Da li ste nekada imali nocnu moru u kojoj ste nekoga u teskom stanju dopratili u bolnicu? I, dok vasa panika raste, niko nece da pomogne? Zamislite duge polumracne hodnike sa grupicama ljudi staklastog pogleda i vas pored bolnickih kolica sa covekom kome je sve gore, kako se osvrcete u ocajanju, ocekujuci da vam neko pridje - ali to se ne desava. Odjednom, covek o kome se brinete pocinje da se trza u nekontrolisanim grcevima. Drzite ga da ne padne sa kolica i dok su vam obe ruke zauzete, iz njegovih stisnutih vilica sikne krv. Zovete u pomoc, a iz okolnih ordinacija, jedne po jedne, izlaze lekari i sestre i posto bace letimican pogled na prizor nezainteresovano, usporeno, kao pod hipnozom vracaju se u svoje sobe i zatvaraju vrata ostavljajuci vas u narastajucem ocaju.

Ovo, medjutim, nije san. To je stvarnost beogradskog Urgentnog centra, ustanove koja je zamisljena kao najelitnija medicinska institucija u zemlji, u koju se salju ljudi ciji su zivoti ugrozeni i kojima niko drugi tako brzo i efikasno ne bi mogao da pomogne. No, to je samo vrh ledenog brega. Od dispanzera i domova zdravlja do najspecijalizovanijih klinika slika je ista. U tom lancu nema najslabije karike.

Na pocetku opisana scena bila je klimaks drame koju je u sredu, 5. juna prozivljavao jedan nas kolega. Tog dana on je bio samo jedna od hiljada zrtava sistema zdravstvene zastite.

Sok pocinje oko 14,15 casova kad novinar iznenada pada, gubi svest i pocinje da se gusi. Lice mu postaje tamnomodro. Koleginica iz redakcije trci do dispanzera u Cetinjskoj 15, stotinak metara udaljenog od redakcije NIN-a. Usla je u najblizu ordinaciju - ima ih dve - i jedinom zdravstvenom radniku koga je videla ispricala sta se desilo i zamolila za savet ili pomoc. Milena Boskovic, kasnije se ispostavilo medicinska sestra, izgledala je pomalo sokirana takvom drskoscu, ali je imala dovoljno prisustva duha da odgovori mirnim i hladnim tonom: "Mi nismo nadlezni!"

Nikakva dalja ubedjivanja nisu pomagala. (Kasnije je sestra priznala da je odluku da se ne intervenise donela sama: "Nisam obavestila lekara", rekla je, ali nije zelela nista dalje da objasnjava. Umesto nje to su ucinile lekarke, tvrdeci da ne bi mogle da odu cak i da ih je sestra pozvala. Govorile su o velikom broju pacijenata i pet zaposlenih lekara koji rade u dve smene.)

Ukratko, bolesnik bi se, cekajuci pomoc, najverovatnije ugusio da mu jedan kolega nije otvorio usta i prstima izvadio jezik. Dvadesetak minuta kasnije stize Hitna pomoc! Lekarka je pogledala pacijenta, saslusala sta mu se desilo i on je smesten u kola. Usput, doktorka je zaposlenima u NIN-u savetovala da ubuduce ne vade rukama jezik iz grla ljudi u besvesnom stanju. Ako se zna da je to jedini metod kojim se bez operativnih zahvata u takvim slucajevima moze spasiti zivot, od nje je zatrazeno objasnjenje. Ono je bilo: "Moze da vam odgrize prst."

Lekarka je procenila da su tegobe neuroloskog porekla i odmah po dolasku u Urgentni centar uputila ga u pravu ordinaciju. To, medjutim, nije znacilo da ce pacijentu zaista, po prvi put, biti ukazana strucna pomoc gotovo sat vremena posto je ostao bez svesti.

Ispred nadlezne ordinacije se nasao oko petnaest do tri. Lekari koji su radili do dva vec su bili otisli. Onoga cija smena tada pocinje jos nije bilo. Nije ga bilo ni u tri. Ni u tri i petnaest. Ni u pola cetiri. Tada je pratilac bolesnika (kolega iz redakcije) usao u ordinaciju i zahtevao da se nesto ucini. Sestra ga je izbacila, ali je ipak pozvala doktorku. Doktorka Cvetana Bugarski dosla je nekoliko minuta posle toga. (Kasnije je objasnila da je na Odeljenju intenzivne nege, gde je do tada radila, predavala smenu kolegi i referisala mu o stanju pacijenata kada ju je sestra pozvala telefonom.)

