U ukrštenicama, ako se pojavi pitanje, po vertikali ili po horizontali, svejedno: “ruski pesnik”, to je obavezno Puškin. U tim istim ukrštenim rečima na pitanje “revolucionar XX veka” niko drugi osim Če Gevare nikom ne pada na pamet.

      Donedavno su u ukrštenicama pisali “revolucionar druge polovine XX veka”. Sad to više nije potrebno. Vremenom, Če je kao revolucionar istisnuo sve, čak i Lenjina, koji se sve više ukorenjuje u frazi “vođa proleterske revolucije i osnivač sovjetske ruske države”. Posle smrti Čea u bolivijskoj zasedi oktobra 1967. godine, njegova se slava širi u trijumfalnom pohodu po celom svetu. Zašto? Mnogi revolucionari Južne Amerike, njegovi savremenici, imali su značajnijih rezultata od njega, ali su potpuno zaboravljeni. Više desetina latinoameričkih gerilskih vođa vodilo je duge i uspešne partizanske ratove. Danijel Ortega je, na kraju krajeva, uspeo da osvoji vlast u Nikaragvi 1980. godine, pa opet, Ortegina slika bledi i lik Čea je sve blistaviji. Ogorčeni revolucionar, autor svojevrsnog revolucionarnog jevanđelja, “Male knjige gradskog gerilca”, Brazilac Mirigea, koga su ubili u nekom okršaju 1969. godine, ipak je daleko od Čeove slave. Jedan od najkrupnijih italijanskih izdavača, Đanfranko Feltrineli prešao je u ilegalu, sav svoj ogromni kapital uložio u revoluciju i osnovao gradsku partizansku mrežu u Italiji. Poginuo je 1973. godine u pokušaju miniranja električne centrale u Sergati, koja je trebalo da obezbeđuje struju za kongres Komunističke partije. O Feltrinelijevoj sudbini se može napisati avanturistički roman. Postoje mišljenja da su njega digle u vazduh specijalne službe. Ipak, sve te neobične ljude prevazišao je slavom Če Gevara.
       Biografija ne može ništa da objasni. Rodio se u gradu Rozario u Argentini, u porodici bogatog (dobro, recimo ne siromašnog) advokata. Studirao medicinu. Mnogo putovao po Latinskoj Americi. Vodio dnevnike. Jedan od njih, “Dnevnik motocikliste”, nedavno je objavljen u Londonu. Njegov lik tih godina odlično se uklapa u tip koji je izvrsno odigrao Alen Delon. Tamnokosi mladić - lepotan. Revolucija u Urugvaju 1952. godine opredelila je njegovu sudbinu. On se tamo zaposlio jer su u to vreme na vlast došli levi (tačnije rečeno, progresivan režim) i, naravno, Sjedinjene Države nisu mogle to da ostave. Došlo je do intervencija, bio je nađen vođa kontrarevolucije i kontrarevolucionarni državni udar je izvršen. Ernesto, njegova devojka Peruanka Hilda Gadea i mnogo njihovih drugova (u Urugvaju su se, privučeni levim režimom, kao leptiri na svetlost, sabrali mnogi latinoamerički levičari) bili su pohapšeni. Če je odležao u zatvoru nešto više od mesec dana a onda su ga rođaci otkupili, davši mito. On praktično nije ni imao neku krivicu, osim što je učestvovao u noćnim razgovorima. Zatim ga sudbina dovodi u Meksiko. Hilda je upoznala Ernesta sa braćom Kastro, Fidelom i Raulom. Fidel Kastro je bio studentski vođa i ostavio je snažan utisak na Ernesta. On je već uspeo da se proslavi kao predvodnik juriša na kasarnu Monkado. Fidela su iz zatvora izvukli, ma koliko to bilo čudno, zahvaljujući vezama njegove porodice. S kim si, onakav si, ali, dobro je ako ideš s onim sa kim hoćeš da ideš. Prema kome te duša vuče. Zato nije ni čudno što se među osamdeset dva kubanska studenta, koji su krenuli na Kubu na brodu “Granma”, našao i argentinski doktor Ernesto Gevara, prozvan Če zbog njegove navike (uostalom, svojstvene svim Argentincima) da u reči njihovog, svima zajedničkog španskog jezika dodaje specifičan i suvišan glas.
