Posle dvodnevnog citanja referata, raspravljanja, polemika, aplauza, dovrsavanja misli u kafeu "Lihtenstajn", odjednom se ukazao zakljucak. Kristine fon Kol, dugogodisnja dopisnica austrijskih listova iz Beograda, javila se iz publike i odlucno rekla: "Ne vidim zasto bi se zapadni i austrijski novinari sada toliko izvinjavali Srbima za svoje izvestavanje iz ovog rata. Mi smo pisali na osnovu cinjenica i ja sam protiv da se branim od toga."

Tihi mladic s kraja stola je podigao ruku. "Robert Misik iz 'Profila'" (ugledni becki njuzmagazin, prim. S.R.), dosapnula mi je koleginica iz splitskog "Feral tribjuna". "Oni su bliski Handkeu." I kao neko ko ne potcenjuje iskustvo starijeg, ali se drzi principa "da svako pre svega govori o svojoj krivici", Misik se okrenuo sagovornici: "Gospodjo fon Kol, kad cujem rec cinjenica odmah postanem skeptican. Cinjenice imaju smisla samo ako se sagledaju u kontekstu. Zapadno novinarstvo mora preuzeti deo odgovornosti za to sto je citav narod oznacilo krivcem. Situacija se menja, zig krivice ostaje." (Aplauz)

Tada je vec bilo jasno da Peter Handke - optuzivan kao "srpski prijatelj", cijeg su "Zimskog putovanja do reka Dunava, Save, Morave i Drine" puni becki knjizarski izlozi - nije "usamljeni jahac" u bivsoj carevini. I nisu to nikakvi novi "srpski prijatelji" tipa Sifera i Di Stefana.

"Posle visegodisnjeg prekida odnosa sa Beogradom i posle uspostavljanja mirovnog procesa u bivsoj Jugoslaviji, opet je doslo vreme da se svim zainteresovanim i strucnjacima u Austriji ponudi mogucnost da upoznaju razvoj Beograda poslednjih nekoliko godina", pisalo je u zvanicnom vodicu konferencije. "Dijalog sa srpskim piscima pocinje kasno. Vrlo kasno", rekao je Aleksandar Gize iz austrijskog Pen kluba. "Ipak, pred nama je cast da unapredjujemo saradnju, a ne mrznju." Hanes Svoboda, gradski vecnik, ispricao je kako je prvi put prosle godine bio u Beogradu. Posle svega: "Vazno im je reci: Dobrodosli u Evropu! Ja sam sebi postavio zadatak da tamo pruzimo ruke Evrope. Grad kao sto je Beograd pripada Evropi, kao i Bec."

Poznati skeptikos Stojan Cerovic, novinar nedeljnika "Vreme" ostao je u ovoj situaciji dosledan: "Laska nam toliko poverenje u nas povratak u Evropu. Ja, licno, ne znam za drugu opciju, ali nisam spreman da odem odavde sa osecanjem da smo obavili posao. Nama tek predstoji rad samih sa sobom. Moramo se suociti sa sobom da bismo postali kompatibilni svetu. Ja moram ovde da podsetim da sve teznje u Srbiji ne idu u tom pravcu. Mnogo je jos zaziranja od Evrope."

Voditelj, inace i clan Saveta Evrope, Rajmond Veber okrenuo se Erhardu Buseku, do prosle godine icekancelaru Austrije, podsecajuci ga da je i on bio kreator politike koja je dovela do stanja o kome se sad raspravlja.

"Ja mislim da takva diskusija sa prebacivanjima nije sada produktivna", uzvratio je iskusni igrac cija je snalazljivost svakako bivala i na vecim probama. "Ovde moramo prebaciti odgovornost na vlast u Srbiji. Ja nisam spreman da prihvatim opstu amneziju. Ne moze se sve zaboraviti."

Opet Kristine fon Kol. Prvo je uporedila Srbiju u ovom ratu sa nacistickom Nemackom, a onda rekla: "Sa ovim politickim vodjstvom, Srbija nikad nece biti primljena u Evropu."

Ksenija Lebedinski, inzenjer, 1992. dosla u Bec, javila se iz publike: "Pa, dobro, hoce li se pruziti ruka Beogradu ili ce se sad po receptu gospodje fon Kol i dalje ucenjivati?

