Koji su sve razlozi da ijekavica ustukne pred ekavicom: da li zato što je ekavica jednostavnija, što oni kojima je ijekavica matični izgovor računaju da će se tako lakše uklopiti u sredinu gde je ekavica “domaće” narečje ili je o politici r(ij)eč

      Da li je ovde za riječ toliko tesno da ona mora da se stanjuje za dva slova? Ako jeste, onda je to, zaista, teško razumjeti, isto onako kao što je teško razumeti da u nekom drugom kraju reč, bez ta dva slova, nije dobrodošla.
       Ipak, primetno je da, recimo, u Beogradu dosta onih koji su odrasli na mlijeku danas govore o mleku. Šta je razlog? Posustaje li to ijekavica u odnosu na ekavicu, u njenu korist, iako je reč o ravnopravnim narečjima jednog te istog jezika?
       Naš vrhunski lingvista prof. dr Ivan Klajn, kolumnista NIN-a, čovek koji je najneposrednije uključen u život srpskog jezika, ograđujući se da narečja nisu njegova uža specijalnost, daje ovakvo objašnjenje: “Cela zapadna Srbija i dobar deo Šumadije svojevremeno su bili ijekavski a sad su najvećim delom prešli na ekavski, ne iz nekih političkih ili nacionalnih razloga, nego zato što je ekavski sistem prostiji i mnogo je lakše ijekavcu da se odrekne svog ijekavskog narečja nego ekavcu da nauči ijekavski. Jer, to nije simetrično, nije s jedne strane e a s druge ije, ovde je sve e, a tamo takođe neke reči imaju e, neke imaju je, a neke imaju ije, sa još izuzecima kao što su beleg, biljeg itd.”
       Zato profesor Klajn naglašava: “To sve treba naučiti, to nije nimalo lako, tu i sami ijekavci greše. Postoji ona anegdota - ne znam da li je apokrifna koliko je tačna - da je Toma Maretić dobio infarkt kad je negde u Zagrebu video da umesto svježe mlijeko piše sviježe mljeko, znači sa dvostrukom greškom u ijekavskom i to tamo gde je zvanično bar ijekavska teritorija, mada, zna se, Zagrepčanima je teško, jer oni su kajkavci, tako da nisu ijekavci. Zbog svega toga, ijekavski se teško održava, uglavnom u ovim sad novim zemljama kao što su Bosna i Hercegovina, Crna Gora itd. mora dobrim delom veštački da se održava. A, inače, klasični primer u našoj književnosti je Ivo Andrić, koji je, opet, rođeni ijekavac, ali je to napustio i sva svoja glavna dela, osim onih mladalačkih, napisao je ekavskim, kad je došao u Beograd. U to vreme nije tome pridavan nikakav politički značaj. Mislim da ne bi trebalo ni danas takvim pojavama da se pridaje.”
       Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu dr Dušan Ivanić jedan je od onih koji je ostao dosledan u svom matičnom ijekavskom izgovoru, a zbog čega, kako sam kaže, nikada nije imao nikakvih problema.
       “Otkad sam došao u zemunsku Gimnaziju, nikada nisam naišao ni na jedan prigovor što govorim i pišem ijekavicom”, ističe profesor Ivanić. “Možda je bilo malo čuđenja kako ja to uspevam da održavam. A razlog mojim nastojanjima da ga održim verovatno je filološki, pošto se bavim književnošću i znam da je savremeni književni srpski jezik utemeljen na Srpskom rječniku Vuka Stefanovića Karadžića, na njegovom prevodu Novog zavjeta, kao i na spisima Đure Daničića i njegovom prevodu Starog zavjeta. Ako ljudi koji potiču iz ijekavskih krajeva napuštaju ijekavski izgovor, nema ga ko zadržati.”
       Profesor Ivanić kaže da je danas mnogo više ijekavice u Beogradu, nego što je bilo šezdesetih godina kada je on došao u prestonicu. Razlog je veliki priliv srpskog stanovništva, usled izgona ili izbeglištva, iz Hrvatske i nekih krajeva Bosne i Hercegovine ratnih devedesetih godina. Ali da nije primetio da je bilo ko imao kakvih problema zbog ijekavice.
       “Vrlo važno je što se ijekavski tekstovi unose u školske knjige, počev od prvog razreda osnovne škole pa nadalje”, naglašava profesor Ivanić i ističe da bi i mediji morali više pažnje da poklone ovom narečju. “Ako postoji nešto što otežava položaj ijekavice u Srbiji, onda je to što u medijima nema više priloga i emisija na ijekavici. Ljude treba pustiti da slobodno govore i razgovaraju, onako kako inače govore. Zašto, recimo, neke vijesti ne bi išle na ijekavskom? Mediji moraju da uvaže okolnost da mnogi i u Srbiji govore ijekavskim narečjem.”
