Šta je zajedničko Samanti Džons i Bebi Popoviću? I jedno i drugo su PR. Tojest, zaduženi za javnost

      Lik uspešne plavuše sa Menhetna iz serije “Seks i grad” koja sebi lako može da ugodi parom cipela Manolo od 400 dolara sasvim lepo ilustruje koliko je na zapadu ova profesija na ceni. Kod nas je ušla u centar interesovanja uglavnom preko politike gde se pokazala ne samo kao važna već i prilično delikatna rabota. Kad se kaže PR, to zvuči ozbiljno, uspešno, čak i glamurozno. Obično se podrazumeva ženska osoba prijatne spoljašnjosti koja zauzetošću i posećivanjima promocija i zabava, poznavanjem važnih ljudi u visokom društvu podseća na već pomenutu Samantu. Kakav je to posao u stvari?
       Magistar Borislav Miljanović, direktor agencije McCann Erickson Public Relations, kaže:
       “Za razliku od portparola, koji je samo glasnogovornik, to jest neko ko javnosti uglavnom samo saopštava klijentove stavove, PR je neko ko ujedno i osmišljava celokupnu strategiju komunikacije klijenta sa javnošću.
       Prema jednom istraživanju, u Srbiji radi više PR menadžera nego pekara. Ekspanzija ove profesije kod nas vidljiva je naročito posle petog oktobra 2000, kad je veliki broj ministarstava i firmi uveo ovu instituciju. Prema Miljanovićevim rečima, razlog za to je što, do tada, ozbiljan PR nikom nije ni bio potreban, jer se sve završavalo u određenim političkim centrima moći.
       Čovek koji se bavi odnosima s javnošću mora da bude komunikativan, pismen, obavešten o aktuelnim događajima u politici, kulturi, novinarstvu, ali i da mu ne manjka ni nešto znanja iz psihologije, marketing, poslovna kultura, pristojno odevanje i uverljiv nastup. Po pravilu, regrutuju se iz novinarstva, a na ovaj transfer uglavnom ih motiviše bolja plata i to što su van domašaja političkih pritisaka. Ovaj posao je prilično jasan: treba da štiti interese svog klijenta i prikaže ga u najboljem svetlu.
       Komunikacija sa novinarima, što čini veći deo posla, često se zato pretvara u osetljiv i složen odnos novinar - bivši kolega. Tada se jedna strana nekad i eksplicitno poziva na svoj staž (“Znam ja šta vi hoćete, znate i ja sam bio novinar”). Druga strana ne gleda naročito blagonaklono na one koji nisu odoleli mirnijem i bolje plaćenom poslu koji se često vidi i kao neprijatna prepreka u potrazi za sagovornikom ili ekskluzivnom vešću.
       Prema statistici Poslovne škole za Public Relations”, od 1 100 polaznika koji su u poslednjih nekoliko godina prošli kroz školu, čak 78 odsto su bile žene. Dakle, ista tendencija kao i u novinarstvu. Razlog? Žene su, možda, komunikativnije i hrabrije u prihvatanju profesije koja je kod nas još uvek nova.
       “Ono što srozava ugled ove profesije jesu razni PR iz kafića koji smatraju da je za dobrog PR potrebno da se slika u čarapama sa halterima ili u crnim čipkanim haljinama. To je, naravno, za nekog ko treba da se bavi ugledom, integritetom i dostojnim imidžom, apsolutno skaradno. Najveći broj tih mladih ljudi koji se predstavljaju kao PR, u stvari, i ne znaju uopšte šta je to Public Relations”, kaže Borislav Miljanović.
       Mistifikacija i blaga sumnjičavost prema profesiji koja kod nas tek treba da se ustanovi kao ozbiljna i uobičajena samo je deo tranzicionog suočavanja sa zapadnom poslovnom kulturom i komunikacijom gde kreiranje pozitivne slike o sebi u javnosti i selfmarketing imaju izuzetno bitnu ulogu. Čak je i Tito, inače sklon flertu sa Zapadom, osetio da tu svakako mora biti nečeg i to krunisao svojom antologijskom izjavom - “Drugovi, ja stvarno ne znam šta je marketing, ali imam osećaj da je to prokleto dobra stvar.”
       Pravi PR menadžeri vrlo dobro znaju da je to prokleto dobra stvar. To im je posao.
      
       JELENA VUKOTIĆ