       “Granma” je bacila sidro, ali ne tamo gde su oni hteli, i što je bilo još gore, sa velikim zakašnjenjem. Pristali su u močvarama Mangro, nekoliko dana posle ugovorenog roka, tako da su drugovi koji su ih po dogovoru čekali već bili otišli. Posle nekoliko dana, oni su se ulogorili pored polja šećerne trske (većina pregladnelih gerilaca-početnika otišla je u polje, privučena šećerom), ali neprijatelj ih je već čekao. Posle te kasapnice, među živima je ostalo samo 19 ljudi i Fidel. Dalje se već zna: kubanska revolucija je uspešno izvedena i 9. januara su Fidel, Raul, Če i ostali “barbudos” - bradonje ušli u Havanu.
       Ali, tek sada počinje deo istorije koja je od Ernesta Gevare stvorila “gerillilero heroico”, kako njega zovu u Latinskoj Americi. On je najpre bio profesor i držao lekcije o socijalističkoj ekonomici, postao direktor kubanske nacionalne banke, išao na međunarodne kongrese, sretao se sa Hruščovom, Alžircem Ben Belom i Maoom. Sve te Čeove ministarske aktivnosti odjednom su se prekinule 1965. Poslednji put je viđen u Angoli i Kongu. A onda je nestao. Dotle je drugi po značaju od kubanskih vođa, Ernesto Če Gevara, već napisao nekoliko knjiga: “Reminiscencija o kubanskom građanskom ratu” i “Priručnik gerilske borbe”. Da je on tada poginuo u Africi, njega bi danas pamtili samo Kubanci.
       Neophodnom nadgradnjom na temeljima Hrama Slave Če Gevare bila je bolivijska epopeja koja se završila njegovom smrću. Možda i uprkos željama samog Če, ta je epopeja bila odigrana po najjasnijim kanonima tragičnog dramatizma. U bolivijskoj tragediji su veoma važne i sporedne uloge. To je pre svega revolucionarka i špijunka Tanja Bunker. (Ona je uspela, ni manje ni više, da dopre i do samog predsednika Bolivije. Odale su je kasete sa snimljenom kubanskom revolucionarnom muzikom.) I onaj Francuz, levičarski novinar i pisac Režis Debre. Ja sam već u jednoj od svojih knjiga ukazivao na presudnu važnost jedne takve ličnosti kao što je Debre. Za mit o “Garilliero heroico” neophodan je svedok. I to svedok koji ume tačno i logično da iznese svoje svedočenje. Lepa avanturistkinja (ćerka istočnonemačkih komunista) i svedok koji je mogao da svoje svedočenje odnese u centar modernog sveta, u Pariz, obojili su tragediju jarkim, živim bojama.
       Če Gevaru je izdala Komunistička partija Bolivije. Rukovodstvo partije je odbilo da podrži gerilce. Odbilo po savetu iz Moskve. Nisu stigli regruti koje je obećao levoradikalni sindikat rudara Bolivije. Njihov vođa nije mogao da skupi rudare zato što je u to vreme održavan karneval i dve trećine žitelja rudarskih naselja je ležalo mrtvo pijano. Među tom pijanom ruljom je bilo nemoguće pronaći svoje rudare, gerilske kandidate. I da nesreća bude potpuna, gerilska prethodnica, bez obzira na Čeova strogu zabranu, stupila je u borbu sa vladinim vojnicima, tako da su se gerilci otkrili pre vremena. Kad još nisu uspeli da se grupišu. I još jedna slučajnost. U leto 1967. završila je specijalnu obuku prva grupa bolivijskih rendžera, kojima su instruktori bili američki oficiri iz odreda “zelene beretke” sa bogatim iskustvom antigerilske borbe u Vijetnamu. Oko 800 rendžera je brzo stiglo u okolinu mesta Figuera, gde su bili otkriveni gerilci.
       Nekako u to vreme, u tom se regionu pojavio “Francuz”. Režis Debre verovatno nije znao da ga prate agenti, vojnici i oficiri CIA. Posle su neki izvori krivili “Francuza” za to što je on doveo neprijatelje ka Če Gevari. Ali, to nije pošteno. Pa ipak, dolazak Francuza i njegovo probijanje kroz bolivijske gustiše pomogli su otkrivanju Čea. Ali, i Tanja Bunker, svetska lepotica - špijunka u jahaćim pantalonama, vukla je rep za sobom. U bolivijskoj prestonici, prilikom pretresa njenih stvari, agenti su našli nesrećne kasete sa kubanskim revolucionarnim pesmama. Posle izvesnog vremena, prilikom prelaska preko reke (sasvim neprofesionalno, da forsiraju reku krenuli su svi odjednom) Tanju Bunker su ubili. I njene saputnike takođe.
