Ako u celoj našoj privatizaciji ima neke sreće, ona je - uslovno rečeno - u tome što se to ogromno društveno blago sliva u džepove relativno malog broja ljudi. Mi mislimo da ih ima nekoliko desetina. Tako da ćemo ga lakše vratiti

      Vuk Obradović je za problematiku socijalne odgovornosti zainteresovan već i po prirodi stranke čiji je predsednik - Socijaldemokratije. Zanimanje za korupciju “nasledio” je iz vremena dok je još bio potpredsednik srpske vlade zadužen za borbu protiv malverzacija.
       Zbog toga, samo o tome, u redakciji NIN-a razgovarali smo s njim i njegovim ekonomskim savetnikom u Socijaldemokratiji Mladenom Bačotom.
      
       NIN: Imate radikalan pristup. Čak ste se založili da se privatizacija potpuno obustavi.
       Obradović: Ne bavimo se slučajno privatizacijom kao centralnom temom u ovom trenutku. Privatizacija je proces koji se dešava jednom u istoriji naroda i države i nužno izaziva tektonske poremećaje u ekonomsko-socijalnoj strukturi društva. Socijaldemokratija je za privatizaciju. Ona jeste za privatno vlasništvo kao osnovni svojinski oblik. Znamo da plaćamo visoku cenu društvene svojine koju smo nekada imali, ali u Srbiji je na delu model privatizacije koji je poguban, koji zemlju vodi u potpuni ekonomski krah, a sa tim krahom mogla bi da dođe na red i još veća politička anarhija.
      
       NIN: Šta je najgore u tom modelu?
       Obradović: Model privatizacije u Srbiji nazivamo etatističko-mafijaškim. U nekim slobodnijim trenucima nazivamo ga burazerskim ili kumovskim. On je etatistički utoliko što centralnu ulogu u njemu ima država u liku nekakve Agencije za privatizaciju, pri čemu niko u ovoj zemlji ne zna koji ljudi tamo sede, s kakvim iskustvom, ako hoćete sa kakvim znanjima, s kolikim poznavanjem ekonomskih, političkih, socijalnih prilika u samoj Srbiji. Oni prodaju sve što im padne pod ruku, ako tako mogu da kažem, i uspeli su već da rasprodaju sve najvrednije u Srbiji. Preostalo je da se reši još nekoliko vitalnih kapaciteta i suštinski će čitava Srbija biti u rukama jedne vrlo, vrlo male grupe ljudi.
       Taj je proces mafijaški utoliko što se kao na dlanu vidi da je on unapred kreiran.
      
       NIN: Navedite neki primer?
       Obradović: Imate “Somborputeve”. Čovek je kupio na berzi 40 odsto njihovih akcija i postao najveći akcionar. Ode u to preduzeće i predstavi se: Ja sam vlasnik, odnosno najveći akcionar preduzeća. Posle toga, opet sticajem nekakvih okolnosti, njegovo ime se pojavi u novinama. Reč je o direktoru filijale Vojvođanske banke u Beogradu. Radnici se prisete da su svojevremeno od te banke tražili kredit da oni otkupe tih 40 odsto. Banka ih odbije, a da svom direktoru da ih on kupi. Da tragedija bude još veća, on javno porekne da je kupac te firme. Valjda mu se nije dopalo što mu se spominje ime. I sada imate te radnike koji su zbunjeni, koji zapravo ne znaju kod koga rade, ko je gazda njihove firme.
       Evo, danas se bavimo preduzećem iz Kragujevca - “PKB Transport”. Direktor Dragoljub Milovanović, koji je na tu dužnost došao nezakonito odlukom jednog nezakonito formiranog upravnog odbora, uz obilje falsifikata, kupio je nedavno za 35 000 evra to preduzeće koje raspolaže ogromnim bogatstvom. Samo njihova upravna zgrada u centru Kragujevca vredi preko 250 000 evra, a imaju 5 000 kvadratnih metara magacinskog prostora, veliki vozni park, seriju maloprodajnih objekata i slično. Za 35 000 evra!
       Bačot: Ja tvrdim da je više od devedeset procenata privatizacija tendenciozno u raznim modelima. Međutim, vratio bih se na početak. Znači, zbog čega mi ne pripadamo restauratorima nekih prošlih vremena, kako meni žele često da imputiraju. Pripadam drugoj školi, školi gospodina profesora Džozefa Stiglica čiji model je i te kako doživeo satisfakciju u zemljama “malih tigrova” (Tajvan, Tajland, Singapur, itd.).
       Gospodin Stiglic je dobio Nobelovu nagradu, a ne Saks čiji je model apliciran kod nas i koji je doživeo fijasko u Rusiji, u Poljskoj... On je sasvim druga škola. Apsolutno nema nikakvog smisla pričati o nama kao o restauratorima socijalizma, komunizma. To su gluposti i besmislice. Mi jednostavno govorimo da je svaki ekonomista dužan da dostignute ekonomske vrednosti poštuje. Znači, kao i svuda u svetu, danas nema reformi bez proizvodnje i proizvodnje za izvoz. Nema rasporodaje u žurbi.
      