Kada je, dakle - oko 15,45 - stigla u ordinaciju, izvrsila je sve neophodne provere veoma brzo. Utvrdila je, izmedju ostalog, da je pritisak pacijenta daleko iznad normalnog, da ga to neposredno ugrozava i da pritisak treba hitno spustiti. Zato ga je, jos nepokretnog, na nosilima i pomucene svesti, uputila u ordinaciju kardiologa desetak metara niz hodnik. Sestra je nosila na tockovima ostavila ispred ordinacije i usla unutra da bi doktora Slobodana Stankova obavestila da ima hitan slucaj. Dvadeset minuta kasnije pacijent je jos ispred vrata.

Tada je usledio novi napad i odigrala se scena s pocetka teksta. Nezainteresovani lekari i sestre izlaze iz svojih ordinacija, privuceni bukom, i smesta se povlace, sve dok dozivanje pratioca nije konacno cula doktorka Bugarski. Dotrcala je, usla kod dr Stankova i izasla veoma brzo. Posle te posete nije joj preostalo nista drugo nego da pacijenta posalje na odeljenje i hitno spustanje njegovog pritiska poveri nekom drugom. Naime, objasnila je da ju je dr Stankov, na njeno insistiranje da hitno ukaze pomoc pitao: "Da li ti je to neko?" Odgovorila je da je pacijent, na sta je kardiolog Stankov odbio da intervenise! Pacijent je prebacen na intenzivnu negu gde mu je, oko 17 casova, kardioloska pomoc ukazana - dva i po sata od prvog napada!?

Kada su novinari NIN-a dva dana kasnije pokusali da razgovaraju sa dr Stankovim u ordinaciji ga nije bilo u vreme kada mu pocinje smena. Nije ga bilo ni pola sata kasnije. U medjuvremenu, neki drugi pacijenti prolazili su kroz postupak slican onome kroz koji je nas kolega prosao dva dana ranije. (Milan Lugomirski, 57-godisnji privatnik, doveo je tastu, hronicnog srcanog bolesnika koja se dva sata ranije srusila u njihovoj kuci. Starica Ljubica Spasic u polusvesnom stanju nemocno je lezala u sobi preko puta Stankovljeve ordinacije, bez ikakve terapije. "Tesko onome ko padne njima u sake", kaze g. Lugomirski. "Trebalo bi da se ministarka zdravlja prerusi, pa da dodje ovde." U cekaonici se nalazila i Danica Natic, penzionerka koja je dopratila brata, takodje coveka u godinama koji je imao napad bolova i povracanja. Njena prica bila je tipicna. Vozaci Hitne pomoci trazili su joj da plati voznju, rekli da ce joj "ovog puta progledati kroz prste", i na kraju, pred samim Urgentnim centrom obavestili je da ce se zadovoljiti sa deset dinara za pivo. Smenu koja pocinje da radi od dva cekala je od pola deset ujutro.)

U dva i cetrdeset pojavila se jedna lekarka koja je rekla da je radila u prvoj smeni, ali se vratila u ordinaciju jer Stankova jos nije bilo. U petnaest do tri stigle su prve vesti o njemu: navodno je vidjen na koronarnoj jedinici. Pojavio se u ordinaciji u pet do tri, sat posto je trebalo da stigne, samouveren i nimalo uzbudjen pitanjima o kolegi novinaru. Tvrdnju doktorke Bugarski (da je pitao sta joj je pacijent) odbacio je uz osmeh, dok je namestao frizuru za fotografisanje: "Boze sacuvaj da sam to pitao. Nisam ga primio, jer sam se pridrzavao procedure. A procedura je takva da kada se bolesnik prima na odeljenje za pregled je zaduzen kardiolog na odeljenju, a ne onaj u ambulanti."

Doktorka Bugarski nije zelela da za NIN komentarise dogadjaje od pre dva dana. Potvrdila je da je njen kolega Stankov postovao proceduru i da je njegovo interesovanje za to u kakvoj je ona vezi s pacijentom bilo usputno, te je sigurna da nije uticalo na odluku da li ce mu pomoci ili ne.

