Afere u srpskoj politici okončavaju se tako što ih zameni sledeća afera. Kakav će, onda, kraj imati aktuelne priče o pranju novca, provizijama, ministarskim firmama, šećeru...

      Na sednici kolegijuma Vlade Srbije održanoj u ponedeljak rešeno je da dva državna službenika budu i ne budu smenjena. Obećano je, tvrdi “Balkan”, da Nemanja Kolesar i Zoran Janjušević odu sa funkcija direktora Agencije za sanaciju banaka odnosno premijerovog savetnika za bezbednost u roku od osam dana, dok “Nedeljni telegraf” objašnjava “kako je zaista protekao ovaj sastanak”: “Ništa nije odlučeno.” U izjavi za NIN u utorak, dan posle sastanka, potpredsednik vlade Miodrag Isakov objašnjava da neformalno telo, kakvo je kolegijum vlade, i ne donosi odluke, ali, “posle kolegijuma, uveren sam da će oni otići. “To će za desetak dana biti gotovo, nezavisno od dokazivanja njihove krivične odgovornosti”, kazao je Isakov za NIN, u istom danu u kome je u razgovoru za “Blic” premijer Srbije Zoran Živković rekao da od smene Kolesara i Janjuševića nema ništa dok se “policijskom istragom i pravosnažnom presudom” ne dokaže da su njih dvojica zloupotrebili položaj.
       Ako je iz svega išta jasno, to je da i afera s pranjem novca počinje da liči na svoje prethodnice, u kojima su nadležni organi radili svoj posao, komisije bile još prilježnije, ali su, eto, svi zajedno bili te hude sreće pa se na njihove napore, jednostavno, zaboravilo. Ili se, možda, neko još seća šta ono bi, recimo, s aferom Alija Delimustafić, ili međusobnim optuživanjima posle ubistva Momira Gavrilovića?
       Zašto se istrage i afere okončavaju padanjem u zaborav, bez sudskih ili bilo kakvih epiloga, za Miroslava Prokopijevića, direktora beogradskog Centra za slobodno tržište, ne predstavlja dilemu: “Kod nas je umesto privrede privatizovana država, i zato i nema pravih istraga - jednostavno, nema ko da ustanovi pravo stanje stvari, jer su državni organi privatizovani od ekipe koja je trenutno na vlasti.”
       S druge strane, u “Blicu”, premijer reče baš suprotno: “Svako ko je prekršio zakon mora da odgovara krivično, i to nije pitanje volje premijera ili bilo koga drugog, to je pitanje poštovanja zakona.”
       Podsećanja radi, pravosnažna sudska presuda nije se čekala da bi “seks-skandal” bio razrešen i Vuk Obradović otpušten iz vlade, a nije sačekana sudska odluka kada su otišli Momčilo Perišić ili Dragan Veselinov.
       Ne uviđajući, izgleda, koliko njegov šef Živković sada veruje nadležnim državnim službama, Miodrag Isakov uverava kako je “siguran da afera Kolesar/Janjušević neće biti gurnuta pod tepih” (“Biće rešena vrlo brzo i vrlo izričito.”) te da ovde treba razdvojiti političku od krivične odgovornosti. Isakov kaže: “Mora se politički reagovati odmah, bez obzira na krivični aspekt cele priče. Uostalom, ako ostanu na položajima, oni mogu i da utiču na tok istrage.” Zar? “Očigledne su opstrukcije u krugovima oko vlade, koji su i ranije ometali istrage i manipulisali informacijama”, govori NIN-ov sagovornik, potpredsednik Vlade Srbije.
       Možda i zato, sociolog Srećko Mihailović smatra da “nije realno očekivati da se stvari sada dovedu do kraja”, dok Ljiljana Baćević sa Instituta društvenih nauka ide i korak dalje govoreći da je “Vlada Srbije u velikoj nevolji, jer tu postoje određeni odnosi iznutra”. “Zoran Živković bi ih se verovatno rado rešio, ali je zasad dosta uzdržan, pa među građanima rastu sumnje, postavljaju se pitanja zašto se to i ne uradi? A kad klupko počne da se raspliće, pitanje je gde će se završiti”, kaže Ljiljana Baćević.
       Pitanje postavlja i Miroslav Prokopijević: “Ako dva nižerazredna činovnika vlade transferišu tolike sume novca, koliko novca tek prolazi kroz ruke ministara i njihovih zamenika? Ovi činovnici bi to mogli da kažu...”
       Predsednik Socijaldemokratske partije Slobodan Orlić, međutim, izričito za NIN kaže da “oni ne ucenjuju vladu”, ali smatra potrebnim i da napomene kako je eventualno smenjivanje Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića “pitanje za premijera”, a “mi možemo samo da sugerišemo premijeru koji su koraci nužni”. Orlićeva je sugestija da “tamo gde postoji senka sumnje koja bi opteretila rad vlade, treba je saseći. Tako ćete pokazati da ste za odgovornost u sopstvenim redovima. Ovako, postavlja se pitanje iz kojih se razloga štite pojedinci.”
       Odgovor je možda impliciran već u citiranim rečima Ljiljane Baćević i Miroslava Prokopijevića, ali stvar dodatno dobija na težini kada i jedan “insajder” poput Miodraga Isakova posegne za sličnim ocenama: “Ne verujem da su oni (Kolesar i Janjušević) to sami radili, bez znanja bilo koga. Neko je sa njima sasvim izvesno sarađivao.”