       NIN: Da li to znači da je trebalo i dalje zadržati društvenu svojinu?
       Bačot: Upravo, da. Zašto da ne? Samo, normalno je očekivati da će društvena svojina biti manje motivišuća. Mene kao ekonomistu zanima kako da preživim. Moram da se odbranim. Raspad SFRJ, gubitak tržišta, izolacija, sve je to zahtevalo da obnovim resurse, da svoje potencijale stavim u makroekonomski model, da počnu da rade i kad oni počnu da rade, tada mi možemo razgovarati o privatizaciji.
      
       NIN: Da li je uplitanje države u privredu veće nego u Miloševićevo vreme?
       Bačot: Apsolutno. Pa recite da nije. Preduzećima je zabranjena investiciona aktivnost dopunom zakona u prošloj godini. To je rekao sam ministar Vlahović. Zabranjeno da investira, zabranjeno da se transformiše, zabranjeno da se reorganizuje, zabranjeno da stavlja hipoteku. Znači, zabranjeno im je da komuniciraju sa bilo kojim oblikom kapitala dok ga ja ne privatizujem. A ko si ti? Vlada Srbije.
       Ovaj prostor je bio u vreme sankcija pogođen termo-nuklearnom bombom, a to je gotovinsko plaćanje kao oblik izvršavanja obaveza jedne zemlje. Prevedeno na običan jezik, ja sam mogao da stavim milion maraka u gaće, pošalje me Narodna banka Jugoslavije da odem do Segedina u vreme sankcija. Šta smo dobili? Dobili smo jednu ekipu punu gotovine. Ta gotovina ne sme da se pojavi na površini. Traži svoju legalizaciju. Zašto mafija? Pa neće valjda sam da nosi torbu para. I zato je prirodan spoj ljudi iz vlasti i ljudskog taloga.
       Obradović: Novac koji je nezakonito stečen i do koga se došlo na nepošten način, traži svoju legalizaciju. To jednostavno pripada njegovoj suštini. I zato je i stvoren model koji je bogomdan za tako nešto. Uveravam vas u to da se neke fabrike kupuju bez prebijenog dinara, da fabrike kupuju čak i oni koji im duguju, i vraćanjem duga, jer takvi su modeli izmišljeni, u posed velikih firmi dolaze oni koji su njihovi dužnici.
       Hoćete da kažete da je prodaja šećerana u redu? Čovek dobije za tri evra šećeranu koja je pre toga svojim i državnim novcem dovedena u takvo stanje da je dovoljno bilo pritisnuti dugme i otpočeti proizvodnju, šećerana koja je imala tolike zalihe šećera i šećerne repe da ste samo njima mogli da pokrijete sve obaveze koje ste tobože kupovinom prihvatili, šećerana koja ima 4 500 hektara zemlje u vlastitom posedu prodaje se za tri evra.
       Sećam se jedne od prvih sednica vlade. Bio sam tada u njoj. Pokojni premijer Đinđić je doslovce rekao: U 2001. godini prodaćemo samo Beočinsku cementaru, i to prvenstveno zbog toga što je ugovor sa francuskim La Faržom bio faktički doveden do kraja, i možda još dva-tri objekta. Ništa više, a da prethodno to ne pokušamo da stavimo na noge. Naravno, ukoliko zaslužuje da se stavi na noge, jer nema sumnje u to da Srbija ima i takve proizvodne potencijale u koje jednostavno ne vredi ulagati.
      
       NIN: A kad je počelo da se žuri ovako?
       Obradović: Šta se to odjednom promenilo, pod čijim uticajem, pod čijim dejstvom, ja zaista ne znam, i krenulo se u jednu bezglavu rasprodaju Srbije. I tako smo, recimo, za nešto manje od 140 miliona dolara prodali sve tri cementare. Dakle, sve tri cementare za nešto manje od 140 miliona, a pre toga se samo za Beočinsku cementaru nudilo 140 miliona. Govorilo se čak da je neka firma iz Austrije bila spremna da plati 180 miliona.
      