Nemaju bas svi razumevanja za ovakva objasnjenja finesa u proceduri zdravstvene sluzbe. Ministar za zdravlje u Vladi Republike Srbije Leposava Milicevic kaze da je od pocetka 1995. do sada Ministarstvo, na osnovu prituzbi, pokrenulo 19 postupaka vanrednog strucnog nadzora. To znaci da strucnjaci Ministarstva istrazuju delovanje odredjenih zdravstvenih sluzbi i ukoliko utvrde da je propusta bilo nalazu mere za njihovo ispravljanje, kao i mere prema zaposlenima. Ovakav postupak se primenjuje u slucajevima koji nisu prouzrokovali najteze posledice.

"Ukoliko se utvrdi da je propust takav da je rezultirao gubitkom zivota, onda slucaj prelazi u nadleznost MUP-a i preduzimaju se mere iz krivicnog zakonika", kaze gdja Milicevic.

Od 19 postupaka pokrenutih tokom prosle i ove godine u Srbiji sedam je u Beogradu, od toga dva u Klinickom centru. Na vecini slucajeva se jos radi, a ministarka tvrdi da komisije Ministarstva nisu previse popustljive prema optuzenima. Kao primer navodi da je Zavodu za bolesti zavisnosti u Beogradu nalozen niz mera kojima bi trebalo da otklone svoje propuste.

U slucaju naseg kolege, kao i u hiljadama drugih, lekari uporno objasnjavaju da njihovog propusta zapravo nema i da se problem svodi na to sto zbog nedovoljnog broja zaposlenih ne mogu da obavljaju vise poslova istovremeno. Odeljenje neurologije ima sedam zaposlenih lekara, dok bi po sistematizaciji trebalo da ih je 15. Na tom istom odeljenju jedna sestra dolazi na cetiri nepokretna bolesnika, dok je u Engleskoj, na primer, taj odnos jedan prema jedan.

Ministarka zdravstva osporava ovakve ocene lekara. U razgovoru za NIN ona tvrdi da je potpuno netacno da medicinskih radnika ima nedovoljno. U zdravstvu Srbije ima 120 000 zaposlenih, od cega su 22 000 lekari. Kako Srbija ima 10,5 miliona stanovnika, to znaci da na jednog lekara dolazi 477 stanovnika. Ako se uzme u obzir ukupan broj zdravstvenih radnika, dakle onih koji bi trebalo da mogu da pruze bar prvu pomoc, taj odnos je jos impresivniji: jedan zdravstveni radnik pokriva 87 osoba.

Dalje, u domovima zdravlja je uobicajeno zakazivanje pregleda kod pojedinih specijalista jedan do tri meseca unapred. U Urgentnom centru tvrde da je to jedan od glavnih razloga njihovog sporog ukazivanja pomoci. Naime, pacijenti kojima se u toku ta tri meseca cekanja stanje pogorsa u meri koju bi mogao da regulise specijalista u domu zdravlja, pa i lekar opste prakse, posto takvu negu ne mogu da dobiju, samoinicijativno dolaze u Urgentni centar stvarajuci zagusenja.

No, kada se ima u vidu broj lekara, ako pretpostavimo da pregled traje pola sata, dakle da jedan lekar u svojoj smeni pregleda 16 pacijenata, to bi znacilo da pod pretpostavkom da se svi gradjani svaki dan javljaju lekaru, sto svakako nije slucaj, niko ne bi morao da ceka duze od mesec dana. U realnim uslovima, to znaci da nema nikakvog opravdanja za cekanje duze od tri ili cetiri dana.

Ministarka Milicevic objasnjava da cekanje nije posledica nedostatka kadrova nego tehnoloskih problema. "Mi bismo sto se razvijenosti sluzbe tice mogli za jedan dan da uzmemo uzorak krvi svakome u Beogradu", kaze gospodja Milicevic. "Ali kako to analizirati kada nemamo dovoljno reagensa?" U slucaju sofisticiranije tehnologije stanje je losije. U zapadnim zemljama jedan skener pokriva izmedju 100 i 120 hiljada stanovnika, u Srbiji jedan milion; na Zapadu aparat za magnetnu rezonancu opsluzuje 250 000 gradjana, u Srbiji tri miliona.

