Ako nekome smeta glasna muzika iz kafića, taj mora da je penzioner ili je rođen na levu nogu. Gradska vlada brine o takvima, misleći na buduće izbore

      Ovako je bilo: novine sam nekada kupovao u kafani, posle ponoći. Sutrašnje novine. Kako, međutim, sve ređe zalazim u pomenutu socijalnu ustanovu, i moje su se navike promenile: novine sam počeo da kupujem na ulici. U najbukvalnijem smislu te reči. Ništa kiosci i druge STR. Ti su mi objekti “male privrede” služili kao trafike ili u slučaju hitnih higijenskih potreba.
       Vremenom sam upoznao mnoge od uličnih kolportera. Samo što se nismo orodili. Posećivao sam ih dva puta dnevno: oko podne, da kupim nove inostrane magazine i filmske časopise, i u kasnim večernjim satima, kada sam kupovao provincijska izdanja domaćih dnevnih listova. Ja, kako vidite, živim uredno.
       Ali ću opet morati da menjam navike. Jer je uličnih prodavaca novina svakim danom sve manje. Valjda nisu rešili problem na koju će banderu da prikače obaveznu registar-kasu kako bi kupcima izdavali obavezne račune: evo vam “Kurir”, a evo vam i račun (10 dinara).
       S druge strane, čuje se da je mali “krstaški rat” gradske vlade protiv kolportera motivisan činjenicom da njihove improvizovane “radnje” narušavaju izgled i atmosferu grada. Što se izgleda tiče, slažem se - treba pokazati koliko smo ružni. Šta je, tu je: opet ću morati da izvršim korekciju svojih životnih navika; novine ću ubuduće - jer drugog izlaza nema - kupovati na kiocima, što “Politikinim”, što onima čiji je vlasnik bio pokojni Vanja Bokan. Ali, samo mali broj ovih “objekata” u gradu nudi hrvatske magazine i časopise (“Globus”, “Nacional”, “Holivud”, “Plejboj”...), dok je ponuda druge inostrane štampe često, gotovo uvek u sferi mislenih imenica. Ako ih ima, beznadežno je zastarelo. Neću da kažem kako i na ovaj način vlada vodi svoj (bespotrebni) rat sa domaćim medijima i nepoćudnim novinarima. Snaći ćemo se već mi. Tako, tek primera radi, ovde potpisani novinar obiđe svakodnevno pola grada dok se ne snabde svim potrebnim listovima u cilju “prepisivanja” tamo objavljenih članaka. Kako bih slobodno obradio važna pitanja, odlazio sam sa novinama ispod miške u neki obližnji kafić, po mogućstvu onaj u kome još nikoga ne poznajem. Čak ni kelnere.
       I sa tim je svršeno: jer, koliko sutra ću pažljivo gledati na sat kako u kupovanje novina ne bih krenuo pre 12 sati. Zašto? Zato što se priprema uredba po kojoj će se ti lokali/kafići otvarati tek u podne, a zatvarati već u 22 sata. Oni bivši - mislim da su bili komunisti - su jednom to već pokušali. Zameo ih vjetar. Ovi novi hrabro koračaju istom stazom. Nisu svesni da njihova uredba o novom radnom vremenu kafića predstavlja rušenje poslednjeg mosta kojim se grčevito držimo za Evropu i civilizaciju.
       U Parizu slični lokali rade preko cele noći. U Njujorku uvek možeš kupiti sutrašnje novine kod nekog Kineza; ako je ciča zima, kupiš i jagode od plastike. A u Sidneju su najskuplji apartmani, smešteni s onu stranu Harbor bridža, baš u neposrednoj blizini ulice prostitutki i transvestita, gde kafići, barovi, porno šou-rumovi, restorani brze hrane, drugi restorani, kockarnice i tome slično rade bez prekida pošto je gazdi davno ispao ključ u kanalizaciju.
