Naši “mladi lavovi” nisu tipični predstavnici svoje generacije. Naprotiv, oni su jedna prilično selekcionisana grupa, drugačija od proseka. To su ljudi kojima je stalo do brze karijere, ambiciozni su i nesumnjivo žude za moći

      Pre nego što će zbrisati sa već čuvene konferencije za novinare na kojoj je novinarima bilo omogućeno da ćute, Zoran Janjušević je izrazio nadu koja mnogo govori, a ponajviše logiku aktuelne vlasti. Rekao je: “Zahvaljujem se novinarima koji su od mene napravili Kašogija, odnosno Džemsa Bonda. Nadam se da ću sledeći put biti predstavljen kao Silvio Berluskoni.”
       U međuvremenu, jedan nezadovoljni podanik, a po sopstvenom priznanju učesnik svih revolucionarnih gibanja u nas, pa tako i jedan od zaslužnih za dolazak nove - ove političke nomenklature, žali se ovdašnjim medijima: “Kriv sam jer sam bednik - radim za ručak nekog ministra u boljem restoranu. A premijer i njegovi nastupaju sa takvom samouverenošću da mi preostaje da se zapitam: šta nije u redu sa mnom kad tako živim?” I u pravu je, treba da se pita. Oko njega su sve sami miljenici sreće, mladi moćnici - uglavnom tek prešli tridesetu - šetali kao i on u farmerkama i patikama, a danas za razliku od njega, letuju na egzotičnim grčkim ostrvima, okruženi brižnim telohraniteljima, zavaljeni u luksuzne jahte i skupocene automobile.
       Šta se dogodilo?
       Stariji imaju utisak da prisustvuju reprizi, dešavanjima posle 1945. godine. Na pijadastalu se šepurila moralno-politička podobnost, funkcioneri su se kleli da se žrtvuju za radničku klasu i da se bore za socijalnu jednakost. Zlobnici tvrde da je tako i danas. Oktobarski revolucionari su nedodirljivi a kritičare etiketiraju kao neprijatelje države, kočničare reformi, branitelje ratnih zločinaca i patriotske snage predvođene bivšim predsednikom nekadašnje SRJ Vojislavom Koštunicom.
       I posle jedne i posle druge revolucije na vlast su se ustoličili “mladi lavovi”. I to je oduvek tako. U prelomnim društvenim trenucima ne isplivava veće staraca, isplivavaju mladi ljudi. Nedostatak iskustva i mladalačka energija čine ih hrabrijim, spremnijim na rizik da pristupe radikalnijim promenama. “Za prve radikalne promene neophodan je rizik, ali posle toga sledi mukotrpan put mudrog vođenja države. Sve češće se susrećemo sa ljudima kojima je, recimo, ministarsko prvo radno mesto. To je simptom stanja u društvu - previranja, rovitosti, neregularnosti. I sa psihološkog stanovišta to je teška provokacija u životu mladih ljudi i ima svoju cenu. Malobrojni su oni koji će izdržati teret funkcija do kojih su prerano došli. Kad situacija postane normalna, tako nešto više neće biti moguće”, kategoričan je Bora Kuzmanović, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
       Ako je za utehu, isti problem je vidljiv i u Makedoniji i u Crnoj Gori. Ipak, Evropa i svet ne slede primer balkanskih zemalja. Zbog čega? “Činjenica je da su mladi jurišali i osvojili vlast. Sada su, međutim, u situaciji kada je vlast osvojena, ali ju je teško zadržati. Nedostatak iskustva znači i nedostatak mudrosti, on se ne može lako nadoknaditi. Inteligencija ma kako briljantna bila, ne može da nadomesti iskustvo. Mudrost podrazumeva socijalnu i intelektualnu zrelost”, objašnjava profesor Kuzmanović.
       Zanimljivo je zapažanje našeg sagovornika - da “mladi lavovi” na našoj političkoj sceni nisu tipični predstavnici svoje generacije. “Naprotiv, oni su jedna prilično selekcionisana grupa, drugačija od proseka. To su ljudi kojima je stalo do brze karijere, kojima se jako žuri u životu, ambiciozni su i nesumnjivo žude za moći. Nisam primetio da su mladi političari popularni u svojoj generaciji. Popularnost je kratko vreme uživao Čedomir Jovanović, ali ju je izgubio onog trenutka kada je profesionalno počeo da se bavi politikom.”
