Devetog juna, u novinama dve zemlje koje u poslednje vreme ovde nisu izazivale "dobre vibracije" pojavili su se intervjui ljudi od cijih odluka zavisi buducnost svih koji zive u Jugoslaviji. Predsednik Srbije Slobodan Milosevic dao je intervju najtiraznijem nemackom nedeljniku "Spiglu", a Mira Markovic, sef JUL- a, ljubljanskoj "Republici".

Obracanja predsednika Srbije javnosti, narocito domacoj, prava su retkost, pa mnogi odgonetaci pokusavaju da u njima pronadju tragove buducnosti. Mediji pod kontrolom drzave takve pokusaje i te kako bodre ne samo neprekidnim ponavljanjima "akcenata iz intervjua" predsednika vec i najavama u kojima se kaze da su njegove reci izazvale "veliku paznju i interesovanje ne samo svetskih agencija ... nego i diplomatsko-politickih krugova u svetu" (sa kojima po istim medijima, inace, predsednik komunicira skoro svakodnevno. U sposobnost profesorke sociologije da pronikne u sutrasnjicu ovdasnja javnost se vec uverila, narocito u njeno prognoziranje biografija "visokoletaca".

Konacno, treba poslusati i samog predsednika koji bas u intervjuu "Spiglu", na pitanje-konstataciju: "U interpretaciji Dejtona od strane cvrstorukasa na Palama nije predvidjena integracija Republike Srpske u drzavu Bosnu?", odgovara sa: "Vi znate da politicari vole da svoje stavove upute sopstvenoj publici."

Odlozimo zacas "iskopavanje buducnosti" i primetimo da su oba intervjua propracena izvesnim neprijatnostima.

Slovenacki "pomalo levi i pomalo zuti" nedeljnik "Panorama" koji je pod patronatom izdavacke kuce "Enotnost" ("Jedinstvo") "oteo" je i objavio deo razgovora koji je sa Mirom Markovic kao uvod za slovenacko izdanje "Odgovora"- zbirke intervjua profesorke - uradila novinarka Janja Klasinc. Ona je i dobila pravo da u "Republici", dnevnom listu u kome radi, objavi deo intervjua neposredno pre pojavljivanja "Odgovora" koji je, inace, prevela na slovenacki. Sada je zbog "nelegalnog preuzimanja intervjua" "Republika" tuzila "Panoramu".

Posto je uredno objavio razgovor sa Milosevicem "Spigl" ga je jednako tako uredno i denuncirao. "Nasa Borba" prenosi iz nemackog nedeljnika tvrdnje da je Milosevic pokusao da "preko nemackog Ministarstva inostranih poslova, kratko pre stampanja, vec autorizovani intervju svede na nivo obznane".

Moguce je, medjutim, da je predsednik pozeleo da se, ipak, objave samo njegovi pisani odgovori na unapred postavljena pitanja, a da se izostavi deo razgovora sa urednicima "Spigla" kada su oni dosli "na slikanje". I to je druga zajednicka odlika intervjua: pravljeni su na unapred postavljena pitanja, odgovori su pisani, i samo je neznatan njihov deo dopunjen "zivim razgovorom".

Mozda bi se pod "neprijatnosti" mogla upisati i nedoslednost "Politike" u prenosenju teksta intervjua iz "Spigla". Izostali su jedno pitanje i jedan odgovor, a unekoliko je i izmenjeno jedno pitanje "Spigla". To sto nedostaje glasi: "Znaci li to da cete sledeceg puta dopustiti da general Mladic bude uhapsen"..."Ne verujem da je za vase citaoce to najvaznije pitanje." A ono sto je izmenjeno je pitanje-replika "Spigla": "... ali je znacajno za mirovni proces u Bosni", sto u ovdasnjem prevodu glasi: "Kako gledate na mirovni proces u Bosni?"

Iz intervjua je ocigledno da su u mnogim stvarima prvi covek socijalista i prva zena levice - istomisljenici.

Oni se potpuno slazu u pogledu krivice za razbijanje Brozove Jugoslavije. Po profesorki to su strane sile, domaci nacionalisti i posleratni (Drugi svetski rat) emigranti, a po predsedniku "sva tri naroda, a narocito je velika odgovornost nekih clanica medjunarodne zajednice" sto se kasnije konkretizuje da je "u jugoslovenskoj krizi Evropa radila protiv sebe".

U celom tom poslu rasturanja jedne drzave bracni par iz beogradske Tolstojeve oseca se nevini, stavise, stalo mu je da dokaze kontinuitet (pojam koji zamenjuje staromodnu "doslednost") svojih dobrih namera i dela. Milosevic tvrdi da je oduvek i jedino zeleo da sacuva Jugoslaviju, da "ni jedan jedini mrtav covek nije opravdanje za gradjanski rat", da je svet, alijas Dejtonski sporazum, konacno uvazio njegov stav o "nuznosti podjednakog uvazavanja interesa sva tri naroda". Mira Markovic kaze da je s proleca 1991. napisala: "Bolje konfederacija umesto raspada drzave ili rata" (Citalac NIN-a pamti da su mediji koji sada izvestavaju o osnivackom skupu JUL-a u ovoj ili onoj mesnoj zajednici u prolece 1991. tvrdili da je konfederacija "latinska podvala", "drugo ime za secesiju"...). I samo ce ostrasceni opozicionar pronaci reci samokritike u tvrdnji profesorke sociologije da su u raspadu Jugoslavije "svi bili prvi".