       Sa te strane, Beograd je bezbedan: lepotice noći ordinariju oko železničke stanice i kod “plavog mosta”, a tamo nema kafića. Logika gradskih činovnika je, pak, gvozdena. Oni kažu da se svetske metropole odlikuju muzejima i kafanama. I tome dodaju: pošto niko ne zalazi u muzeje danju, nema potrebe da kafići budu na usluzi noću. Eto šta je birokratski posao! Privremeni vlasnici ovog grada (i više pijačnih tezgi) ne kreću se njegovim ulicama (uostalom, raskopane su, možeš vrat da slomiš), pa nisu upoznati sa činjenicom da se ritam zabave ovdašnje mladeži izmenio - ona izlazi iz kuće tek oko 22 sata, pređe ulicu, uđe u svoj omiljeni kafić. Sasecanje ove loše navike, koju podlo mogu da iskoriste verske sekte, sigurno je deo reforme školstva. Ako je zbilja tako, onda Gašo Knežević seče granu na kojoj sedi!
       Ali, birokratija - koju je Maks Veber smatrao idealnim uređenjem - uvek nađe opravdanje za svoje “dođite sutra!”. Ovog puta su povod za Zakon o radnom vremenu ugostiteljskih objekata bili mnogi protesti onih građana koji žive u susedstvu popularnih kafića, često u istoj zgradi, i kojima smeta nesnosna buka do ranih jutarnjih sati. Ljudi mnogo čitaju i pišu, pa nisu u stanju da se koncentrišu. Trpi srpska nauka i umetnost.
       Ma, ne, nikako. Moja je pretpostavka da se uglavnom radi o starijim osobama, penzionerima, o onima koji posle televizijskog “Dnevnika” odlaze u krevet za dve klade.
       Sa sociološkog stanovišta istorije i razvoja Beograda više je nego izvesno da su se “ogorčeni stanari” tamo gde žive, naselili pre 50-60 godina, možda i pre Velikog rata, kada je ovaj grad imao 50 000 ili i svih 200 000 stanovnika. Pošto je, dakle, čitav grad bio zapravo selo, u najboljem slučaju palanka na pruzi Orijent-ekspresa, njihov tata ili deda (obojica industrijalci) izabrao je najpogodnije mesto da podigne kuću ili kupi veliki stan. Neće valjda na Neimar, među kukuruze!
       U tom stanu ili kući, protiv kakvih ni engleska kraljica ne bi imala ništa protiv, živi danas samo ostarela unuka Njegovanovih, bivša prva udavača Beograda. Odbila je mnoge prosce, oficire, bankare, akademike, profesionalne ljubavnike, mangupe. Pa, iskušavši time čvrstinu svog karaktera, neće da shvati kako je danas Beograd milionski grad sa najlepšom decom na svetu. Eventualni predlog da se, ako joj je galama iz i oko kafića nesnosna, preseli na Miljakovac ili u Koštunjačku šumu, doživela bi kao uvredu vrednu srčanog udara. Jes’, pa će da prođe kao Klara Mandić!
       Smatram da bi u ovom trenutku “razvoja radnje i karaktera” uloga psihologa (Žarka Koraća, recimo) morala doći do izražaja: on će, uz pomoć hipnoze ili nekako drugačije, objasniti staroj (ili prirodnio nadrkanoj) osobi da je galama iz obližnjeg kafića minimalna cena privilegije da se (na skromnih 200 kvadrata) živi u samom centru prestonice čija je ambicija da (ponovo) postane svetska metropola koja će privlačiti buljuke turista, pa će i leti, po nesnosnim vrućinama, klimatizovani muzeji biti otvoreni kako bi što više namernika videlo izložbu Luke Kranaha, Brojgela ili Endija Vorhola. Ulaznice će biti skupe, a najveći deo prihoda slivaće se u gradsku kasu. Kao i prihodi iz kafića. I znate šta - zvršio bi psiholog - ne znam koje ste škole pohađali, ali sve nešto sumnjam da ste propustili lekciju “Ne može i jare i pare”. Ovde se prave pare. A jarići se uzgajaju na selu.
       Neće biti ništa od toga: čelnicima grada nije do Beograda, već samo misle o sledećim izborima. A poznato je da su penzioneri uvek ti koji glasaju za postojeću vlast. Zato ih ne treba nepotrebno dražiti.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