       Književni istoričar Đorđije Vuković kaže da ne može tačno da kaže kako, recimo, Beograđani gledaju na one koji govore ijekavicom, jer bi to trebalo posebno ispitivati, ali primećuje: “Beograđanima ne smeta samo narečje kao takvo, nego njegova lokalna upotreba koja otkriva manjak govorne kulture, gde bi spadali crnogorski nepreneseni akcenti i bosansko gutanje samoglasnika. Tako deluju i lokalna obeležja ekavice.”
       U svakoj sredini, kaže Vuković, teže se prihvata govor druge sredine, ali ova dva narečja ne moraju se strogo razdvajati. Sreten Marić, rođen u Kosjeriću, tvrdio je da on veli mlijeko, a ne mleko, jer za njega mlijeko znači više od mleka. Ijekavicom u pesmama, kaže, služili su se Laza Kostić, Veljko Petrović i drugi, a što danas čini Milosav Tešić.
       “Neki od ovih problema javljaju se u ravni istorijske poetike”, ističe Vuković. “Biblijski stil kod nas postoji u Daničićevom i Vukovom prevodu (ijekavicom) Svetog pisma. S druge strane, Dučić je dobro pisao samo na ekavskom, ono što je pisao na ijekavskom mahom je loše ili traljavo. Pogledajmo i Andrića. Model spokojnog epskog pripovedanja on je utvrdio kada je prešao na ekavski. To su izvesni primeri koji pobuđuju razmišljanja o mogućnostima dva narečja.”
       Za pesnika i leksikografa Milosava Tešića, urednika Rečnika SANU, ijekavica se nalazi u samim temeljima naše nacionalne osobenosti.
       Potrebnim smatra, najpre, podsećanje kako se ona razvila: “Ijekavica se, kao i druga dva narečja (ekavica i ikavica) formirala do kraja srednjeg veka, raščlanjavanjem samoglasničke artikulacije starog glasa jat, koje je dobilo tri izgovorne vrednosti: ie, ije i je. Prvobitno ijekavica je zahvatala ne mali geografski prostor: istočno od Prokletija i Ibarske doline, a zapadno do Neretve i Jadranskog mora, zahvatajući na severu veći deo drinskog porečja i gornji deo zapadnomoravskog porečja. Kasnije, u tursko doba, u vreme velikih seoba, ona se proširila na obe strane reke Une, zahvatajući tamošnje srpske krajine. Sve to govori da se ijekavica prostire na velikom delu srpskog jezičkog prostora. Ona je zato ravnopravno sa ekavicom ušla u osnovicu srpskog književnojezičkog izraza.”
       Napominjući da su mnoga značajna dela srpske književnosti, počev od narodnog stvaralaštva pa sve do dela popriličnog broja savremenih srpskih pisaca, napisana ijekavicom, Tešić ističe da je ona čvrsto ugrađena u našu kulturnu i književnu baštinu. Ali i daje ovakvo objašnjenje:
       “U odnosu na ekavicu, ona je znatno komplikovanija zbog pomenutog refleksa znaka jat, ali je, s druge strane, kako se meni čini, melodijski izraženija. Jednostavnost ekavice svakako da utiče na potiskivanje ijekavskog narečja, što nikako ne znači da srpski jezik treba njega da se oslobodi. Kad bi se to desilo, ispalo bi da se odričemo dobrog dela naše kulturne baštine. Skorojevićevstvo, pomodarstvo i druga slična izopačenja, ma koliko da atakuju na istiranje ijekavice, mogu se smatrati, ako smo iole ozbiljan narod, samo prolaznom pojavom.”
       Ne treba zaboraviti, kaže, da se danas priličan broj srpskog stanovništva, uključujući i delove zapadne i jugozapadne Srbije, isključivo služi ijekavicom u običnoj govornoj komunikaciji. Ona se, uostalom, neguje i u Vojvodini, u govoru kolonista iz dinarskih krajeva.
       I on sam, Milosav Tešić, kao jedan od vodećih srpskih pesnika, drži do tog (jezičkog) duhovnog srodstva, pa kaže: “Ijekavica je, inače, moje maternje narečje na kojem sam ispevao izvestan broj pesama, upravo onih koje se tematski odnose na slike iz mog detinjstva.”
