Bumbar je antiheroj, gubitnik. Na kraju, on je i u partiju ušao da bi postao neki direktorčić. Sad bi Bane menjao partije, samo bi trčao iz jedne u drugu. Bio bi glavni u tome

      Apsolutno nisam bio svestan da će mi uloga tog nespretnog debeljka, zvanog Bumbar, obeležiti život. Niti je iko od autora serije shvatao da pravimo nešto izuzetno, da će trajati u sećanju i anegdotama brojnih generacija”, priča za NIN Branko Cvejić (57), dramski umetnik i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Sa vedrim i simpatičnim sagovornikom razgovaramo u predivnom enterijeru novog pozorišta, u vreme reprize (prve u 21. veku) legendarne serije “Grlom u jagode”, snimljene pre 28 godina.
       - Malo-malo, pa neko dođe iz inostranstva i traži da mu snimim seriju: Molim te, obećao sam društvu! Po tome zaključujem da je u devedesetim najviše naših pobeglo u Australiju i Kanadu.
      
       OČEV SAVET: Oduvek sam želeo da budem glumac, odrastao sam u porodici koja se bavila umetnošću, takođe i pola familije. Otac Žarko vodio me je svako veče u Operu, i kad je pevao i kad nije.Rano sam se inficirao pozorištem, i sve sam mislio: biću glumac Narodnog pozorišta, pa ću da napredujem i da marnem tatinu garderobu.
       U Petu beogradsku gimnaziju išli smo Goran Marković, Srđan Karanović i ja. Njih dvojica su ozbiljno pravili filmove; sećam se kad je Karanović snimao u jednom dečijem letovalištu pored Dubrovnika, imali smo 14 godina. I tadašnji Dadov bio je veoma zanimljiv: Miša Žutić je uveliko bio glumac kad sam ja došao, pa Svetlana Bojković i Predrag Ejdus. Moji roditelji nikakav otpor prema tome nisu iskazivali, samo me je otac jednom posavetovao - da ne bi bilo poželjno da pevam javno. Kasnije sam, za neku televizijsku emisiju, snimio numeru Elvisa Prislija; kad vam izmiksuju glas i dodaju razne ‘zerzevate’, ispadne podnošljivo. Pustim to mom ocu, on sluša, kaže: Zanimljivo, ali zašto šapućeš dok pevaš?
       Rano sam počeo da igram na televiziji i na filmu. Snimio sam tada kultni film “Višnja na Tašmajdanu”. I već na drugoj godini Akademije počeo sam da igram u pozorištu, baš Jugoslovenskom dramskom. Mislio sam: dobro, biću nekoliko godina ovde, pa ću ići u drugo pozorište... Od tada je prošlo više od 30 godina, eto ja sam i dalje u istom pozorištu.
      
       TALE I KARDELj: Kad ovako prebiram, odigrao sam mnogo različitih uloga, ali imao sam sreću da sam se kao veoma mlad glumac sreo sa tada odlazećom generacijom fantastičnih glumaca: Ljubišom Jovanovićem, Viktorom Starčićem, Milivojem Živanovićem, Milanom Ajvazom. Igrati s njima bila je ogromna privilegija. Morali biste da budete veliki kreten pa da vam ništa ne ostane kad igrate sa Viktorom Starčićem. To je dodatna specijalizacija glume. I ne samo glume: na premijeri Žigonovih “Varvara” dobijem aplauz na otvorenoj sceni. Onako mlad i glup, uletim, izbezumljeno, u salon i svima govorim da sam dobio aplauz. Svi ćute, niko da klimne glavom. Odmah posle mene aplauz je dobio Viktor Starčić, dolazi u salon i kaže: Ccccc, kupio sam 15 karata, a gledam, samo njih deset mi je aplaudiralo! Super škola.
       Milivoje i Ljubiša bili su veliki kartaroši, i to su preneli i na nas. Bilo je divno: mladi glumci sakriveni iza scene, na nekim stepenicama, pa između rekvizita, igraju karte. Jednog dana spazio nas je tadašnji partijski sekretar i rekao: Lepa slika! Srećom, nisam bio u partiji, ali neki moji drugovi jesu. Neću da zaboravim Josifa Tatića, bio je optužen na partijskoj organizaciji. Tale donese “Ilustrovanu” u kojoj je izašao intervju sa Edvardom Kardeljem, gde ovaj kaže: “Najviše od svega, u slobodno vreme, volim da se kartam!” I cela partijska organizacija zaćuti.
       “Višnja na Tašmajdanu” snimana je dugo, i za vreme studentskih demonstracija. Normalno, bio sam sa studentima, jednog dana došao sam i rekao: Ja neću da radim! Na to je reditelj, član Centralnog komiteta SKJ, rekao: Dobro, sutra ćemo te uhapsiti! Znaš li ti koliko košta snimanje ovog filma? Onda sam noću štrajkovao, a danju, ipak, išao na snimanje. Da ne bi stalo. Iz te neherojske strane mog karaktera kasnije se izrodio lik Baneta Bumbara.
      
