Svi diktatori imaju jednu neverovatnu privilegiju - ljudi ih se sete i kad umru prirodnom smrću. Gospodar svih životinja na zemlji i riba u moru, Idi Amin Dada tu privilegiju je takođe dobio

      U Džedi, Saudijska Arabija, prošle nedelje je umro prirodnom smrću, “mesar” iz Ugande, bivši diktator Idi Amin Dada, čovek koji je ubio 100, 300, ili 500 hiljada sunarodnika, a samo jednog je, po sopstvenom priznanju, pojeo! Ostale je bacio krokodilima.
       Ne zaboravimo da pomenemo - nekada veliki britanski prijatelj, naš, još veći. Istaknuta figura pokreta nesvrstanih i naš veliki poslovni partner i prijatelj.
       Šezdesetih godina prošlog veka Afrika je počela da se budi i oslobađa kolonijalnog ropstva. Nicali su oslobodilački pokreti, koje su najčešće vodili ljudi iz lokalnog miljea školovani u Evropi, gde su naučili šta su demokratija i sloboda. Najčešće su se školovali u zemljama koje su bile kolonijalni vladari njihove matične zemlje, ali i u bivšoj Jugoslaviji, koja je širom otvorila vrata “nesvrstanim prijateljima” i svoje, tada veoma dobre fakultete.
       U jeku “osvajanja nezavisnosti” revolucija ne mimoilazi ni Ugandu, jednu od većih i razvijenijih afričkih zemalja. Premijer nezavisne Ugande postaje dr Apolo Milton Obote, 1962. godine. Odmah po pobedi Obote imenuje bivšeg britanskog narednika, plaćenika, Idi Amina Dadu za zamenika komandanta armije. Naravno, odmah se pridružuju pokretu nesvrstanih.
       Nekoliko godina kasnije Obote i Dada bivaju optuženi za švercovanje zlata, kafe, slonovače... Oni to shvataju kao povod da svrgnu predsednika Frederika Valugembea Mutasu II, poznatog pod imenom “kralj Fredi”. Ljubav među prijateljima se vodila sa promenljivom srećom po jednog ili drugog. Obote je smenjivao Dadu, stavljao ga u kućni pritvor, ponovo vraćao, ali Dada je imao čvrstu poziciju u vojsci, koju je od samog početka stvarao od pripadnika svog plemene, a “pleme” je najčvršća društvena institucija u Africi, do dana današnjeg.
       Januara 1971. godine, dok je dr Obote bio na sastanku Komonvelta u Singapuru, Idi Amin Dada je izvršio državni udar, suspendovao Ustav iz 1962. godine i poručio Oboteu da se ne vraća.
       Dada je odmah uveo diktaturu, proglasio se za predsednika i uzeo titulu: “Njegova ekselencija doživotni predsednik, maršal Al Hadži doktor Idi Amin, VC (nosilac Viktorijinog Krsta), DSO, MC, Gospodar svih životinja na zemlji i riba u moru, osvajač Britanskog carstva u Africi, naročito Ugande i predsednik Saveta policije i zatvora”. Toj kitnjastoj tituli danas može da se doda i RIP (recuiescat in pace) - počivši u miru.
       Novi gospodar života i smrti Ugande dočekan je dobrodošlicom u celom svetu a naročito u Ugandi. Priredio je veličanstvenu državnu sahranu kralja Fredija, koji je dve godine ranije umro u Engleskoj, u izgnanstvu, a koga su njegovi sunarodnici voleli, oslobodio političke zatvorenike i raspustio tajnu policiju.
       Istovremeno, njegovi “odredi smrti” su lovili sve Oboteove pristalice. Sve vođe, naročito ako su pripadali vojnim krugovima, bili su obezglavljeni. Priča iz tog doba kazuje da je njihove glave Dada držao u frižideru i da ih je, ponekad, ređao na stolu za vreme večere. Neke je čak i zagrizao da pokaže (ili samo kaže) sa kim imaju posla.