       A evo kako jedan od poznatih srpskih proznih pisaca Momo Kapor gleda na današnju sudbinu svog zavičajnog narečja: “Kao što se Šekspirov engleski smatra kraljevskim, isto tako bi se moglo reći da je Vuk Karadžić, odabravši kao najčistiji jezik stare Hercegovine proglasio sve koji njim govore čistim plemićima. Naravno, kao i sve druge stvari, i taj jezik se vremenom kvario, ali ja koji pišem ekavskim ipak ga smatram poetičnijim od ovoga kojim govorim. Nježnost zvuči nežnije od nežnosti.”
       Potom dodaje: “Tu stvar je najbolje rešavao Ivo Andrić; njegovi opisi su pisani ekavski a dijalozi ijekavski. Zanimljivo, kako pređem reku Drinu, istog časa počinjem da govorim ijekavski. Bilo bi, naime, veoma nepristojno govoriti u selu mojih predaka beogradskim žargonom.”
       Zatim će Kapor u svom duhu: “Još jedno pitanje: zbog čega se uvek kaže maternji jezik, kao da su nam očevi, ne daj bože, bili gluvonemi?!” A onda opet o jezičkom narečju: “No, najgori su mi oni nesrećnici ijekavci koji da bi se dodvorili Beogradu, počinju već treći dan da govore ekavski. Dužine i akcenti su im nemogući, gotovo ponižavajući.” Zato kaže: “Veoma cenim one koji se drže svoga izgovora, ali koji ne preteruju u agresivnosti svog pripadništva. Uostalom, to više uopšte neće biti važno, jer, kako su stvari krenule, govorićemo svi engleski.”
       Njegov zemljak i kolega, pisac Radoslav Bratić, u svom glavnom poslu, drži se svoga izgovora: “Pitate me o ijekavici u Beogradu? Ja prozu pišem ijekavskim narečjem, a govorim ekavski. Valjda je to dug mome detinjstvu, dug školi sve do studija. I ijekavski i ekavski su važna pisma srpskog jezika. Vuk i Andrić su ekavci i ijekavci.”
       Bratić to ipak kao da ne smatra suštinskim pitanjem, pa će reći: “Pravo pitanje je: zašto se ova vlast odriče i uništava sve što je srpsko, pa tako ekavski i ćirilicu. Pogledajte po gradu: svuda firme na stranim jezicima - valjda da se mućkama ne bi ušlo u trag. Mislio sam da su oni bili najgori, a ispade da su ovi još gori. U vreme kad budzašto prodaju zemlju, kada krađa i lopovluk cvetaju na sve strane, kada države nema, Crkvu i Akademiju nauka uništavaju, vojsku poništavaju i dovode strane plaćenike za svoje savetnike, kada oni potonji postaju prvi, kada se red gladnih naglo uvećava, kada ministar kulture upropašćuje stvari koje nisu za upropašćivanje, kada pokušavaju čak da nam ukinu i maternji jezik, nemam šta da kažem osim da obučem crninu. A i majka mi je nedavno umrla...”
       Dragomir Brajković, p(j)esnik i pesmotvorac iz vrletne Crne Gore, kako sam za sebe kaže, daje ovakav odgovor: “Nadam se da se jednom rođenom ijekavcu neće uzeti za zlo što i ekavski smatra legitimno svojim. Sigurnošću u izgovoru (a naročito upotrebom svih padeža, dužina i akcenata) pomalo laskam sebi: u nedostatku drugog hvalim se ovim bogatstvom! U besprizornoj i neprimernoj borbi za drugim bogatstvima (najčešće tuđim i kratkotrajnim!) ovde se često nema dovoljno sluha za ljepote ijekavskog, a tamo, odakle ja potičem, naročito kod onih što se za mrtve vežu, još je manje sluha za lepote ekavskog.”
       Zatim će Brajković: “Možda bi i ovde i ondje bilo više sluha i za ekavski i za ijekavski ako bismo, osluškujući njihov romor, uvek pomišljali na ono najlepše i najveće njima ispisano. Za mene je ijekavica u Vuku, Matavulju, Andriću, Ćopiću, Meši, Ćamilu, Ljubiši, Kočiću, Njegošu, Šantiću, kao što je ekavica u Branku, Zmaju, Uskokoviću, Isidori, Đuri, Lazi Lazareviću, Crnjanskom, Bulatoviću... Bolje se ravnati prema vrhovima nego prema nizinama. Ko ijekavski osluškuje samo na našim ulicama siromašan je u doživljaju. Uostalom: kakav čovek, takva i asocijacija.”
      
       JOVAN JANjIĆ