinuli smo i njenu školu. A da se odškoluju moreplovci, pa još ratni, treba nekoliko godina a verovatno i decenija.
       Inače, tačno ovo je dilema u kojoj se nalaze pripadnici Ratne mornarice danas i ovde. Čekaju da čuju ukida li se to pa da gledaju šta će sa sobom. A ako se i ne ukine, treba čekati tri godine šta će da uradi Crna Gora, pa zatim možda ostati na milost odluke koju će doneti neki voinstveni genij svemogući iz te republike.
       Glasna razmišljanja u vezi sa članstvom u međunarodnim vojnim savezima govore da za ovakve zemlje kava je naša i nije predviđeno da imaju baš prave vojske. U nekoj unutrašnjoj podeli rada u NATO-u to bi značilo da Srbima i Crnogorcima zapadne, recimo, pionirska inžinjerija i da se taj rod vojske zatim na ovom prostoru razvija nesrazmerno u odnosu na sve ostale. Mada je verovatnije da bi u Briselu ili Pentagonu odlučili da je i pešadija sasvim dobra za nas.
       Boris Tadić, ministar odbrane, eksplicitno se izjasnio u prilog izbalansirane vojske i protiv ukidanja vidova (tj. mornarice). To bi trebalo da odagna te bojazni. Ipak, rekao je, negovaćemo specijalizovane jedinice koje će kao takve (dakle, specijalizovane) moći da uzmu učešća u međunarodnim mirovnim misijama. Za šta će biti specijalizovani naši Liberijci? Pa, ni za šta posebno. Pošto će, ako takve jedinice uopšte bude, biti formirana od dobrovoljaca (kako je najavio Svilanović), dakle ad hoc, neće biti prilike da se specijalizuju za bilo šta. Verovatno bi to bila jedinica po uzoru na zaboravljeni Kosovski zaštitni odred, koji je, uzgred, brojao taman toliko ljudi (hiljadu) i sa starešinskim kadrom prilagođenim međunarodnim mirovnim misijama (kada je reč o činovima oficira). O znanju stranih jezika i onome što se zove interoperatibilnost, sposobnost sadejstva sa savezničkim jedinicama, razume se, nema govora.
       Posle ratnog vazduhoplovstva, za koje smo rekli da skoro nemamo, i ratne mornarice, koja nam skoro ne treba, nekoliko reči - u kontekstu reformi shvaćenih kao tehničko obnavljanje i prilagođavanje zapadnim standardima, treba reći nešto i o kopnenoj vojsci.
       Tenkovi (domaće proizvodnje) i oklopni transporteri poslužiće još neko vreme, no ne zato što je reč o “najboljem tenku na svetu” (inače kopiji ruskog tenka), koji je toliko dobar da su ga čak i Kuvajćani bili kupili. Uverenje da raspolažemo “najboljim tenkom” i “najboljom puškom” (dok smo još imali onih petnaestak migova, i oni su kvalifikovani sa “najbolji”) plod je svesti da “od moskviča nema boljeg auta”, veoma rasprostranjene u ovdašnjoj vojnoj javnosti i svakako kod dobrog dela komandnog kadra. Mit o slavi ruskog oružja u nas je istrajao verovatno duže nego i u samoj Rusiji. Činjenica da se u tome preterivalo, međutim, samo malo će olakšati neizbežni, bolni i skupi proces prelaska sa ruskog na zapadno oružje.
       U svemu tome treba nekako smestiti i interese domaće vojne industrije - onog njenog dela koji ima izglede za preživljavanje i doneti odluku hoće li se i dalje naoružavanje delom zasnivati na domaćim konceptima, koje posle dugotrajnog razvoja kao rezultat ima proizvod koji je ipak slabiji od sličnog inostranog (kakva je snajperska puška velikog kalibra “crna strela” ili protivoklopni raketni sistem “bumbar”), ili će procena biti da je, po toj ceni, to za nas dovoljno dobro. Ovih dana se pronose glasovi o interesovanju za obnavljanje proizvodnje tenkova sa Hrvatima, sa kojima smo i pre rata delili proizvodnju. Reč je verovatno o sasvim novom projektu čitaj tenku, no nije to važno - važno je da ovaj primer govori da opstanak vojne industrije u bliskoj budućnosti ponajviše zavisi od bilateralnih aranžmana.
       U poređenju sa ukupnom reformskom problematikom, Liberija izgleda kao smotra za Dan vojske, sa intoniranjem himne i predajom raporta.
      
      
      