       Francuza Debrea revolucionari su se spremali da pošalju kući. Da bi u Evropi agitovao za stvar južnoameričke revolucije. Na osnovu dnevnika Če Gevare, vidi se da je Francuz i sam hteo da se vrati tvrdeći kako će tamo biti korisniji. Dok sam živeo u Parizu, nekoliko puta sam video Režisa Debrea na literarnim večerima. Sav nekako siv, pospan, obučen u sivo odelo, on me je iznenadio svojim običnim činovničkim izgledom. Ja sam očigledno zamišljao da takav čovek kao što je Če mora da bude okružen veoma upečatljivim likovima. Naravno, to su bile osamdesete, sam kraj osamdesetih i Debre je, dvadeset godina posle bolivijske epopeje, radio u kabinetu predsednika Miterana, kao njegov savetnik. A tada su se Debre i engleski novinar (agent CIA) probili iz obruča. Ali su bili odmah uhapšeni. Režisa Debrea su odvezli u Bogotu i strpali u zatvor. Iz Francuske su došli advokati i izdavač Maspero, sredstva masovnog informisanja su trubila u trube i bila u talambase. Dotle je Če, sa malim odredom od 27 ljudi, odstupio u jarugu koja je postala poslednji scenski prostor za njegovu poslednju herojsku ulogu. Njega su ranjenog zarom od 27 ljudi, odstupio u jarugu koja je postala poslednji scenski prostor za njegovu poslednju herojsku ulogu. Njega su ranjenog zarom od 27 ljudi, odstupio u jarugu koja je postala poslednji scenski prostor za njegovu poslednju herojsku ulogu. Njega su ranjenog zarom od 27 ljudi, odstupio u jarugu koja je postala poslednji scenski prostor za njegovu poslednju herojsku ulogu. Njega su ranjenog zarobili 8. oktobra, a 9. ga streljali u seoskoj školi. U susednim učionicama su ubili dvojicu njegovih drugova. Oficiri-rendžeri koji su ubili Čea, bili su pijani. Onda su razdelili Čeove stvari: solingen brijač, novac, sat i ostale sitnice. (Kasnije su svi oni bili kažnjeni, jednog po jednog ih je likvidirala kubanska obaveštajna služba.) Odrubili su ruke Čeu radi daktiloskopske analize; iz Argentine je trebalo da stignu policajci sa otiscima pratiju. Telo Čea je zabetonirano i prekriveno asfaltom na kraju piste vojnog aerodroma u provinciji Mi znamo mnogo o bolivijskoj tragediji. Ostao je Čeov dnevnik koji su našli kod njega, a šestorica ljudi se preko planina probilo u Peru i posle su oni izneli svoja svedočenja. Režis Debre, koga su pod pritiskom Francuza pustili iz zatvora posle godinu i po dana, mnogo je govorio i pisao. Govorio tamo gde se najviše čuje, u Parizu. To su elementi iz kojih se sastoji legenda o Čeu. Ali, za neviđenu, Čeovu posmrtnu popularnost postoje dva osnovna razloga: jedan je činjenica da je on već bio poznat kao jedan od čuvenih vođa kubanske revolucije, a drugi u tome što iako nije postigao planirani rezultat, on je uspeo, KAO NIKO PRE NjEGA, u scenskoj razradi tragedije. Njegov neuspeh stratega gerilskog rata napravio je od njega romantičnog heroja. I taj oreol se sve više širi. Nekad su se njegovi portreti prodavali samo na obalama Sene, tamo gde se prodaju reprodukcije Van Goga i gde se mogu videti gole zadnjice turistkinja, a sad se Čeov lik uspešno svuda prodaje otisnut na majicama. bedževima i ostalom što donosi pare, a na pitanje: “Revolucionar?” sadašnja i buduća pokolenja će u horu odgovarati jedno isto: “Če Gevara”.
       Šta je hteo Če, šta je on tražio u Boliviji? U suštini, on je hteo da podigne komunističku revoluciju u celoj Latinskoj Americi. Započevši gerilski rat u Boliviji, planirano je bilo da se ratna dejstva prebace preko granica u susedne zemlje, u Peru i Čeovu rodnu Argentinu. To se nije ostvarilo, ali njegova lična sudbina se ostvarila: stoprocentni revolucionar u najčistijem obliku. On se ne može osporavati.
       Naša zajednička civilizacija (evropsko-američka, i mi njoj pripadamo) teži ka unifikaciji heroja, ka svođenju velikog istorijskog nasleđa na nekoliko kultnih figura. I u tom kontekstu Če je neosporan, kao što je neosporan Van Gog.       (Kraj)
       EDUARD LIMONOV