Ivan Ivanji, jedan od organizatora skupa, inace nas pisac koji zivi u Becu smatra da je najznacajnije uspostavljanje mere izmedju realne politike i morala. Zatrazio je da se iz demokratije insistira na demokratskim pravilima: "Ne moze se spolja odredjivati sta ce neko tamo u Srbiji da radi. Valja imati strpljenja. Zasto bi Bec propisivao pravila igre za Beograd?"

Hanes Svoboda: "Mi ne mozemo da propisujemo kako ce se ziveti u Beogradu, ali postoje dostignuti civilizacijski standardi i mi u Evropi imamo pravo da to zahtevamo. Zbog mira u Evropi. Jer je direktna veza izmedju mira i demokratije."

Austrijanka iz publike: "Mi ovde pricamo s njima. Nasi biznismeni su vec otisli u Beograd. Sve se desava suvise brzo. Ne moze se sada sesti za sto sa ljudima koji su sve to do juce cinili."

Austrijanac iz publike koji se predstavio kao Hofner: "Ovi ljudi koji ovde sede doskora su bili Jugosloveni. Njihove zemlje vise nema. A za to i Austrija snosi deo krivice. Genser i Mok snose krivicu."

Javila se Veronika Sejr, dopisnik austrijske drzavne televizije (ORF) iz Beograda: "Gospodine Busek, vi ste ucestvovali u tome. Molim vas, kazite mi sad kako da odgovaram na pitanje koje cesto slusam u Beogradu: sta se to, zaboga, desilo? Kakav je to demon usao pocetkom devedesetih u austrijsku spoljnu politiku? Je li to bilo zbog krize vladajuce koalicije, da se ministru Moku dozvoljavalo da radi sta hoce?"

Ali vest je covek Erhard Busek. Dok je nesto belezio, dozvolio je da se javi Dragoljub Micunovic koji je odbacio kao neumesno poredjenje nacisticke Nemacke i danasnje Srbije. "Oko osamdeset odsto mladica je izbeglo poziv za mobilizaciju. Vecina gradjana je bila protiv rata. Nije bilo moguce organizovati manifestacije podrske ratu u Beogradu, dok je antiratnih manifestacija bilo citavo vreme."

Erhard Busek dize ruku: "Ja verujem da je osamdeset odsto njih bilo protiv rata. Ali nisu svi ni u nacistickoj Nemackoj bili za rat. Moj otac nije bio nacista i bio je protiv. Ali je mobilisan. Odveden nasilno. Njemu su posle rata govorili: 'Ti si nacista'. I celog zivota je imao problema. I ja sam zbog toga imao problema. A sto se tice pitanja gospodje Sejr, moram da kazem da ce tu biti dosta posla za istoricare. Bilo je u tom periodu mnogo gresaka. Ja se licno u mnogo cemu nisam slagao sa Mokom, ali ovde moram da ga branim. Ne mozemo mi misliti kako su svi tada hteli da odrze Jugoslaviju. Bilo je ljudi koji su hapseni i u toj zemlji. Pitajte Savku Dabpcevic-Kucar sta ona misli o toj drzavi. Zaboravili ste kako je uguseno 'Hrvatsko proljece'. A to je bilo isto sto i 'Prasko prolece'."

Ovakvo razumevanje zbivanja u bivsoj Jugoslaviji svakako nije vodilo smirivanju polemike, ali je "vreme isticalo" i voditelj sesije novinar "Der standarda" Erhard Stakl je zakljucio da se moze uzeti kao cinjenica da je "otvoren i miran razgovor sa Beogradom moguc".

Medjunarodna konferencija "Beli grad" u beckom Muzeju za modernu umetnost sa temom o stanju obrazovanja, kulture i informisanja zavrsena je pola sata kasnije koncertom tradicionalne srpske muzike naslovljenim: "Building the Skadar". "Zidanje Skadra" Austrijancima verovatno i nije neka poruka. Ali za Srbe, skepticniju, tesko je uputiti.

Povremeno izlazeci iz ove zemlje u poslednjih pet godina, putnik je mogao primetiti kako prepoznaje sve manje stvari u svetskim izlozima. Nase zaostajanje je dramaticno. Reci kao sto su "lep-top", "desk-top", "i- mejl", "internet", "sajberspejs", razumevaju se kod nas kao zilvernovske izmisljotine cudesa iz daleke buducnosti. U svetu, u Becu, to je svakodnevica.