Poslednji težak slučaj za Evropu        Gotovo izgubljen među strancima koji su proteklog meseca preplavili Vašington tražeći naklonost Amerike, bio je i čelnik naroda protiv kojeg su pre četiri godine Sjedinjene Države ušle u rat. Devedesetih godina su američki političari najvećim delom bili zauzeti zauzdavanjem Srbije - glavnog sadržatelja zemlje koja se onda zvala Jugoslavija, a koja je nedavno preimenovana u Srbija i Crna Gora. Sada je njen novi premijer, Zoran Živković, jedan od onih sa čela vlade koji nastoje da iskuju “strateški savez” s Bušovom administracijom - a kao lakmusov papir, on nudi da svoju vojsku, koju su smrvile vazdušne snage SAD, pošalje u pomoć američkim vojnicima u Iraku.        Nije to lako kupiti, uprkos potrebi za vojnicima. Živković je demokrata i reformator, ali prema iskazu samog premijera njegova zemlja ima problema s ekonomskim funkcionisanjem i kriminalnim klanovima, uključujući i neke koji su povezani s ekstremnim nacionalistima i ratnim zločincima iz ratova koji su vođeni poslednje decenije. Jedan od najozloglašenijih, Ratko Mladić, smatraju tužioci Haškog tribunala za ratne zločine počinjene u ratovima na Balkanu, još se krije u Srbiji.        Živkovićevog prethodnika ubili su kriminalci, a još nije vidljivo da je armija, od ratova na Balkanu, pretrpela neke velike reforme.        Ipak, Živković je bio u Americi, sreo se s Pauelom i Kondolizom Rajs, i opisao strategiju svoje zemlje vezanu za integraciju s centralnim institucijama Zapada - Evropskom unijom i NATO-om - vojnom alijansom koja je prvi metak ispalila 1999. u ratu koji je povela da bi srpsku vojsku istisla s Kosova.        Kao prvi korak, Srbija se nada pozivu da pristupi Partnerstvu za mir, programu koji je NATO osmislio za prijatelje i buduće članove. “Srbija traži saveznika u Sjedinjenim Državama, a zauzvrat nudi da bude pouzdan partner na Balkanu”, izjavio je predsednik (srpske) vlade prilikom posete Vašington postu. U potvrdu svojih reči, on je Kondolizi Rajs rekao da će Srbija poslati 1 000 svojih vojnika u bilo koju misiju SAD, uključujući Avganistan i Irak.        Bilo bi lako rasturiti predloženo partnerstvo - no, Živković ne predstavlja samo kutak Evrope u istoriji poznat kao izazivač nemira, već i mnogo veći deo neobavljenog posla za Zapad. Iako su NATO i EU započele veliko širenje posle pada Berlinskog zida, one moraju da sređuju svoje odnose s desetinom zemalja i nekih 170 miliona ljudi koji sebe smatraju Evropljanima. Sve to u rasponu od odlomaka i delova nekadašnje Jugoslavije i bivše pustinjačke države Albanije, pa preko nekadašnjih sovjetskih poseda kao što su Jermenija ili Gruzija na Kavkazu, do novouspostavljenih nezavisnih država na prostoru između centralne Evrope i Rusije - od gigantske Ukrajine i osiromašene Moldavije do Belorusije, poslednjeg diktatorskog režima na Kontinentu.        Lakši deo preuređivanja Evrope posle hladnog rata bilo je širenje Zapada tako da obuhvati Češku Republiku i Poljsku, koje su imale zapadnjačku tradiciju i istoriju demokratije. Države kao što su Rumunija i Bugarska bile su potom usmeravane ka slobodnotržišnom kapitalizmu i demokratiji obećanjima da će postati članice transatlantskog saveza. Ali šta učiniti s Ukrajinom, zemljom velikom koliko i Francuska i s 50 miliona stanovnika, koja balansira između demokratije i autokratije, između svrstavanja s Moskvom ili s Vašingtonom? Ili s Turskom, zemljom koja predstavlja granicu prema arapskom Bliskom istoku i članica je NATO-a, ali ne i Evropske unije? Ili, upravo, sa Srbijom najčešćim polazištem evropskih ratova u poslednjih sto godina?        “Gde se taj deo Evrope bude našao od sada za pet godina, tu ćemo mi biti sledećih 50 godina”, predviđa Brus Džekson, dobro obavešteni nekadašnji zvaničnik Pentagona i zagovornik ekspanzije NATO-a, koji je shvatio kao svoju misiju da ukazuje na poslednje teške slučajeve Evrope. Alternative su neumoljive u redosledu - zemlje kao što su Srbija ili Ukrajina mogu da budu privoljene na to da postanu demokratske, da budu vojni saveznici Sjedinjenih Država i deo ujedinjene Evrope; ili mogu da padnu u sizerenstvo ponovo nastajućeg ruskog carstva; ili da plutaju uz druge, kao tampon države u kojima caruju droga i trgovci oružjem, terorističke grupe i doživotni predsednici.        Džekson, koji je nedavno osnovao Projekat za demokratije u tranziciji, pokušava da ubedi političke činioce u Vašingtonu i Briselu da se usmere na prvu alternativu, makar to značilo i podršku nekim sumnjivim likovima - ili, u slučaju Evrope, subvencionisanje siromašnijih poljoprivrednika. “Reč je o poslednjim žrtvama komunizma, fašizma i nacionalizma”, kaže on. “Oni zamišljaju sebe kao deo Evrope, i kao saveznike Sjedinjenih Država. I neće svi oni nužno to i postati - ali i mi ćemo biti procenjivani po tome koliko njih možemo spasiti.”        Njegova strategija nailazi na otpor u Parizu i ponegde u Briselu, gde bi više voleli da Tursku drže izvan EU, a Ukrajinu i Kavkaz u celini podalje od Zapada. No, izgleda da projekat počinje da privlači pažnju Bušove administracije, koja snažno gura učlanjenje Turske u EU i koja je prihvatila ukrajinsku ponudu da dâ vojnike za Irak, uprkos problematičnom dosijeu predsednika Leonida Kučme.        Živkoviću su, takođe, priredili topao doček Rajsova i Pauel. Što se tiče njegove ponude da dâ vojnike - zvaničnici kažu da još o tome razmišljaju.        Džekson Dil        (Prevod sa engleskog: Đorđe Dimitrijević)

      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