Sve ovo pod pretpostavkom da ti aparati rade, ili da su zaista dostupni obicnom gradjaninu. Kada je nas kolega doveden u Urgentni centar redakciji NIN-a receno je da su oba skener aparata koja se nalaze u krugu Klinickog centra u cijem je okviru Urgentni centar - neispravna. Magnetna rezonanca, koju Klinicki centar takodje ima, nije ni pominjana. Posle intervencija iz redakcije NIN-a na veoma visokim mestima, skener je narednog dana proradio. Lekari Urgentnog centra tvrde da je aparat zaista bio u kvaru, ali da je posle prituzbi NIN-a Milivoje Stamatovic poslao ekipu da ga popravi. Od ministarke zdravlja smo saznali da je u tom slucaju kvar zaista morao biti minoran, jer se za sve ozbiljnije intervencije moraju zvati specijalizovani timovi proizvodjaca, "Simensa".

Slika domova zdravlja i bolnica u Srbiji nije stvorena samo odnosom lekara i neispravnim aparatima. Ni drugi aspekti zdravstvene zastite ne ulivaju vise poverenja.

U vreme najvece krize sa nestasicom lekova 1993. direktori velikih centara su zaposlenima naredili da pod pretnjom otkazom i suspenzijom ne obavestavaju rodbinu pacijenata da lekova neophodnih za njihovo lecenje nema. Direktor Klinickog centra Milivoje Stamatovic, iako nema medicinski fakultet, niti bilo kakvo medicinsko obrazovanje, smatrao je sebe dovoljno strucnim da oceni da je ono lekova koliko su imali dovoljno za negu najtezih slucajeva. Lekari, medjutim, tvrde da takva politika nije rezultirala velikim brojem smrtnih slucajeva, jer su se o Stamatovicevu naredbu masovno oglusili. Ona je, inace, i dalje na snazi iako se situacija sa snabdevanjem lekovima posle mirnog perioda 1994. ponovo destabilizovala krajem 1995. i jos nije sanirana.

Pored lekova, problem su i najelementarnije stvari, kao na primer posteljina. Nedavno je jedna poznata licnost bila sokirana kada je videla da na Neuroloskom odeljenju Urgentnog centra njenom ocu tri dana nije promenjena krvava posteljina.

Najcesce opravdanje za sve nedace u zdravstvu jeste nedostatak novca. Lekari tvrde da njihova primanja ne uticu na njihov odnos prema pacijentima, ali tesko je u to poverovati: nije rec samo o famoznim "plavim kovertama". Recimo, vodeci beogradski oftalmolog, profesor, autoritet ovdasnji za kontakt-sociva, dva puta sedmicno ordinira po podne u privatnoj trgovini ocnim pomagalima "Okulus" (palata Albanija) gde - za honorar svakako veci od svoje profesorske plate - pacijentima prepisuje sociva marke "durasoft", koja se u svetu ne proizvode bar dve godine i za koja profesorove kolege, na osnovu iskustva, tvrde da izazivaju ozbiljna ostecenja roznjace! Ali, trgovac je povoljno otkupio stare zalihe i to sad valja raskrcmiti. Koga je jos briga za Hipokratovu zakletvu koju i inace mnogi greskom (?) pripisuju - Hipokritu.

U visokospecijalizovanoj ustanovi kao sto je Urgentni centar, lekar specijalista, sa svim smenama, dezurstvima i stimulansima, plus tridesetak godina staza, moze mesecno da zaradi najvise 1 500 dinara. Lekari sa manje iskustva i na nizim polozajima dobijaju znatno manje, dok medicinske sestre imaju platu od 500 dinara mesecno, a spremacice od 300.

Prema podacima Ministarstva na funkcionisanje ove sluzbe prosle godine je troseno 100 nemackih maraka po osiguraniku. Poredjenja radi, u Italiji se za te svrhe izdvaja deset puta vise. Za takvo stanje drzavna administracija okrivljuje pre svega sankcije. A to znaci da u skoroj buducnosti, i pored promena u sistemu zdravstva koje vlada planira, nece biti mnogo bolje. "Svi problemi generisani sankcijama trajace i dalje", kaze ministarka Milicevic. "Velikih promena u zdravstvu nema dok ne dodje do promena u privrednom zivotu."