       GRLOM U JAGODE: Počinjao je Drugi program Televizije Beograd, Karanović je uradio neke zanimljive stvari za njih, i jednog dana pozvao ga je tadašnji glavni urednik Bora Mirković i rekao mu da napravi seriju, “tako, o mladima”. Glupo je da komplimentiram, ali za uspeh te serije svakako je najzaslužniji Srđan Karanović.
       Na snimanju je stvorena tako dobra atmosfera, svi su radili sa ogromnim entuzijazmom, što nije čest slučaj kod glumaca. Ništa nam nije bilo teško: snimano je na 148 lokacija u gradu. Kao i sad, bila je užasna vrućina, neke scene snimane su u malom stanu - užas i pakao. Ma, nema veze! Razmišljali smo: proći će taj jul i avgust, u septembru ćemo snimati u Rovinju! Kao dugo očekivana ekskurzija. Doduše, tada je bio i drugi odnos između ljudi. Noću smo snimali scene preplivavanja mora, voda je bila ozbiljno hladna, a nekoliko sati sam morao da sedim u njoj. Kad se snimanje završilo, sačekao me je direktor serije, sa najskupljim francuskim konjakom (sad bih znao kako se zove). Divan gest - ma, kakvi hladno!
       Najčešće postavljano novinarsko pitanje bilo je: Da li je Bane Bumbar autobiografski lik? Ma, nije. Niti je moj, niti Karanovićev - sve je izmišljeno. Ako ima ičeg autobiografskog u toj seriji, onda je to atmosfera u njoj. Divno je što je Karanović pisao scenario za određene glumce, tačno je imao u glavi i Oliveru i Batu, a i mene. Naravno, mi smo to talentovano ispunjavali. Recimo, divna je i bakica Jovanka, koja kaže: Sine, Bane! U stvari, ona je jedna od tetaka Vere Čukić, sjajno je igrala u raznim filmovima.
      
       KARANOVIĆEV KAPRIC: Odmah je serija dobro prihvaćena, ali bilo je i onih kritičara-žanrovaca (više ne pišu kritike, samo kolumne) koji su bili skeptični: Ma, to nije ništa - sranje! Ne može tako da se igra glavna uloga, bez osmeha! Njihov otpor je lako ugušen opštim priznanjem. Pretpostavljali smo da serija neće proći isto u Ljubljani, Sarajevu, Skoplju - svuda je prošla. Svako je u sebi našao svoj Beograd i Kalemegdan. Namerno kažem u Ljubljani, jer je tamo serija reprizirana pre dve godine, u udarnom terminu na glavnoj televiziji i izazvala je haos od popularnosti. Bio sam u Ljubljani, vidim ljudi me pozdravljaju s osmehom, prave mi mesto na prepunim parkinzima... Nemoguće, deset godina nisam bio ovde! Posle mi kažu o čemu se radi.
       Iščitao sam silne godišnjake novina u Narodnoj biblioteci. Prelistavam, prelistavam, evo, ovo se tad desilo! Mislio sam da ću se pretvoriti u prašinu. Ne znam da li ste primetili, u pretposlednjoj epizodi serije uopšte se ne pominju događaji iz ‘68. Pored dokumentarnog materijala, imali smo i igrane scene: Bane Bumbar odlazi na demonstracije, i šta mu se dešava. Onda su neki ljudi, da im ne pominjem imena (živi su), rekli: Dobro je što ide ovaj deo o demonstracijama u Francuskoj, ali ovo, oko podvožnjaka, što milicija tuče studente, to izbacite! - Kako to mislite?, pitao je Karanović. Ovo se dogodilo, a ovo, nije?! - Pa... - E, onda ćemo sve da izbacimo, razljutio se on. A vi objašnjavajte zašto je epizoda kraća!
      