       NIN: Pre ili posle takav način će postati opterećenje i prepreka za partnere izvan naših granica...
       Obradović: Vlasnik “Sent Majkla” je pre nekoliko dana bio kod nas. Reč je o jednoj američkoj kompaniji koja je do sada učestvovala na svim našim tenderima. Na svim tenderima, a ni na jednom nije prošla! Ljudi kažu, prvenstveno zbog toga što nisu bili spremni da plate reket. Tražen im je direktno i oni imaju dokaze za to. I oni su lepo seli, otišli u Vašington, obavestili o svemu tome i tamo su saznali da su američke vlasti već same pokrenule istragu povodom korupcije i tog kriminala koji prati privatizaciju u Srbiji. Tako da to sad više nije samo naš problem.
      
       NIN: Kako procenjujete ove velike privatizacije duvanske industrije?
       Obradović: Kažu da je neka marokanska fabrika cigareta prodata za milijardu i trista miliona. Mi smo sada i jednu i drugu fabriku, i to istovremeno, što nije slučajno urađeno, prodali. Svi ekonomisti kažu da je to trebalo prodavati bar u različito vreme, sigurno bi se postigla veća cena. Videćemo kako će se to završiti. Čujem od Amerikanaca da je “Filip Moris” suočen sa problemima u SAD i da ti problemi mogu biti sve veći.
       Ekonomisti Socijaldemokratije procenjuju da je Srbija u proteklih 13-14 godina opljačkana za oko 15 milijardi dolara. Čuli ste, pretpostavljam, za rusku procenu 19 milijardi dolara, a Amerikanci kažu 25-26 milijardi. Neke novije procene kazuju da je reč o 30 milijardi dolara. Taj novac će Srbiji i narodu Srbije morati da se vrati i da se ubrizga u ekonomski razvoj. Nema više donacija, nema više kredita. To je jedino izvorište naše budućnosti.
      
       NIN: Da nismo malo zakasnili?
       Obradović: Ne, mi činimo sve što je u našoj moći da se taj proces u Srbiji zaustavi. I u nekoliko firmi u Srbiji smo uspeli u tome. Pokatkad i telefonskim pozivom. Ti razgovori su u jednom slučaju otprilike izgledali ovako: “Je li, prijatelju, šta ti to radiš tamo? Šta si to spremio za utorak? Nekakvu dokapitalizaciju kojom jednog mafijaša hoćeš da učiniš većinskim vlasnikom? Nemoj da se igraš glavom, teraćemo te do kraja sveta, ali ti ćeš završiti u zatvoru.” Da priča bude još tužnija, ili kako god hoćete, rekao sam mu: Za sat, sat i po - čekam izveštaj o tome šta nameravate da uradite. I doista, za sat, sat i po, stigla je informacija u kojoj on daje garancije da se neće dogoditi to što je inače nameravao da čini. Cela je igra zapravo bila da se predivna firma, vrlo uspešna firma uništi i preda u ruke jednog klasičnog mafijaša. Želim da vam i ovo kažem - možete biti sigurni da smo mi sticajem okolnosti došli do nekih imena. I nama, koji se ovim pitanjima bavimo već nekoliko godina, potpuno nepoznatih imena. Oni žare i pale Srbijom. Ustanovićemo čijim novcem.
      
       NIN: Šta mislite o ovome što vlada ne može da objavi pet nedelja da li su Janjušević i Kolesar platili porez? Dakle, naočigled javnosti...
       Obradović: Kolesar i Janjušević, to su sitne priče. To su epizodisti.
       Priča o njima je igranje dečjim automobilčićima u odnosu na ono što se u Srbiji dešava. Evo, neki strani mediji govore da Srbija ima ljude koji pripadaju i novoj vlasti čije bogatstvo premašuje milijardu dolara. Govori se o seriji vila po najekskluzivnijim mestima širom sveta.
      
       NIN: Uspešan model je slovenački. Šta su uradili Slovenci? I oni su verovatno hteli da izađu iz socijalizma.
       Bačot: Gospodin Džefri Saks je tu doživeo fijasko. Mencinger ga je oterao iz Slovenije. Oterao ga je jer je on otpočetka shvatio šta se sprema a to je da imanje mora da radi, bez obzira na to šta je na tom imanju novo, šta je tehnološki zastarelo, itd. I onda se Slovenija okrenula jednoj normalnoj privatizaciji, modelu privatizacije vrlo sličnom onome koji mi zagovaramo. To je nešto što je provereno u praksi. Molim vas, Kinezi danas imaju 200 miliona dolara godišnje investicija. Znači, mogu da rade po dva modela, na specifičan način, u izuzetno velikoj dimenziji.
      