Zajednicko je i uverenje u obnovu odnosa bivsih republika bivse Jugoslavije. To pomirenje, poput onoga izmedju Francuza i Nemaca, "ne mora kod nas tako dugo da traje", uveren je Milosevic. A njegova supruga se nada da ce proces "obnavljanja trgovinskih, saobracajnih, kulturnih, sportskih, privrednih, finansijskih, politickih, prijateljskih, ljudskih veza medju nekadasnjim jugoslovenskim narodima" poceti cim ugasne pozar u kome je izgorela Jugoslavija.

Naravno da ovu uverenost u obnovu odnosa "na prostoru bivse Jugoslavije" treba shvatiti kao nameru da se saradnja medju bivsim republikama pospesi, dakle kao jednu od najava buducnosti, iako ne treba verovati da ce se sada Beograd "ubiti" od zelje da ozivi "duh bratstva-jedinstva". Naprotiv, realnije je pretpostaviti da je spisak malih i velikih caka, ucena, podmetanja... koji prethode "normalizaciji" neiscrpan (pogledaj tekst o putu Beograd-Zagreb, 22. strana).

Izvesno jedinstvo u razlikama postoji u gledanju koalicionih partnera na Haski sud. Profesorka je suzdrzana, mozda i zato sto joj to omogucava pitanje novinara, koji kaze da Haski sud tvrdi kako su glavni krivac za raspad Jugoslavije "tadasnja srpska politika i memorandum Srpske akademije". Ujedinitelj levice odgovara da je odgovornost za rat i raspad zemlje "vrlo zamrsena" i da je zato "ne moze ocenjivati nijedan sud, jer ce ocenu dati istorija i naredne generacije".

Milosevic je mnogo jasniji (uostalom tome i duguje deo harizme), pa iako kaze da ne smatra da je Haski sud institucija za klevetanje (Srba) dodaje:"...ali je iz dosadasnjeg, sasvim evidentnog ponasanja sasvim evidentno da je politicka, a ne pravosudna institucija...Pravda moze tako da se zove, samo ako ima isti arsin za sve. Dosadasnja praksa Haskog tribunala ne daje, nazalost, osnov za takav utisak." Korak dalje je stav: "Ne mislim uopste da sudjenje ratnim zlocincima iz Srbije, ako ih ima, treba da se odvija van Srbije".

I tu vec Milosevic dolazi do svoje omiljene predizborne uloge zastitnika nacionalnih interesa koja podrazumeva odbranu "svih svojih", napade na "neprijatelje", negiranje stvarnosti. "Ne vidim nikoga na Palama ko je protiv realizacije Dejtonskog sporazuma", kaze Milosevic i na pitanje u kome se pominje "sovinistkinja Biljana Plavsic". Tvrdi: "Gospodja Plavsic me je upravo ovde posetila i izrazila svoju apsolutnu spremnost da realizuje Sporazum iz Dejtona." Zatim Milosevic kaze i da je Srbima van Srbije rat nametnut, a da u Bosni nisu pristali da postanu "drugorazredni gradjani nekakve dzamahirije".

Napad na "neprijatelja" sveden je na Evropu (u jugoslovenskoj krizi radila protiv sebe) i Aliju Izetbegovica ("odrzao tako zapaljiv govor, kao da je rat upravo poceo").

U ignorisanje stvarnosti svakako valja ubrojati uverenja pita: "Ja ne verujem da postoji bilo gde u svetu nacionalna manjina koja uziva toliko prava kao albanska manjina u Srbiji" i da "nece doci do internacionalizacije teme - Kosovo".

Ali, posle ovog nacionalnog bloka Milosevica valja jos jednom navesti njegovu tvrdnju izrecenu povodom Biljane Plavsic i Alije Izetbegovica da "politicari vole da svoje stavove upute sopstvenoj publici". Pred izbore valja ponovo "oziveti" temu nacije: ona je koliko neuhvatljiva i nemerljiva toliko i zapaljiva. Milosevic samo moze da se zahvali nemackim novinarima sto su mu postavili toliko mnogo dobrih pitanja da poentira na domacem terenu.

Ne rizikuje li "mirotvorac" Milosevic da bude proglasen za "ratnog huskaca", ne preti li nam posle ovakvih izjava ponovno uvodjenje sankcija ?

Milosevic je, ocigledno, govorio u "Spiglu" za americke usi: Dejton ce uspeti, izbeglice ce se vratiti, nema razloga za odlaganje izbora u Bosni, povlacenje IFOR-a je realno, njega ne treba da zamene nekakve "evropske snage", ostvarenje Dejtonskog sporazuma ometaju "iz razloga vezanih za finis izborne kampanje u SAD"...On "kupuje americko vreme i sujetu", a time i uverenost da Amerikanci nece praviti nikakve nagle i rizicne poteze na Balkanu (hapsenje Mladica i Karadzica, vracanje sankcija Jugoslaviji...) i nadu da ce i Vasington shvatiti da je "Milosevic najvazniji partner SAD i Evrope".

Konacno u citanje buducnosti ubraja se i stav Mire Markovic da se nada da je "proslo vreme podele levice na komunisticku, socijalisticku, socijaldemokratsku,radnicku". Profesorka ovo vec dugo govori, dovoljno dugo da bi postalo stvarnost. Zato valjda i preko 60 odsto ispitanika u anketi NIN-a veruje da ce se SPS i JUL ujediniti pred izbore (vidi tekst na 17. strani).

Dragan Bujosevic

NASLOVNA STRANA