       TIKVICE: Igrao sam u nekoliko zabranjenih predstava, to je bilo pravo glumačko iskustvo. Počelo je sa “Tikvama, kad su cvetale”, stvarno smo mislili da se srušio svet kad ih je Tito zabranio, 1968. Neobično je da šef države osnuje pozorište, a JDP je osnovano po naredbi. Imam taj papir, na kome piše: Naređujem da se osnuje kazalište - Jugoslovensko dramsko pozorište. U potpisu J. B. Tito. Posle isti kaže: One ‘tikvice’ tamo, neke... Ode predstava u materinu. Pričalo se da on, zapravo, nije imao nameru da govori o njoj, iako je to bila prva predstava koja je pričala o Golom otoku. Ali, kako je govorio o poljoprivredi, u Zrenjaninu, umešale su se i ‘tikvice’, “koje nam ubacuju u točkove.”
       Posle sam igrao u “Golubnjači”, novosadskoj predstavi u kojoj smo gostovali Josif Tatić, Pepi Laković i ja. Kad je počela hajka na “Golubnjaču”, iz inata smo predstavu preselili u Beograd, u SKC. Za godinu dana odigrali smo je više od 250 puta. Kad neko od glumaca ne bi došao na predstavu, bila je čast beogradskom glumcu da uskoči u nju, i odigra bilo koju ulogu.
       Imao sam sreću da radim s Karanovićem, sa Dejanom Mijačem, mnogo puta. To smatram velikom privilegijom, takođe i to što su mi ta dvojica prijatelji. Možda sam zbog toga trajao, prilično dugo. Kad sam napunio 50 godina, mislio sam da je to poslednji rođendan koji slavim. Sad, kad me ljudi sretnu, obično kažu: Da nisi toliko osedeo i ugojio se, ne bi se primećivalo da si omatorio.
      
       DEDLAJN: Kad su Karanovića pitali hoće li da pravi nastavak serije, rekao je: Ne! To je to i tačka. Možda za deset godina, videćemo. Devet godina kasnije snimili smo nastavak serije, u obliku filma “Jagode u grlu” koji je prošao loše. Publika je bila razočarana kad je videla sasvim drugačiju priču, oporu, mračnu, tešku. Mislim da je izuzetno režirana i glumljena. Trebalo je da prođe više godina, da se kod nas pojave različite televizije, i da često emituju taj film, pa da on dobije zasluženo mesto.
       Inače, zanimljivo, ja sam glumac koji nikad nije dobio nagradu. U stvari, lažem, dobio sam jednom, ali to namerno prikrivam da bih mogao da kažem da nisam dobio nijednu nagradu. Na vrhuncu popularnosti “Grlom u jagode” bio sam na raznim festivalima sa svojim prijateljem Muharemom Pervićem, koji je često predsedavao žirijima. Sećam se festivala u Portorožu, bilo je ozbiljnih serija u konkurenciji. Sedim sa Muharemom, kaže: Znaš kako, vidi. Bilo je ono, ili će nagradu da dobije Điđa Karanović, ili Arsen Diklić, a onda, ne možeš ti da dobiješ! Posle igram Petrunjelu, na Sterijinom pozorju, ženski lik koji je publika fantastično primila. Od pet glumačkih nagrada, nisam dobio nijednu. Kažu: Pa, nismo znali da li da ti damo nagradu za žensku ili za mušku ulogu?! Za glavnu ulogu u filmu “Jagode u grlu” producent je zaboravio da me predloži za Oktobarsku nagradu. Čak nisam ušao u konkurenciju.
       Posle, kad je prošao taj neki “ded lajn”, kažem: Daj bože da nikad ne dobijem nagradu! Šalim se, kako da kažem da prezirem nagrade, nije istina. Svako voli da bude nagrađen za ono što radi. Budalaština je i kad glumci kažu: Toliko se osećam loše kad me prepoznaju na ulici! Pa zašto sam to radio, nego da me prepoznaju.
       Meni je Bumbar doneo veliku popularnost, toliku da sam se izbezobrazio. Parkirao sam automobil na zabranjenim mestima, ulazio sam preko reda... U to vreme popularnost je merena brojem pisama koja su stizala u pozorište, i nisam dosegao popularnost “Otpisanih”. Ja dobijem tri pisma u jednom danu, Voja Brajović 33. Ali, Bumbar je antiheroj, gubitnik. Na kraju, on je i u partiju ušao da bi postao neki direktorčić. Sad bi Bane menjao partije, samo bi trčao iz jedne u drugu, bio bi glavni u tome.
      
