Odlazak oficira sa ratnim iskustvom značiće gubitak ne samo za Vojsku Srbije i Crne Gore već i za sam NATO. Naime, niko drugi neće moći bolje da im ukaže na slabosti taktika napada iz vazduha

      Ovonedeljno istupanje načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore Branka Krge - odbrana penzionisanih generala - predstavlja presedan po nekoliko osnova. Iako on to nigde ekspicitno ne kaže, gotovo je sigurno da je njegova kritika uperena prema predstavnicima vlasti. Ako je to istina, onda je to, koliko je poznato prvi put da inače vrlo oprezni general Krga u javnosti kritikuje vlast. Njegove reči da smenjene i penzionisane generale ne treba javno optuživati i povezivati sa Miloševićem imaju puno smisla, posebno u delu gde se Krga poziva na pravilo prezumpcije nevinosti i traži da se isto pravilo poštuje i u ovom slučaju. Primera radi, jedan od najpoznatijih oficira smenjenih tokom poslednje čistke, general Vladimir Lazarević u vojsci je važio za pravog vojnika sa “blatom na čizmama”. U svojim javnim nastupima on nije koketirao sa vlašću za razliku od ambicioznog Pavkovića i uvek je isticao dužnost da brani zemlju i narod.
       Pitanje je samo šta je Krgu konkretno navelo na reakciju u trenutku kada se učinilo da se slegla prašina oko poslednje čistke u vojsci. Stav vlasti prema ovom događaju karakteriše izjava potpredsednika Vlade Srbije Žarka Koraća, da su svi uklonjeni oficiri “služili vlastima Slobodana Miloševića tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije”.
       Iako liče na tipičnu političku izjavu kojom se opravdava poslednja čistka u Vojsci SCG, reči Žarka Koraća u suštini nose nešto mnogo teže. Ako se shvate doslovno, a to je da treba ukloniti oficire koji su služili vlasti Slobodana Miloševića, za svoj posao bi trebalo da se pribojavaju svi oficiri u vojsci izuzev onih koji su završili vojne škole i postali potporučnici posle 2000. godine. Tehnički gledano, samo oni nisu “služili vlastima Slobodana Miloševića”. Ovakvo tumačenje možda izgleda previše strogo, ali ne treba zaboraviti da je vojska takva institucija gde se naređenja izdaju i izvršavaju jednoznačno, da ne bi došlo do zabune i da ih mogu razumeti i nepismeni. Samim tim, ne treba se čuditi ako se reči Žarka Koraća u vojsci shvate upravo na takav, bukvalan način. To može dovesti do stvaranja atmosfere progona i nesigurnosti svakog oficira za svoj posao što ih u najmanju ruku ometa u njihovom osnovnom zadatku, odbrani Srbije i Crne Gore.
       Oglašavanje generala Krge došlo je relativno kasno i veliko je pitanje da li je ono inspirisano željom da se pomogne smenjenim generalima ili možda načelnik Generalštaba želi sebi da umiri savest. Javna je tajna da prilikom sastavljanja spiska Ministarstvo odbrane nije konsultovalo Generalštab što je ipak, presedan.
       U ranijem uređenju kada je načelnik Generalštaba odgovarao direktno predsedniku zemlje i Vrhovnom savetu odbrane, činjenica da je on sastavljao spiskove za penzionisanje bila je osnov njegove lične moći u strukturi vojske, posebno među visokim oficirskim kadrom. Ovako, prošlonedeljne smene u Vojsci Srbije i Crne Gore uobličene su negde drugde. Na kraju, ministar Tadić se jednostavno pojavio sa papirom sa spiskom oficira za smenu i Krgu stavio pred svršen čin.
       Teško je poverovati da se takvim potezom može graditi poverenje na liniji Generalštab - Ministarstvo odbrane i vrlo je moguće da priče o ostavci Krge nisu bile samo spekulacije. Inače, ministar je imao i “bliske susrete” sa nižim oficirskim kadrom. Nedavno se požalio medijima kako mu je jedan major Vojske Srbije i Crne Gore zamerio što je dozvolio da oficirima naše vojske predavanje drži britanski narednik. Tadić je rekao da oficir ne razume najnovije tendencije približavanja Zapadu. Ono što ministar ne razume jeste da svaki oficir koji drži do sebe ne može da dozvoli da mu lekciju drži podoficir, pa makar on dolazio iz britanske vojske. U istoj toj vojsci, britanski oficiri ne jedu u istoj kantini sa podoficirima a kamoli dozvoljavaju da im neko od njih drži predavanja.
       Da se vratimo na famozni spisak. Autor je za sada nepoznat javnosti i već se spekulisalo da je reč o savetniku predsednika Marovića za pitanja odbrane i bezbednosti, generalu u penziji Blagoju Grahovcu.
       Da li je on autor spiska ili nije, manje je bitno od toga koliko je interesantna činjenica da Blagoje Grahovac ima sve značajniju ulogu u formiranju buduće Vojske Srbije i Crne Gore. Svojevremeno penzionisan u velikoj čistki još za vreme Miloševića, Grahovac je kao general avijacije uspeo da obezbedi savetnički angažman kod crnogorskih vlasti. Glavna zvezda tog prelaznog roka bio je ipak mladi general kopnene vojske Radislav Martinović, svojevremeno jedan od najperspektivnijih oficira u Vojsci Jugoslavije. Iako je bilo logičnije da Martinović bude postavljen za savetnika predsednika državne zajednice, pilot Grahovac je dobio posao. Na novom nameštenju, Grahovac je veliki kritičar sadašnjeg ustrojstva Vojske i pre svega, Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane tražeći da se smanji broj jedinica u RV i PVO a broj ljudi svede na 1 300 profesionalaca.
       Vest da je premijer Živković tokom posete Vašingtonu obećao Americi pomoć od 1 000 vojnika za potrebe održavanja mira u Iraku izazvala je podeljene reakcije. Sudeći po sledu događaja gde su predstavnici vlasti prvo demantovali vesti iz Amerike, a zatim sistematski ublažavali prizvuk Živkovićeve ponude i kasnije joj brže - bolje pribavljali legitimnost na sednici Vrhovnog saveta odbrane i Saveta ministara, stiče se utisak da pitanje vojne pomoći Americi nije bio deo sistematske pripreme pred posetu Vašingtonu već da je premijer ponudu izrekao ad hoc, shodno situaciji u kojoj se našao.
       Doduše, odluka Saveta ministara je definitivno izbrisala reč Irak iz jednačine i precizirala da oružane snage Srbije i Crne Gore mogu učestvovati isključivo u mirovnim misijama Ujedinjenih nacija. To ima daleko više smisla od slanja vojske u Irak, gde ne postoji misija UN niti samog NATO-a već tamo mir pokušavaju da održe američke snage. I to ne preterano uspešno.
       Vratimo se realnijem scenariju, slanju naših vojnika u mirovne misije UN. Brojka od 1 000 ljudi je i dalje u opticaju i predstavlja relativno realnu cifru za Vojsku SCG u sadašnjem sastavu. Hiljadu vojnika koji direktno učestvuju u misiji znači da je još najmanje 2 000 pripadnika vojske vezano za tu misiju, hiljadu kao direktna zamena i još hiljadu u pripremi. Ta se vojska automatski briše sa brojnog stanja snaga rezervisanih za odbranu zemlje. U slučaju da Vojska broji 15 000, Vojska Srbije i Crne Gore bi po dimenzijama ličila na oružane snage Bosne i Hercegovine, države pod protektoratom, gde bezbednost granica garantuju međunarodne snage.
       Licitiranje brojkama koliko pripadnika treba da ima vojska državne zajednice definitivno nema smisla dok se ne završi proces formiranja strategije odbrane i vojne doktrine. Iako postoje napori da se ti papiri definišu, kako u samoj vojsci tako i u nekim ministarstvima, glavni dokument, koncepcija ili strategija nacionalne bezbednosti još uvek ne postoji. Bez kompletno završene procedure nemoguće je znati kako vojska treba da izgleda u budućnosti. Samim tim, još uvek ne može da postoji jasan nacrt reforme vojske, iako se ona uzima kao opravdanje za poslednju smenu generala i pukovnika.
       Nedavno promovisana saradnja sa Izraelom najavljena je iznenada. Realno gledano, zadržavajući se samo na vojnim aspektima, saradnja sa Tel Avivom po tom pitanju ima puno smisla za Vojsku Srbije i Crne Gore. Izrael je zemlja po dimenzijama vrlo slična našoj, okruženje u kome se nalazi takođe podseća na ono u kome se mi nalazimo. Slični su i problemi na unutrašnjem planu s tim što u SCG još uvek nema terorističkih napada.
       Sledeći razlog zašto je saradnja sa Izraelom logična jeste činjenica da vojna industrija te države ima iskustva u modernizaciji ruskog oružja. Tokom ratova sa arapskim državama u okruženju, Izraelci su zarobili veće količine tog oružja i nešto od toga modifikovali i uvodili u naoružanje. Upravo ta veština prepravljanja ruskog naoružanja je ono što treba Vojsci Srbije i Crne Gore koja je nasledila opremu JNA, uglavnom kupovanu od Sovjeta.
       Izrael danas velike pare zarađuje od svojih vojnih programa i snažno je prisutan na mnogim tržištima. Posebno je interesantno tržište centralne i istočne Evrope. Tim zemljama, Izrael nudi programe konverzije vojne opreme na standard NATO-a kako bi lakše mogli da se priključe Partnerstvu za mir i kasnije Severnoatlantskoj alijansi.
       S druge strane, postoje vrlo jasne indicije da odluka ministra odbrane Borisa Tadića da se sarađuje sa Izraelom nije posledica neke detaljne studije proistekle iz specijalizovanih službi Generalštaba Vojske SCG. Činjenica je međutim, da se partnerstva na vojnom planu i ugovori o kupovini oružja sklapaju prevashodno iz političkih i ekonomskih interesa, tek onda dolazi na red taktičko - tehnička karakteristika pojedinog oružja. Svojevremeno nekritičko kopiranje sovjetskog uzora u bivšoj JNA je imalo za posledicu neadekvatnu primenu naoružanja u našim, bitno drugačijim uslovima od onih za koje je to oružje projektovano. Opet, nije jasno zašto ministar Tadić nije odlučio da nam oslonac u približavanju NATO-a bude neka od zapadnoevropskih zemalja članica Alijanse. Na kraju, logično je oslonac tražiti u samoj Americi kao najvećoj vojnoj sili današnjice i zemlji na koju se po mnogo čemu naslanja i sama izraelska vojska. U slučaju da se kasnije ukaže potreba za nekim komadom opreme koji najbolje i po najpovoljnijoj ceni ponude Izraelci, ništa lakše od toga da se takva oprema kupi. I sama JNA, iako usmerena na SSSR vrlo rado je kupovala oružje neruskog porekla, prvenstveno radare i avionsko naoružanje.
       Poređenje sa Izraelom je interesantno i na još jednom primeru. Za razliku od Srbije i Crne Gore, vlastima Izraela ne pada na pamet da smanjuju svoje snage i čitava država je militaristički ustrojena. Izrael ozbiljno shvata pitanje svoje odbrane i poseduje jednu od najbolje opremljenih armija na svetu sa izuzetno visokim stepenom obuke i morala. Primera radi, građani se stalno obučavaju u procedurama za spasavanje u slučaju napada hemijskim i nuklearnim oružjem, a vojnici na odsustvo nose sa sobom automatske puške. Najviši državni zvaničnici regrutuju se direktno iz vojnih struktura, pre svih iz elitne specijalne jedinice Šajeret Mathal, do sredine devedesetih godina potpuno nepoznate široj javnosti. Njeni najistaknutiji pripadnici postaju načelnici generalštaba pa i predsednici vlada.
       Kod nas se događa upravo suprotno. Nedavno penzionisanje visokih oficira će Vojsku Srbije i Crne Gore lišiti nekih od najsposobnijih generala sa ratnim iskustvom. Iako je u poslednje vreme ova kvalifikacija u našoj javnosti uzimana kao nešto negativno, iskustva stečena tokom bilo kakvih ratnih dejstava u profesionalnom smislu za vojsku znače puno.
       Ne treba zaboraviti da je tokom rata 1999. godine, Vojska Jugoslavije uspela da pruži vrlo snažan otpor snagama NATO-a. To se pre svega ogledalo kroz činjenicu da Severnoatlantska alijansa nijednom nije ozbiljnije uzela u razmatranje ideju da izvrši kopnenu agresiju na Srbiju. Dalje, povlačenje oklopnih snaga VJ sa Kosova otkrilo je da su napadi bombardera NATO imali gotovo beznačajno dejstvo na smanjenje borbene efikasnosti snaga VJ na tlu. Time je dovedena u pitanje ne samo procedura po kojoj se prijavljuju pogođeni ciljevi na zemlji od strane pilota bombardera, već je bitno okrnjen ugled skupocenog aviona za otkrivanje ciljeva na zemlji J-STARS.
       Dalje, protivavionci VJ su uspeli da obore “nevidljivi” bombarder F-117A uz pomoć ruskog raketnog sistema PVO iz šezdesetih godina, a raznim merama maskiranja potpuno je deklasirana protivradarska raketa AGM-88A HARM namenjena za neutralisanje protivničkih osmatračkih i nišanskih radara. Upravo sistemi maskiranja oklopnih vozila i radarskih postrojenja razvijani u Vojsci Jugoslavije pre i tokom rata 1999. godine jedno su od njenih najvrednijih ratnih iskustava i predstavljaju predmet interesovanja stranih armija, posebno Rusa. Odlazak oficira sa ovakvim iskustvom značiće gubitak ne samo za Vojsku Srbije i Crne Gore već i za sam NATO. Naime, niko drugi neće moći da im ukaže na slabosti taktika napada iz vazduha nego upravo oni koji su ih prepoznavali i koristili. Opet, možda je upravo to njihov glavni greh.
      
       DRAGAN ĆIRIĆ