Kad je trebalo da mrzimo druge i da protiv njih ratujemo, onda smo bili najbolji, najpametniji, najlepši i nebeski, a sada kad treba zajedno sa drugima da živimo bolje i normalnije odjednom smo i glupi i nesposobni, i spori i lenji. Tako bi otprilike mogla da se opiše ova frka o datumu našeg ulaska u Evropu. Evo, jedan profesor kaže da ni fakultet ne može da se završi za četiri godine, a kamoli da se do 2007. uđe u Evropu. Prosto ne mogu da verujem. Pa, za koliko godina se završava fakultet? To što u ovoj zemlji gotovo niko nije ni studirao, a kamoli završio fakultet, ne znači da je nemoguće ono što je svuda moguće. Recimo, koliko se sećam, premijer koga više nema i koji je sve ovo započeo, završio je studije za manje od četiri godine. Znači, može, eto konkretnog primera.

      Pominje se i Švajcarska. Eto, kao i Švajcarska ima u svom rokovniku 2007. godinu, pa šta onda mi zamišljamo. Kaže se kako je ta zemlja već odavno dostigla sve evropske standarde, a ipak mora da čeka. Bože, kakav besmislen primer. Nije li istina sasvim drugačija, da Švajcarska uopšte nije dostigla evropske standarde i da je pitanje koliko joj ti standardi odgovaraju, ali ne zbog toga što ima nestabilnu političku situaciju ili propalu ekonomiju. Naprotiv, švajcarski problem leži u prepunim trezorima, netransparentnim bankovnim računima, kao i u činjenici da svoju vekovnu neutralnost i stabilnost možda mora žrtvovati za drugorazrednu poziciju u Evropskoj uniji. Upravo iz Švajcarske stižu glasovi o sumnji u demokratsko ustrojstvo Evrope kao zajednice, odnosno o strahu da će Evropu činiti ravnopravni i manje ravnopravni članovi među kojima se može naći i bogata Švajcarska. Mi, srećom, nemamo problem ni sa bankama ni sa bogatstvom, a ne vidim ni razloge zbog kojih bi nam smetala neka foteljica u drugom redu. Obrni okreni, Evropa nam je sudbina, i to što pre.
       Aktualni premijer je sa kabalističkim mirom pustio u opticaj magični broj 2007, i to mnoge užasno nervira. Jednostavno, evo vam ga broj od četiri cifre pa vidite šta ćete s njim. Usput se poslužio i nekim neproverenim činjenicama, kao što su one o našoj jednodušnoj želji da uđemo u Evropu i spremnosti da tamo budemo fini i osetljivi. Koliko se sećam, niko nas o tome ništa nije pitao, ali mislim da je to pametna strategija i da nas još ne treba ništa pitati već samo podsećati na neminovnost evropske integracije. Posle izvesnog vremena uobrazićemo da nikada nismo razmišljali o savezu sa Rusijom i Belorusijom, i da nikada nismo razmišljali kako ćemo tako moćni, a uz pomoć Mjanmara, Severne Koreje i Sadamovog Iraka, zauvek poraziti mrski novi svetski poredak. Tako uobraženi i oslobođeni neprijatne prošlosti, opterećeni samo sumornom sadašnjošću, možda i zapnemo da uradimo nešto do 2007. godine.
       U stvari, ono što me u čitavoj ovoj stvari zanima jeste jedan paradoks. Umesto da mi, koji nemamo vlast, po prirodi svoje pozicije budemo mladi, buntovni i nestrpljivi, ispade da je vlast ta koja je nestrpljiva i kojoj se žuri. Živković kao da je upravo stigao sa Sorbone iz 1968. sa parolom “Budimo realni, zahtevajmo nemoguće”, i to mi se dopada. Dobro, možda ja ne znam sve što treba da se zna, pa nisam svestan da nam vlada možda maže oči optimizmom radi nekih drugih ciljeva, ali čak i da je tako, mislim da se od slike premijera koji zajedno sa svojim ministrima nosi šezdesetosmašku parolu ne može pobeći. Mislim da ta slika ima bitno značenje i da zahteva tumačenje, bez obzira na motive koji iza toga stoje. Iskreno rečeno, nešto baš i nisam spreman da sumnjam u motive.
      
      
       Dobro, studenti sa Sorbone nisu dobili ono sto su tražili, a nisu baš najbolje ni znali šta traže, ali su postavili jedan važan model razmišljanja o budućnosti, pogotovo onoj bliskoj. Naime, ovaj slogan nije samo vickasta konstrukcija, već ozbiljan poziv da se o budućnosti ne razmišlja sa stanovišta sadašnjosti ili prošlosti, već sa stanovišta same budućnosti. Kad o budućnosti razmišljaš na taj način, onda, naravno, sve mora da izgleda nemoguće. Reč je, očigledno, o metodološkom preokretu u pristupu razumevanja samosvesti, pojedinačne ili kolektivne, koja se, valjda uvek sastoji od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Kafku je, recimo, brinula sadašnjost, jaz između prošlosti i budućnosti u kojem se čovek nalazi, nekakvo ne-vreme, nešto kao ni tamo ni ovamo. Fokner je govorio da prošlost nikada nije mrtva, da u stvari nikada i nije prava prošlost. Kao da je mislio na Gazimestan i bitke iz prošlosti koje smo tako glupo i ružno ostvarili u budućnosti. I Foknera i Kafku smo detaljno proživeli. Namučismo se silno. E, pa sada je, čini se, došlo novo vreme, vreme nemogućeg. I realnog.       
      
       DUšAN VELIčKOVIć