Nije strašno što je ministar Šabić podneo ostavku zbog mlakog reagovanja vlade na sve ove afere, strašno je što je taj moralni čin samo njemu na um pao

      Ovih je dana ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Rodoljub Šabić podneo ostavku. Na konferenciji za štampu, koju je održao u sedištu svoje Socijaldemokratske partije (a ne u vladinoj sali), rekao je da je ostavka njegov lični čin. Dobro, lični čin. To je zaista lično pravo svakog čoveka da odluči kad hoće da bude ministar i kad neće da bude ministar. Ali, ni ti lični činovi ne padaju s neba i oni su obično i činovi moralne prirode. Ministar Šabić ne krije da je ostavku podneo zato što je nezadovoljan ponašanjem vlade povodom afera koje su uzdrmale javnost. On je ostavku podneo još pre mesec dana, ali je, zbog mira u rovitoj vladi i posle razgovora sa premijerom Živkovićem, njegova ostavka trebalo da miruje do jesenjeg zasedanja republičkog parlamenta, kad je trebalo da pred poslanicima brani tri predloga zakona. Onda je osetio da bi svako odlaganje obelodanjivanja njegove ostavke moglo da šteti i njemu i stranci. Našoj javnosti je poznato da je i Slobodan Orlić, predsednik Socijaldemokratske partije, javno izrazio nezadovoljstvo ponašanjem nekih vladinih činovnika prema medijima, a ova je stranka javno protestovala i protiv uklanjanja spomenika Dimitriju Tucoviću, na Slaviji.
       Podsećamo javnost i da su, ne tako davno, dvojica potpredsednika vlade - Nebojša Čović i Mile Isakov - pretrpeli kritike nekih ljudi iz vrha vlasti i da su na te kritike odgovorili još oštrije. Posle su pali razgovori i dogovori pa je pojeo vuk magarca, ali svako ko razmišlja, zna da nijedan truli kompromis nije večan. Kako danas žive Mile Isakov i Nenad Čanak? Kakva je pozicija Momčila Trajkovića? Svi su oni još u Dosu, koji diše veštačkim plućima. Šta će biti kad ne bude struje?
       Vlada je na velikim mukama. Ostavka Rodoljuba Šabića možda neće dovesti do pada vlade, sigurno neće, ali sve to što se u vladi i oko vlade danas događa, nije ništa drugo nego ona tiha voda koja breg roni.
       Ni Kori Udovički nije više ministar energetike, a pre nje je na to mesto ostavku dao i ministar Novaković. Važno je mesto ministra energetike. Dobro, Kori Udovički je otišla na mesto guvernera banke i ona će državi pozajmiti novac (onaj Dinkić o tome nije hteo ni da razgovara), ali zašto se za to mesto zajmodavca nije našao neko drugi nego vlada ostaje bez velikog eksperta za energetiku. Čerčil bi to prokomentarisao ovako: dok je bila ministar rudarstva, nismo imali uglja, sad se nadam da nećemo imati inflaciju.
       Velika suša koja nas je ove godine pogodila, uništila je useve, presušila reke. Da li će biti hleba i struje? Sudeći prema raspoloženju i vlasti i naroda, to nije tema o kojoj se zabrinuto govori i piše. Nas zanima suva politika. I vlada, zemaljska, krst joj ljubim (David Štrbac). Da li će vlada, ovakva kakva je, opstati još godinu i po dana? I šta ako ne opstane? E, onda će se, bogami, svi zabrinuti, jer ako vlada presuši, postaviće se pitanje našeg opstanka! Mi ćemo preživeti i sušu i potop i zimu bez struje i grejanja, i poreze i prireze, i prazan državni budžet koji je već presušio, i moguće građanske proteste i radničke štrajkove, i prokletu besparicu koja uveliko vlada, ali eventualni pad vlade, u kojoj su trvenja očigledna, možda nećemo.
       Zašto se u našoj javnosti kreira i neguje tolika zabrinutost za sudbinu jedne obične vlade, kad vlade, kao i glavni urednici novina, i služe za to da jedno vreme vladaju i da onda padaju. Teško je pobediti sušu, obezbediti dovoljno struje i dobre robe za izvoz, a lako je izabrati vladu. Dok je ljudi i dok je izbora.
      
       Nije teško odgovoriti zašto ljudi iz vlasti ne razmišljaju o izborima. Na izborima se vlast može i izgubiti. A to se u zemljama koje nisu demokratske doživljava kao skidanje krune sa glave. Posle petog oktobra kod nas nije pobedilo demokratsko shvatanje vladanja državom, prema kojem izborni pobednici vladaju, a opozicija kontroliše vlast i čeka na greške vlasti kako bi je na izborima oborila. Kad velika kriza zavlada zemljom, a u Srbiji je ta kriza višestruka (politička, ekonomska, moralna), vlada je i sama dužna da podnese ostavku i zatraži raspisivanje vanrednih izbora. Mandati jesu zagarantovani, ali samo vladama koje su uspešne. Posle petog oktobra kod nas je, postepeno, stvarana jednopartijska država i zato je danas teško ubediti ljude da je vreme za nove izbore. U jednopartijskim državama svaka smena nekog političara doživljava se kao smak sveta, a smenjeni retko kad izbegnu infarkt. Setimo se samo koliko je mastila proliveno (i još se proliva) što je Broz smenio Rankovića. Kao da je Ranković bio neki genije, a ne surovi i obični komunistički aparatčik. Oznaš i udbaš.
       Ostavke ministara na Zapadu jedva da ljude i zanimaju. Jedan ode, drugi dođe, a i kad vlada podnese ostavku, niko se zbog toga ne potresa. Talijani pogotovo. Ali, mi smo zemlja čuda. Samo je u Srbiji moguće da u svim anketama pobeđuje glavni državni poreznik. Pa ko još normalan može da voli poreznike?
       U vladi koja se ne oseća više sigurnom (skupštinska većina koja je podržava posebna je priča, posebno za pisce vodvilja), svaka afera koja iz vlade potekne, skriva se i razblažuje i od vina pravi bevanda, da bi veselje duže trajalo, do redovnih izbora za godinu i po.
      
       PETAR IGNJA