       Idi Amin Dada je rođen 1925. godine (pretpostavlja se) u plemenu Kakva, u oblasti Arua u Ugandi. Odrastao je sa majkom, dobio neko osnovno, za te uslove, obrazovanje, koje je podrazumevalo da nekako može nešto jednostavno da pročita. Bavio se boksom, što će kasnije postati važno, i plivanjem. U britansku vojsku, Kraljevske afričke strelce, stupio je kao redov, 1946. godine. Ono malo pismenosti, izuzetna snaga i hrabrost, iskazana prilikom pobune plemena Mau Mau u Keniji, brzo su mu doneli čin narednika. A izuzetna efikasnost, i okrutnost, čin “efendi”, najviši čin koji je u britanskoj vojsci mogao da dobije jedan crni Afrikanac. Popularnost je stekao i kao bokser teške kategorije (125 kg), sportu koji se naročito u vojsci, posebno britanskoj, najviše ceni. Bio je prvak Ugande od 1951. do 1960. godine u teškoj kategoriji.
       Mnogo godina kasnije, kad je bio predsednik Ugande, stalno je to isticao i nudio mečeve svim predsednicima. Naročito je imao pik na predsednika Tanzanije Džulijusa Njererea, nudeći mu meč u kome bi on (Dada) nastupao sa desnom rukom vezanom na leđima.
       Progonio je svoje političke protivnike, čak i cela plemena iz kojih su oni bili. Hvatao ih i bacao krokodilima. Niko nikada nije utvrdio koliko ljudi je pobio. Danas se tvrdi između 100 i 500 hiljada, što samo govori da je mit o njemu kao o jednoj od najčudnijih figura dvadesetog veka bio toliki da su ljudi izmišljali skoro nemoguće stvari kako bi objasnili i ono što se u Africi nije moglo objasniti.
       Tome je najviše doprinosio sam Dada. Onoliki koliki je bio, “najveći državnik u celom svetu”, trpao je na svoju uniformu sve postojeće i nepostojeće ordenje (sam je davao da se pravi) za zasluge koje je učinio, mislio da je učinio, ili mu se samo svidelo. Na njegovu ogromnu uniformu moglo je puno toga da stane tako da je uvek išao nagnut na levu stranu a, ponekad, sa uniformom pocepanom od težine ordenja!?
       Bio je opsednut Britanskom imperijom. Zamislio je da je jednak britanskoj kraljici kojoj je jednom pisao: “Draga Liz, ako hoćeš da upoznaš pravog čoveka, dođi u Kampalu.” Kad to nije “upalilo”, zauzeo je čvršći stav, proglasio se kraljem Škotske i formalno obratio britanskoj kraljici, 1975. godine: “Želeo bih da mi organizujete posetu Škotskoj, Irskoj i Velsu, kako bih se sreo sa vođama revolucionarnih pokreta, koji se bore protiv vašeg imperijalističkog ugnjetavanja.”
       Posle povlačenja američkog predsednika Niksona zbog afere “Votergejt”, pozvao ga je u Ugandu na oporavak. Hteo je da bude dostojan “osvajač” Britanskog carstva u Africi i tako se ponašao. Svet mu se smejao i nažalost, podržavao ga. Bio je “simpatičan” njegov odnos prema ženama (imao je 50 dece), jer je sebe video kao velikog ljubavnika, koji je jeo 40 pomorandži dnevno, kako bi ostao u seksualnoj kondiciji. Jednom je postavio jednu stjuardesu u UN, koju je povukao sa obrazloženjem “neću da mi kurve zastupaju zemlju”. A patio je od neurosifilisa.
       Svet je zaprepastio 1972. godine kada je izjavio da je “Hitler pobio malo Jevreja” i odlučio da mu podigne spomenik u Kampali. Jedva su ga odgovorili od toga.
       Ubrajao je u svoje najveće prijatelje Jasera Arafata, Moamera el Gadafija i Sadama Huseina, jer i on, Dada, bio je musliman. Ne zna se da li je on njima bio toliko veliki prijatelj, ali...
       Avion A-300 erbas, francuske kompanije Er-frans, koji su palestinski teroristi oteli na atinskom aerodromu 1976. godine, lično Amin je pozvao da sleti na međunarodni aerodrom u Entebe. Teroristi su držali 256 talaca, uglavnom Jevreja i tražili od Izraela da oslobodi 53 palestinska zatvorenika. Amin im je dao svoje trupe kao pomoć i lično, nekoliko puta, posetio taoce. Trećeg jula 1976. izraelski vojni avioni su desetkovali ugandsku avijaciju, padobranci sleteli na aerodrom i oslobodili taoce.
       Idi Aminu opet nije bilo ništa, svet mu nije oprostio ali je rado zaboravio njegovu ulogu.
       Nije snosio nikakve sankcije ni kada je proterao sve azijatsko stanovništvo iz Ugande, čak i one koji su imali državljanstvo Ugande sa naredbom da napuste zemlju, bez imovine, u roku od nekoliko časova.
       Naša zemlja, tadašnja, lepo je sarađivala sa njim i njegovim režimom. Neki naši tadašnji funkcioneri i inženjeri lepo su se brčkali sa njim u bazenima njegovih vila, a što bismo mi bili izuzetak od ostatka sveta, naročito što nam je to prijateljstvo donelo dosta novca, kao i drugima. Međutim, to prijateljstvo je skupo koštalo Ugandu. Privreda je uništena. Zemlja je, pri samom krahu, uz pomoć tanzanijskog predsednika Njererea i njegovih trupa najurila Idi Amina Dadu, aprila 1979. godine.
       Dada je našao azil u Libiji. Kasnije je prešao u Saudijsku Arabiju, pošto je obećao da se neće više baviti politikom, gde je nastavio da jede 40 pomorandži dnevno sve dok proletos nije pao u postelju. Preminuo je u 79. godini u Džedi i pridružio se velikom (najvećem) broju diktatora koji nisu “umrli u čizmama”.
       Nikada nije bio uhapšen, suđen, nikada protiv njega nije bila podignuta optužnica.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ
      

Bokser i filmski glumac Idi Amin Dada je bio toliko popularan sredinom sedamdesetih godina zbog svog ponašanja i skandala koje je pravio, da je francuski sineast Barbe Šreder odlučio, 1974. godine, da snimi film o njemu. Dada je bio oduševljen. Šreder takođe. Rezultat je bio film “koji se gleda širom otvorenih očiju” i koji ne bi trebalo da propusti iko ko se interesuje za “mogućnosti zla u čoveku”.        Iz blizine, monstrum je izgledao kao veliki, bogati, brbljivi ujak, koji je pokušavao da pobegne od siromaštva kad je bio mali. Film prikazuje scene u kojima “ujka” pokazuje krokodile i maše slonovima. Nekoliko trenutaka kasnije, smejući se, objašnjava sagovorniku kako je Hitler pogrešio što nije ubio više Jevreja. Veseli ujak koji voli da ubija, seče glave i da se šali.        “Idi Amin Dada” je zastrašujući dokument o banalnosti zla, gluposti i bezbrižnosti jednog diktatora.        Posle premijere u Francuskoj Dada je zahtevao od Šredera da izbaci neke scene, za koje je čak i on pomislio da ga ne prikazuju u najboljem svetlu. Šreder je to odbio. Onda je Dada uhapsio 150 Francuza, koji su se zatekli u Ugandi, i zapretio da će da ih pobije.        Šreder ga je poslušao, ali je obavestio publiku da je koautor filma Idi Amin Dada.        Kada je Idi Amin svrgnut, film je počeo ponovo da se prikazuje u originalnoj verziji. Danas može da se nađe na DVD-u.