NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Privatizacija problematična

(“Problematična privatizacija?”, NIN br. 2744) Činjenica da društvena svojina koja je postojala u našoj zemlji nije isto što i državna svojina, nesumnjivo je učinila da proces privatizacije bude znatno složeniji i problematičniji. Naime, specifičnost društvene svojine sastoji se u činjenici da od tri bitna elementa svojine - pravo upotrebe stvari, pravo ubiranja prinosa i pravo otuđenja - ovo treće ovlašćenje, pravo otuđenja ili prodaje, ne pripada nikome, ni državi (u tom slučaju bi se radilo o državnoj svojini), ni preduzeću (u tom slučaju bi se radilo o grupnoj svojini).

      Pravo upotrebe (tj. pravo da rade i ekonomski upotrebljavaju sredstva) imali su radnici, a pravo ubiranju prinosa (tj. pravo odlučivanja o raspodeli i prisvajanju dohotka) imali su i radnici i država. Za razliku od ova dva ovlašćenja koja mogu pripadati i nevlasniku, recimo zakupcu - pravo prodaje može pripadati jedino sopstveniku i to pravo, da ponovimo, u našem sistemu nije imao niko. Zato se i govorilo da je jugoslovenska društvena svojina “nesvojina”, da nema vlasnika, da je “svačija i ničija”. Praktično, to je status koji imaju javna dobra - more ili, recimo, frekvencije - niko nije vlasnik, ali svi, pod određenim uslovima, imaju pravo upotrebe i ekonomskog iskorišćavanja.
       U takvoj situaciji je nemoguće bilo kakvim pravnim poslom izvršiti privatizaciju jer niko nema ovlašćenje da donese odluku o otuđenju/prodaji. Jedini način da se svojinska transformacija sprovede legalno bio je da se prethodno promeni Ustav, tj. ukinu ustavne odredbe koje se odnose na društvenu svojinu i ponovo uspostavi državna svojina. Tek posle toga država je mogla da pristupi privatizaciji a prema kriterijumima i principima koje bi društvo na demokratski način usvojilo.
       Zašto ni socijalisti a ni sadašnja vlast nisu prethodno pristupili promeni Ustava - može se samo nagađati.
       Nekoliko reči i o tome čija je društvena svojina. Teorija na to pitanje nema jasan odgovor, a ne može ga ni imati zbog isprepletanosti odnosa i složenosti sistema koji je funkcionisao do 1990. godine. Da li je društvena svojina opštenarodna, što bi podrazumevalo privatizaciju putem vaučera za sve punoletne građane, ili je ona rezultat rada radnika u društvenim preduzećima, što bi podrazumevalo radničko akcionarstvo, ili je to nacionalizovana imovina uvećana radom radnika u društvenim preduzećima, što bi podrazumevalo najpre denacionalizaciju a potom deobu akcija radnicima? Upravo zato što teorija nema jasan odgovor na ova pitanja, najmanje pogrešno bi bilo kombinovati sva tri principa u postupku privatizacije.
       Dr Dejan Mladenović,Beograd


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu