NAZIV: Orfejev dvojnik (O poeziji i poetici Branka Miljkovića)
AUTOR: Radivoje Mikić
IZDAVAČ: Narodna knjiga, Beograd 2002.

      Novoj Mikićevoj knjizi prethode, u kritičarovoj bibliografiji, tri studije i četiri knjige ogleda. Svojih sedam (“samostalnih”) ogleda o poeziji i poetici Branka Miljkovića autor zove delovima jedne celine (“studije”), mada dozvoljava mogućnost da budu shvaćeni i kao fragmenti uklopljeni u jedan obuhvatan fragment. Potpisniku ovih redova je bliža druga varijanta što, razume se, ne znači da ona podrazumeva umanjenje metodološke efikasnosti i autonomne vrednosti većine ovih ogleda.
       Branka Miljkovića ovaj kritičar broji - i to je pouzdano polazište njegovog analitičkog pregnuća - u pesnike čija je poetika jasno koncipirana i koji “uvek ostaju opsesivno vezani za njeno jezgro”. Stoga je prirodno da tumačenje ponajpre i ponajviše smera “osnovu koja sve prožima”. U teorijski široko postavljenom ogledu o poetičkoj osnovi Miljkovićevog pevanja Mikić razotkriva implicitnu i eksplicitnu pesnikovu poetiku i, znatno manje, onu, formulisanu u njegovim kritičko-esejističkim tekstovima.
       Mada govor o Miljkovićevoj poetici ide u dva opsežna ogleda (“Poetička osnova” i, delom, “Pesma i nejasnost”), prinuđeni smo da ga ovde svedemo na najmanju (novinsku) meru. Kritičarovo tumačenje se, naime, najvećma koncentriše na pesnikovo “oscilovanje” između načela simbolističke i nadrealističke poetike. Na njegovo nastojanje da empirijski svet u potpunosti zameni verbalnom javom. Za Miljkovića je, kao što se zna, poezija bila stvaranje, a ne imenovanje.
       Svoj doživljaj prirode pesničkog poslanja Miljković je izrazio u ciklusu “Sedam mrtvih pesnika”. Ovaj je ciklus, u izvanrednoj Mikićevoj interpretaciji, viđen kao svet dočaran sredstvima i postupcima koji su izvan empirijske percepcije stvari i pojava. U njemu se pojavljuju sudbine pesnika koje je Miljković smatrao “paradigmatičnim u okviru šire shvaćene nacionalne pesničke tradicije”.
       Ovo raščitavanje nam se, uz tumačenje “Tragičnih soneta” (ogled “Pesma i nejasnost”), u ovoj knjizi čini najplodonosnije, dočim je analiza ciklusa “Utva zlatokrila” karaktristična u širim okvirima recepcije ovog pevanja.
       Reč je, veli kritičar, o pesnikovom ostvarenju u kome je “pristupio osobenom tumačenju slikovne podloge koju sadrže pojedini folklorno-mitološki elementi”. Zanimljivo je, pri tom, da se množina stihova-slika i stihova-sentenci koju je teško, ili nemoguće smisaono konkretizovati i uključiti u kontekst čitave pesme, objašnjava osobenošću njene smisaone kompozicije ili, podjednako uverljivo, pesnikovim poetičkim načelima. Hoće se, dakako, reći da ocena o “blistavoj realizaciji” pesnikovog nauma u znatnoj meri deluje kao da se sama po sebi podrazumeva.
       Kritičko-esejistički Miljkovićev rad je, zarad diferenciranja i organizovanja pesnikovih autopoetičkih stavova, obrađen u ogledu “U tuđem srcu svoje srce čujem”. Dobro je poznato da je ovaj pesnik u teorijskim esejima i u kritičkim člancima o pesnicima (domaćim i stranim) saopštavao sopstvena poetička načela.
       Da ih je, štaviše, kadgod vezivao za pesnike na čije stihove su ona bila teško primenjiva. U svakom slučaju, izvesno je da, koliko i njegovi stihovi, Miljkovićevi eseji i kritike omogućuju slaganje poetičkih fragmenata u relativno zaokruženu poetičku celinu. A ona, po autorovom mišljenju, ukazuje i na to da je Branko Miljković prvi među našim pesnicima dosledno zastupao uverenje o neophodnosti stvaranja slike sveta koja “ne podleže mimetičkoj već imanentnoj verifikaciji”.
       Mada ne spori njegovu autonomnu vrednost, funkciju zaključnog ogleda “Dodatak: četiri tumačenja” ovaj čitalac nije bio kadar da dokuči. U završnici analitičkog poduhvata ovako zamišljene i ostvarene obuhvatnosti on se naprosto ne drži. I da je iscrpan kritički pregled recepcije Miljkovićevog pevanja posredi, u ovom mu projektu ne bi bilo mesta.
       A izdvojena stanovišta Dragana M. Jeremića, Vjerana Zupe, Petra Džadžića i Aleksandra Jovanovića su, koliko je i kako bilo neophodno, u prethodnim esejima već dotaknuta. Usvojena, ili porečena.      
      
       BOGDAN A. POPOVIĆ