       Naročito su kritični mladi stručnjaci koji nisu bili te sreće da kao eksperti honorišu za vladu i koji, dakle, za razliku od vladinih “volontera”, žive kao podstanari i od skromne plate. Naši ministri ubeđuju građane da zarađuju koliko i prodavačice u boljem butiku, a pozivaju se na crne fondove kojima pokrivaju svoje troškove. Dobronamerni čak misle da sami sebi plaćaju mesta u vladi, ili su bar mislili dok se nisu upoznali sa brojem njihovih stanova koje su stekli u vreme dok su se žrtvovali za sve nas i njihovim često fantomskim privatnim firmama, kao i debelo plaćenim članstvom u upravnim odborima.
       Karakterističan za većinu naših političara jeste njihov bodigard imidž, italijansko-mafijaški izgled koji se kod nas pripisuje uspešnom čoveku. “Oni danas odelom, mobilnim telefonima i automobilima šalju poruku ‘Ja sam Evropljanin’. Ali, svojim narcisoidnim držanjem glave, nekontrolisanim pokretima ruku, načinom na koji govore, veoma često dokazuju da su primitivni, bahati, sebični i nesigurni. Više deluju kao uplašena deca, nego uspešni ljudi”, ocenjuje psiholog Tijana Mandić.
       Sve nabrojano ih, međutim, nije sprečilo (naročito posle ubistva premijera Zorana Đinđića) da se pozivaju na prvoboračke zasluge i nametnu specifičnu oslobodilačku kulturu koja podrazumeva neprestano isticanje sopstvenih zasluga. “A kada ste zaslužniji od drugog, stičete preimućstvo da se prema njemu ponašate sa visine i bahato”, primetio je Jovo Brkić, socijalni politikolog na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Koje su još očigledne slabosti mladih ljudi u našem političkom životu?
       Brzopletost u odlukama, plahovitost, slaba samokontrola, umišljenost, pretencioznost, loša komunikacija sa javnošću - svađalački ili ironičan ton, nabraja Bora Kuzmanović. Svojim strogo kontrolisanim izrazom lica oni poručuju “država to sam ja”. Takav stav najvidnije demonstriraju Milo Đukanović, Čedomir Jovanović, Vladimir-Beba Popović, Aleksandar Vučić, Dejan Mihajlov, Nemanja Kolesar, Zoran Janjušević, Goran Vesić, a odskoro i premijer Zoran Živković. Kada se otkrilo sa koliko stanova raspolaže kao i da je bila suvlasnik firme “Milenijum grup”, pokazala se i Marija Rašeta-Vukosavljević ministarka saobraćaja. Odmah je izjavila da to nije napad na nju lično nego na Vladu Srbije.
       Pojava koja zabavlja našu javnost je tzv. kapo-sindrom gde se oboleli potčinjeni ponašaju na isti način kao vođa. Dešava se da čitava grupa ima istu gestikulaciju, isti akcenat, da se svi friziraju i oblače na isti način. Ovaj obrazac je naročito vidljiv u Demokratskoj stranci. Članstvo imitira Đinđića kako za njegovog života, tako dosledno i danas.
       Sa ozbiljnijom vežbom u DS krenulo se pre šest godina. Zoran Đinđić je svoju vlast učvršćivao isključivo “mladim lavovima” koji su bili spremni u svemu da ga slede. Pored raznovrsnih oblika edukacije organizovao je kamp na planini Goliji u kojem je održavao kratke edukativne kurseve koje je prošlo oko 120 mladih rukovodilaca stranke. Novinar Nenad Stefanović napisao je tada u “Dugi” da je “japi revolucija u DS započeta u kampu na Goliji”.
       Istovremeno, do danas radi i Centar modernih veština čiji su osnivači Neda Arnerić (narodni poslanik iz DS), Boris Tadić (ministar odbrane) i Ivanka Pavićević. Polaznici se obučavaju kroz više disciplina: politički marketing, političke veštine, nenasilno rešavanje sukoba, prevazilaženje predrasuda, veštine javnog nastupa i komunikacije.