       NIN: Na drugoj strani je Rusija koja je propala...
       Bačot: Da, ali sada se izvlači zbog toga što je i ona napustila to. Zatim, Mađarska. Poljska, koja je preko Lige za Poljsku oterala tu ekipu, zabranila ulaz u Poljsku, vratila se sebi i svojim resursima. To je najprirodnije. Vratićemo se mi. Vratiće se 15 milijardi dolara ovom narodu, i to u najkraćem mogućem roku, jer znamo gde je novac.
       A imena imate koliko hoćete..
       Obradović: Ako u celoj ovoj priči koju smo mi danas vama pokušali da ispričamo, ima neke sreće, onda je - uslovno rečeno - sreća u tome što se kroz ovaj proces privatizacije to ogromno društveno blago sliva u džepove relativno malog broja ljudi. Mi mislimo da ih ima nekoliko desetina. Tako da ćemo ga lakše vratiti.
       Bačot: Vidite, Rudarski institut iz Bora uradi studiju za šefa kabineta republičkog premijera Nemanju Kolesara. Studija je urađena o isplativosti ulaganja u otvaranje novih kopova pošto je rekao da u Boru nema bakra, da treba da se ide na alternativne programe, itd. Pa su za godinu dana otkrili da ipak ima bakra. Sad da vidimo studiju. Studiju koja bude postavljena na sledećim principima - kao da otvarate rudnik bakra u Kongu. Znači, zaboravljate tradiciju i sve elemente nadgradnje tehnološkog sistema RTB Bora, koji je, uzgred rečeno, iscepan na komade i bio je štrajk prekjuče. I dečko od 32 godine naruči studiju sa tim projektovanim ciljem - otvaranje rudnika u Kongu. Ništa nema. Kaže - nećemo da otvaramo ta nalazišta Crni vrh, nego ćemo da ih uvalimo nekim budalama napolju, kao što je Rio Tinto ili drugi, pa neka oni otvaraju, šta nas briga. Ti megasocijalistički mastodonti su nama opterećenje, to da prodamo. Prema tome, takva vlada mora da se skloni za pet sekundi i da nova vlada uzme 500 miliona dolara da renovira one buldožere gde je ona jedna damper guma milion dolara i da se krene u proizvodnju i u sledećih 15-20 godina da se napravi 20 milijardi dolara u industriji Srbije od tog novca. To je sramota napraviti takvu fizibiliti studiju, retardiranu namerno. To je zločin i taj dečko sa time izlazi na sednicu vlade, na kolegijum vlade. To je zločin kao i ona rečenica guvernera Dinkića izgovorena na televiziji kad je priznao da je grešio. Tri godine nije znao, a sada zna: nama treba skok proizvodnje. Može da skoči sa solitera. Iz koje baze da skoči proizvodnja?
      
       NIN: Šta se može učiniti s obzirom na trenutak i sve što je već učinjeno?
       Obradović: Što je moguće pre obustaviti privatizaciju i napraviti inventar svega onoga što je prodato, izvršiti kontrolu svih privatizacija. Videti kome i pod kojim uslovima je prodato. Ono što je u redu, ostaviti. U međuvremenu se okrenuti novom modelu privatizacije koji će umesto države same privredne subjekte staviti u središte toga posla, a kao osnovni cilj imati proizvodnju i izvoz, jer samo to Srbiju može da spase.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ
      

Duplo dno Obradović: Ima aukcija na kojima se dešavaju i ovakve stvari. Kao učesnik aukcije prijavi se neko kao fizičko lice. I drugi učesnik aukcije je neko preduzeće kao pravno lice. Vi pogledate, početna cena se nije makla ni za jedan jedini dinar. Da vidimo o čemu se tu radi. I ustanovimo da je taj čovek vlasnik toga preduzeća - da se isti čovek “nadmeće” sam sa sobom.

      

Prvo obnova NIN: Da li mislite da je trebalo do daljnjeg zadržati društvenu svojinu?        Bačot: Upravo, da. Zašto da ne? Samo, normalno je očekivati da će društvena svojina biti manje motivišuća. Mene kao ekonomistu zanima kako da preživim. Moram da se odbranim. Raspad SFRJ, gubitak tržišta, izolacija, sve je to zahtevalo da obnovim resurse, da svoje potencijale stavim u makroekonomski model, da počnu da rade i kad oni počnu da rade, tada mi možemo razgovarati o privatizaciji.