       Ko bi taj neko mogao da bude, Isakov ne kaže, prepušta to policiji i pravosuđu da otkriju. On odbija da opiše i atmosferu s famoznog kolegijuma, ko je bio za a ko protiv, da li je neko čak pohvalio rad Kolesara i Janjuševića kako tvrdi “Glas javnosti”, a potvrđuje tek da među prisutnima nisu bili Čedomir Jovanović i Dušan Mihajlović. Neće da komentariše ni novinske napise prema kojima je napore dvojice činovnika gromkim glasom podržao Žarko Korać, da je Vladan Batić ćutao a Nebojša Čović ih branio (prema “Nedeljnom telegrafu”) odnosno napadao (“Balkan”).
       A povodom kontraoptužbi Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića na račun G17 - ustaljena je već ovde praksa da svaka afera dobije i svoju kontraaferu - Miodrag Isakov nalazi “simptomatičnom” činjenicu da “mnogo znaju o finansiranju G17, što mi govori da je bilo i perioda saradnje. Mislim da je ovo manji deo onoga što jedni o drugima znaju. To mene plaši.”
       Tek, Isakov kaže da bi za desetak dana poreski organi morali da izađu sa podacima, “dok policiji treba više vremena. Dajem joj jedan mesec.” Posle toga, ako vuk ponovo pojede magarca, Isakov će se “isključiti iz te ekipe”.
       Ali, šta je sa ostalim skorašnjim aferama koje takođe još nisu videle epilog a već se lagano zaboravljaju? Šećerna afera, recimo, ili privatna firma ministarke saobraćaja Marije Rašete-Vukosavljević koja neprijatno miriše na sukob interesa? Trenutno najglasniji kritičar, Miodrag Isakov, ovde je pun poverenja:
       “Goran Pitić je na čelu komisije koja ispituje šećernu aferu, predano radi svoj posao. Postoji vrlo velika spremnost u vladi da se to razreši, i sasvim sam ubeđen da eventualna odgovornost Miodraga Kostića neće biti zataškana.” A gospođa ministarka i njeno preduzeće? “Evidentna je činjenica da je ona prekršila naš kodeks o izbegavanju sukoba interesa (pošto zakona još nema), ali rekla je da se odrekla te firme, i da ona nije imala promet u tom periodu dok je gospođa Rašeta bila u njoj. Uostalom, nadležni organi ispitaće to.” Da li to znači da je istraga u toku? Ko je sprovodi? “Ne znam, verovatno se radi na tome. Da, zasad verujem na reč gospođi Rašeta.”
       U svakom slučaju, suštinu problema Miroslav Prokopijević vidi u tome što “aktuelna vlast sve više podseća na vlast Slobodana Miloševića. Oni neće otići pojedinačno, već u ekipi, budući da su povezani jednim motivom - novcem - i sve ostalo, poput dosijea tajne policije, stepena ostvarene političke moći, samo su sredstva da se dođe do tog cilja.”
       Zato se, reklo bi se, i poteže za ovakvom strategijom kriznog menadžmenta; na jednu aferu odgovori se drugom, naravno u suprotnom smeru, a onda kolegijum vlade zasedne i dogovori se kako niko nije imao bilo kakvih kontakata sa organizovanim kriminalcima koji su ubili premijera Zorana Đinđića. Što se posle ispostavi da baš i nije tako, ne mari, jer, eto već i novog slučaja...
       I tako do izbora kojih će jednog dana morati da bude.
       Ljiljana Baćević kaže da su posledice aferašenja već vidljive: “Na građane se ostavlja utisak da je politika prljav posao, da se u politiku ulazi da bi se obogatilo. Bilo je to jasno uočljivo i u onom TV duelu između Mlađana Dinkića i Božidara Đelića heteli su da uvrede jedan drugog, ‘ti nisi ekspert, ti si političar’.”
       Ono što će se po logici stvari ispiliti iz “vremena u kome se afere ne završavaju, već traju neprekidno, samo sa promenjenim imenima i ciframa”, kaže Srećko Mihailović, biće povećana apstinencija na svim narednim izborima, sve dok se ne dogodi, “ne promena vlasti, već promena političke elite, pošto je sadašnja podjednako loša bez obzira da li je na vlasti ili u opoziciji”.
       I Ljiljana Baćević napominje da je “javno mnjenje zrelije od svoje političke elite” pa zato iz sadašnje situacije niko ne može dugoročnije da profitira. “Radikali i SPS to sasvim sigurno ne mogu, to su stranke na umoru”, kaže Baćević, dodajući da je ovog proleća primećena i jedna pravilnost: “Kada je u jeku bio sukob između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije oko veza sa organizovanim kriminalom i susreta Čedomira Jovanovića sa Šiptarom i Legijom, obema strankama rejting je opao, a porastao je stranci G17 plus. Sada, kada se sukobe DS i G17, DSS profitira iako ne čini praktično ništa. Jednostavno, ljudi ne vole afere.”
       Nasuprot tome, ističe NIN-ova sagovornica, ono što ljudi vole jeste da vide dobru volju da se problemi reše, “a ne da se štiti državni službenik kome tata šalje tolike sume novca”. Dobru priliku da pronikne u volju vlasti narod će dobiti za onih desetak dana o kojima je Miodrag Isakov govorio, kada poreznici izađu s podacima i Kolesar i Janjušević budu smenjeni. Ili ako se mesto toga Isakov “isključi iz te ekipe”. Ili ako se ne dogodi baš ništa.
      
       NIKOLA VRZIĆ