       Miloš Đajić, predsednik Upravnog odbora Centra, uči polaznike kako politički lider treba da bude moralan, da poseduje čvrstinu, fleksibilnost i da bude dobar govornik. Njegovi favoriti na koje bi mladi trebalo da se ugledaju su: Boris Tadić, Čedomir Jovanović, Srđa Popović, Miroljub Labus, Dragoljub Mićunović, Goran Svilanović, Žarko Korać, Nenad Bogdanović i Bojan Stanojević.
       Pitali smo neke od mladih političara da navedu prednosti i nedostatke vezane za svoje godine kao i da li je dobro da ljudi bez radnog staža budu na najvišim funkcijama u stranci i državi. Članovi i funkcioneri DS su na kolektivnom godišnjem odmoru. To su naveli kao razlog što niko nije bio u mogućnosti da govori za NIN.
       Ivan Andrić član je Predsedništva GSS-a, narodni je poslanik i predsednik je Odbora za kulturu i informisanje u Skupštini Srbije. Ima 29 godina, studira na Ekonomskom fakultetu. “U stranci sam napredovao stepenicu po stepenicu. Učlanio sam se pre osam a GSS je osnovana pre 13 godina. Prosudite sami da li sam mlad u svojoj stranci.” Na pitanje da li ga je vlast promenila, kaže da jeste, ali utoliko što nema vremena za prijatelje. “Nisam osetio nijednu privilegiju vlasti - nemam vozača, nemam telohranitelja, sam plaćam mobilni telefon. U ovoj zemlji vlast nikome ne može da prija osim ako taj neko nema ozbiljan psihički problem.”
       Na konstataciju da ne mora da bude tako i da neke njegove kolege uživaju u moći i novostečenom bogatstvu, pre svih upadljivo njegov prijatelj Čedomir Jovanović, student Andrić kaže: “To nije tako. I on i ja najviše mrzimo što ujutro umesto majice i farmerki moramo da uskočimo u odelo. Često mi je smešno kad vidim neke svoje kolege u skupim, drečavim, firmiranim, svilenim odelima. Potičem iz dobrostojeće porodice pa ne osećam potrebu za statusnim simbolima.”
       Aleksandra Drecun, sekretar Ministarstva finansija, kaže da iako je energija kod mladih ljudi dragocena, “nije logično da pripravnici dolaze na najviše državne funkcije”. Da je neko u Danskoj pita da li bi za njihovu zemlju bilo dobro da pre svega mladi ljudi budu na najvišim funkcijama u zemlji, kaže da nije sigurna da bi odgovorila potvrdno. Ali mi smo specifična zemlja i ljudi sa iskustvom često nemaju čiste biografije. Dalje, ljudi koji su šezdeseto i sedamdeseto godište su silom prilika prerano sazreli. “Ima i onih koji, nažalost, nisu svesni da od njihovog ličnog primera zavisi kredibilitet institucija. Očigledno je da su promenili stil života pa čovek ne može da se ne zapita odakle im novac”, primećuje naša sagovornica.
       Slobodan Orlić, predsednik SDP-a, rođen je 1971. godine. Misli da je za mlade političare važno da se profesionalno dokažu kako bi njihov život imao smisla i pre i posle ulaska u politiku. On inače, ima 10 godina radnog novinarskog staža. I on kaže da je njegova generacija prerano sazrela, te da poseduje mnogo energije i volje za promenama i radom. Što se mudrosti tiče: “Ne primećujem da su stariji kod nas nešto mudriji.”
       Svestan je da neke njegove kolege preteruju ističući u prvi plan statusne simbole, ali ima razumevanja. Bar kada je odevanje u pitanju: “Hendikep godina nadoknađuju skupim, upadljivim odelima i kravatama. Ipak, ne možete se oblačiti kao tinejdžer a da vas shvate ozbiljno.”
       Očigledno je da ovoj vlasti planiranje i strategija nisu ni upola važni kao pouzdani kadrovi. Kadrovi koji se ne zbunjuju, vazda nešto stručno i spretno objašnjavaju, manekeni i tehničari revolucije. Neki su se suviše zaneli. “Zaista ima razloga da se čovek zabrine šta će biti sa tim mladim ljudima kad odu sa funkcija. Imam utisak da je malo njih koji su svesni te prolaznosti. Veliko je pitanje kako će oni psihološki podneti činjenicu da više nisu na vrhu”, iskreno je zabrinut profesor Bora Kuzmanović.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