Cak ako se dobra volja sa Zapada bude sirila i brze nego sto to "moralisti" i "skeptici" zele, prepreke ce biti visoke i svet ce bezati ispred nas kao u ruznom snu. Jer to cime smo mi opsednuti nije u evropskom vidokrugu problema. Svako ko u potrebi Austrijanaca da rasciste nedoumice oko uloge svoje drzave i svojih medija u balkanskom ratu nalazi mitsko "klecanje pred Srbima" na pogresnom je koloseku. Verovati da ce, kao u filmovima sa Dzonom Vejnom, Veliki evropski brat sici do naseg poglavice i priznati mu kako su neki liferanti dabrovih koza bacali u izvor zelene reke koja tece kroz nasu dolinu neko brasno od gljiva ludara - besmislena je iluzija. Trazenje istine i inace nije spiritus movens ovoga sveta. Gubimo vreme. Ovo je svet akcije. Oni koji traze sazaljenje, pomilovanje i pravdu (cak i kad bi to mogli cista srca, sto Srbi posle ovog rata ne mogu), pretvaraju se u rezervate do kojih ce nesto hleba, soli i konzerviranog gulasa od "ludih krava" stici ali tretman dostojan ravnopravna coveka - nikad. "Srpsko drustvo se ozbiljno podelilo: hoce li u Evropu ili u zatvaranje", rekao je na skupu profesor Ivan Ivic. "Ta tendencija okretanja 'svom narodu', Vizantiji, i pravoslavnoj Rusiji, jos je vrlo jaka. Nju podrzava slabiji deo drustva koji nije spreman da se izlozi bilo kakvoj konkurenciji. Zato su za nas izlaz kljucne dve reci: interes i korist. Obostrana korist. Ne pomoc. Interes."

A tezak je put pred nama. Pet godina nema normalnog protoka informacija. Nas partner misli o nama u hladnoratovskim stereotipima. Tako su za film "Geto - tajni zivot grada" (produkcija Radio B 92, reditelji Ivan Markov i Mladen Maticevic) organizatori u cudu govorili kako je "prikazan u Beogradu". I ako pricate da se danas u Beogradu sve moze prikazati (naravno, ne na RTS), oni vas gledaju pomalo sazaljivo i oprezno se okrecu okolo trazeci specijalnog agenta u crvenom odelu i sa crnom kapom lenjinovkom navucenom do nosa. Taj svet, naravno, ima druga posla do da se tajnim kanalima obavestava o novim pravilima igre u nasem nesrecnom i osiromasenom drustvu.

Tako se Erhard Busek bacio na objasnjavanje banalnog pitanja iz publike: zasto Austrija, ako hoce da pomogne Srbiji na putu u Evropu, prvo ne ukine vize. Ovako: "Da li ste vi sigurni da Jugosloveni ne zele vize? Ja mislim da tamosnja vlada zeli da zna ko gde putuje." Da li mozete da zamislite Jugoslovena koji bi na ovo umeo da kaze i rec. Sta? Da je vlasti lakse da ne izdaje pasose nego da placa spijune po austrijskoj ambasadi koji ce joj dostavljati spiskove drzavnih izdajnika sto zele da promole nos iz zemlje? Ali o prognanim iz sveta moguce je sve misliti a da to ne bude upitno.

Ili, kako prigovoriti velecasnom Helmutu Sileru, generalnom vikaru iz Beca, koji ovako odgovara na pitanje Veronike Sejr (ORF) zasto se u Srbiju koja je veca, izbeglicama salje 200 kamiona pomoci u odnosu na dve hiljade kamiona za hrvatsko-bosansku stranu? "Kad se daje pomoc, nije najvazniji kvantitet", kaze. Pa dodaje: "Mreza za raspodelu pomoci neuporedivo je razvijenija na onoj drugoj strani." Kad si izvan sveta, u stvari, i ne postojis za normalnu pamet i normalan put. Tek tu i tamo izranjas u svesti avanturista ili ljudi cija je savest jaca od prakticnosti.