       MREŠĆENjE ŠARANA: Nisam verovao, sad mi je potpuno jasno: slušao sam Milivoja Živanović kad je govorio: Jebi ga, odigrao sam toliko uloga, a sećam se rado samO dve ili tri uloge. Ostalih se pomalo stidim. Kad pogledam svoje uloge, verovatno je taj Bumbar najznačajnije što sam napravio. Najradije ga se sećam. Pored mog imena neće pisati da sam igrao Otela i Lira, već Đoku Prominclu, Mitu Mutavog i Baneta Bumbara. Najviše sam i voleo takve uloge, a što se Bumbara tiče, taj će trajati i narednih 30 godina. Nekako, bilo mi je značajnije s kim radim, nego šta radim. Recimo, strašno mi je bilo značajno što Mijač režira “Mrešćenje šarana”, i što u njemu igraju Bora Todorović, Mira Karanović i Voja Brajović. Šta glumcu vredi ako napravi fenomenalnu ulogu u lošoj predstavi? To se odmah zaboravi.
       Svoje glumačke ambicije sam na neki način iživeo. Budući da imam dosta energije, bilo bi glupo da visim na glumačkoj polici. Zato sam i počeo da se bavim producentskim poslom koji je, na neki način, i upravnički posao. Volim da se bavim pozorištem, da nisam glumac, verovatno bih bio rekviziter. I užasno mi je dosadno kad ništa ne radim. Opet, kad sam se žalio prijateljima da mi je teško: Uginuću, ovo više ne mogu da izdržim! Rekli su mi: Ma, daj! Ti to voliš. Onda sam prestao da se žalim, ispada da se foliram.
      
       DIVNO KUČE: U svemu je čest slučaj da glumac vodi teatar, eto počelo je i kod nas. Kad je Jovan Ćirilov došao u JDP, počeo sam da mu pomažem, jer je bio i upravnik i umetnički direktor. - Ajde, to će Cveja, na šest meseci! Ispostavilo se da je tih šest meseci trajalo desetak godina. Onda se dogodio požar, počela je ambiciozna rekonstrukcija i zidanje, pa je sve stalo. Dve godine sedeo sam u bašti Stupice i gledao nepomične kranove. Kad su se stvari promenile, hvala bogu, prihvatio sam predlog da budem direktor, pre svega da bih se bavio izgradnjom pozorišta. Ispostavilo se da je ta 22 meseca završavanja JDP-a jedan od najlepših perioda u mom životu. Kome god sam rekao da će u maju biti otvaranje pozorišta, niko mi nije verovao. Padale su opklade. I lepše je nego što sam očekivao. U ovakvoj situaciji napraviti takvo pozorište, neviđen je poduhvat. Naravno, to nije moja zasluga, već beogradske vlade i neviđene energije Gorice Mojović. Znate kako je to divno kad dođu “stranci”, kao što je, recimo, Tomaž Pandur, i ne mogu da veruju šta smo napravili.
       Na kraju, mogu za sebe da kažem da sam srećan čovek: imam dvoje divne dece, divnu ženu i predivno kuče. Nisam završio kao moj lik u filmu “Jagode u grlu”. Postoji jedna replika u tom filmu, kad se svađam sa ženom, kažem: Htela si da budeš najbolja majka, najbolja domaćica, žena, naučnik... A pošto si od svega pomalo, nisi ništa! Moja supruga gleda film, i pravi paralele: i u filmu imam dvoje dece, ona je naučnik... Onda besno kaže: Kome da ... mater za ovo - tebi ili Điđi? Dakle, moja životna priča nije kao na filmu, za sada.
      
       LjUBIŠA STAVRIĆ
      

Slučaj Harms Sa velikim zadovoljstvom igrao sam Petrunjelu u “Dundu Maroju”, predstavi u kojoj su muškarci igrali i ženske uloge. Posle dve godine, jedan mladi reditelj ponudio mi je ulogu u televizijskom filmu. Pogledam, uloga ima dve scene, i to uloga jedne babe. Pitam: Je l’ i ostale ženske uloge igraju muškarci? - Ne, kaže. Nikad nisam razumeo zašto je želeo da ja igram babu. Sa velikim strahom otišao sam da gledam film, i dopao mi se. Bio je to film “Slučaj Harms”.