(“Prvi srpski film”, NIN br. 2743) Kao unuk Svetozara Botorića (moja majka, rođena Stanica Botorić, bila je mlađa ćerka Svetozara Botorića), voleo bih da ispravim grešku koja se nalazi u članku “Srpski film” u NIN-u od 27. 7, posvećenom pronalasku filma o Karađorđu, koji je “producirao” (to jest platio svojim sredstvima) moj deda.

      Naime, prezime moga dede je Botorić (a ne Borotić).
       Rođen u Opaljeniku pored Ivanjice u maju 1857, moj deda je prvo radio u Beogradu kao kelner. Izuzetno vredan i štedljiv, on je ubrzo kupio kafić i, posle nekoliko godina, postao vlasnik hotela “Pariz”, koji se nalazio na Terazijama, desno od “Kasine” na mestu današnjeg pasaža. Pripadajući generaciji istinskih rodoljuba (bio je lični prijatelj Nikole Pašića), S.B. je koristio svoja poslovna putovanja po centralnoj Evropi da pomogne svome narodu (na primer, kupovao je oružje za srpsku vojsku). Odmah po ulasku okupatora u Beograd u oktobru 1915, moj deda je zarobljen i interniran u Nežideru (Mađarska), gde je preminuo 17. 11. 1916.
       Njegova poslednja pisma iz logora svedoče koliko je čvrsto verovao u vaskrs Srbije ostajući do kraja veran svojim životnim idealima.
       Ljubomir Mihajlović, Pariz, Francuska