Gerhard Nevelkovski sa Instituta za slavistiku Univerziteta u Klagenfurtu govorio je o posledicama embarga: "Obustavljena je razmena studenata. Nije bilo ekskurzija. Prekinuta razmena knjiga. Narocito ce biti tesko nadomestiti komplete novina i casopisa. A mi danas ne znamo sta se desava u Jugoslaviji. Sad se vidi da je od embarga stetu imala i Austrija, a ne samo Jugoslavija."

Jasno je onda zasto umetnik s ovu stranu "nove gvozdene zavese" mora za dijalog s Austrijancem krajnje ozbiljno pisati duge referate o retorskim pitanjima: "Igrati ili ne igrati - bilo je pitanje". A sta bi to srpski glumac mogao da radi da nije igrao? U "partizane" se nije moglo. Da se prihvati posla u fabrici koja nije radila? Da ceka poziv iz Austrije, iz Holivuda? "Zakljucili smo da dizanjem zavese svake veceri, pripremanjem i izvodjenjem predstava, pisanjem drama, bavljenjem svojim poslom, branimo civilni zivot i opstanak. Pozoriste je tako bilo jedna vrsta uporista za ideje neratnika", napisala je u referatu za "austrijske prijatelje" Vida Ognjenovic.

A kad vec budete izgurani "na kraj sveta", onda novinari-izvestaci najcesce ne ulaze u detalje nego "protrcavaju kroz Jugoslaviju" i javljaju o "zemlji mraka" i odmetnickog naroda. Tako se i specijalista za jugoslovenske prostore iz nedeljnika "Spigl" Roland Slajher u jednom trenutku "zive diskusije" otisnuo "niz reku bez povratka", i kao masinbravar iz hamburskog brodogradjevinskog preduzeca koji kad dodje do svoje krigle penusavog piva u pauzi za frustuk, voli da misli o egzoticnim zemljama, pitao: "Zasto novinari iz nezavisnih medija Srbije i Hrvatske nisu hrabriji?" Niko nije odgovorio na pitanje, a nije ni pitao Slajhera sta pod tim podrazumeva. "Koje je to drugo oruzje novinara osim hemijske olovke, posto mi jos lep-top nemamo?" pitam ga u kafeu "Lihtenstajn". On se smeje. Slazemo se da danas Srbe mozes pitati sto god ti padne na pamet, a da u tome niko ne nadje nista cudno. Smejemo se. "Sta si mislio", pitam kad smo se uozbiljili, pa da to NIN ekskluzivno javi kolegama, dole na Balkanu. Da se mozda bacamo pod vozove na kojima su bili tenkovi? Da busimo gume vojnim kamionima? Da bacamo bombe na Milosevicev automobil?" "Ne da bacate bombe, nego da se malo vise napregnete", kaze i onako gestom, valjda karakteristicnim za Nemce, pokazuje na glavu. Jos smo se malo smejali u kafeu "Lihtenstajn" i on ode za Hamburg. Nema ljutis. Sve je to stvarnost koju smo na neki nacin zasluzili.

Ali od svega je najgore sto su "simptomi poboljsanja" kod bolesnika na uscu Save u Dunav neznatni. To sto se, ipak, posle dva dana moglo videti - a da nije fatamorgana - kao pruzene ruke belom gradu koji ce moci da se opase snagom. Koliko nas ima u ovom gradu da ce moci iskreno da se rukuju? "I o miru se kod nas govori jezikom rata", rekao je profesor dr Ranko Bugarski. "Nista se u jeziku nije promenilo posle Dejtona i Pariza. A zna se da je rat poceo u jeziku, pa se onda preneo na bojno polje."

Zna se, ali se jos nema utisak, nazalost, da u Belom gradu "um caruje". Nasilje i destrukcija na svim nivoima jos uvek valjaju "balvane naseg nezadovoljstva". I oni koji su kao, svakako nas najbolji karikaturista Predrag Koraksic, na pocetku rata pred "galerijom politickih podlaca i bukvalno ostali bez reci", nemaju, niti ce uskoro imati, vise vazduha. Ali, shonj must go on. To je ipak vrhunski princip naseg zivljenja. A negde iza dina nase pustinje postoji oaza. Samo treba putovati dugo, dugo...

Eto, to je najoptimisticniji kraj za ovaj tekst u kome smo javili o tolikim ljudima iz Evrope koji su sada spremni da pruze ruke Belom gradu.

#Slobodan Reljic

NASLOVNA STRANA