# DRAGAN CICIC
# MARIJANA MILOSAVLjEVIC

Doktorka Leposava Milicevic, srpska ministarka zdravlja, rado istice da je rodjena na Dorcolu. Put koji je vodio od Dorcola do prvog posla koji je nasla u Kladovu pa dalje preko Pozarevca, sve do kabineta na petom spratu vladine zgrade na Slaviji samo ju je ucvrstio u ambiciji da ostavi traga. U razgovoru za NIN ministarka je objasnila svoje vidjenje teskoca i istovremeno najavila velike promene u sistemu zdravstvene zastite koje ce i te kako osetiti i lekari i pacijenti.

- Problema ima, ali mi mozemo da uticemo samo na one subjektivne. Objektivni su pre svega posledica sankcija. Nacionalni dohodak je jos mali (oko 1 200 dolara godisnje po stanovniku - prim. NIN-a). Od toga se 12 odsto izdvaja za zdravstvo, sto je maksimum u ovim uslovima. Zatim, povecane su potrebe za zdravstvenom zastitom jer je zdravlje stanovnistva ugrozeno opstim padom standarda.

Ako imate problema sa sredstvima, kako to da vas kolega ministar Stamatovic, koji je istovremeno i direktor Klinickog centra, ne dozvoljava lekarima da vazne lekove traze od rodbine pacijenata?

- On tvrdi da svih vitalnih lekova u Klinickom centru ima dovoljno. A dozvolite da ja ne mogu da sumnjam u tvrdnju direktora jedne tako vazne ustanove.

Dakle, i pored teskog stanja ne treba vam pomoc rodbine pacijenata, a izgleda ni humanitarna pomoc. Soros nije radio mesecima iako je bio jedan od glavnih nabavljaca lekova ovde.

- Ova drzava je 1994. potrosila za zdravstvenu zastitu milijardu i osamsto miliona maraka, dok je humanitarna pomoc iz inostranstva bila 80 miliona maraka. Od toga je Soros obezbedio jedan deo. Dakle, ta pomoc nije bila presudna. Ipak, ja protiv Sorosa nemam nista, jedino mi se nije svidelo sto su trazili da im se za pomoc javno zahvalimo. Pomoc se daje radi onoga kome je potrebna, a ne radi onoga ko je daje.

Ako je to vasa jedina zamerka, sigurno ste se na sednici vlade pobunili protiv ukidanja registracije toj organizaciji?

- O tome ja ne odlucujem. Ukidanje registracije bilo je politicko pitanje, a ja sam ministar za zdravlje.

Po vasim recima drzava nekako obezbedjuje kakav-takav nivo zdravstvene zastite, a nezadovoljni su i pacijenti i lekari.

- Pad realno postoji, objasnila sam da je to posledica sankcija. Ali na nezadovoljstvo gradjana dodatno utice sto su odranije navikli na veoma visoke standarde. Pre raspada bivse Jugoslavije nije bilo nikakvog ogranicavanja prava u zdravstvu - svaki osiguranik je mogao da uradi sve analize i dobije sve lekove, nezavisno od prirode bolesti. Pa i danas, na listi neophodnih lekova Svetske zdravstvene organizacije (NjHO) nalazi se 250 lekova, od toga 50-ak za tropske bolesti koji se ovde ne koriste. Na nasoj suzenoj sadasnjoj listi su 392 leka, a penzioneri traze da je prosirimo. Ocena NjHO je da je pre rata nasa zdravstvena sluzba bila najbliza zamisljenom modelu ove organizacije.

Kazete da su sankcije krive sto povremeno nema sredstava ni za analize krvi. Istovremeno na KBC "Dragisa Misovic" se vrse jako skupe transplantacije jetre. Da li je to omoguceno zato sto je u Upravnom odboru te ustanove Goran Percevic?

- Prisustvo Percevica u Upravnom odboru nema nikakve veze s tim. Transplantacije su donacijama omogucili strani instituti sa kojima su saradjivali nasi lekari koji su operaciju izvrsili.

Sta je sa nezadovoljstvom lekara? Oni su ispunili svoje obecanje da nece strajkovati dok traju sankcije, ali im se plate ni posle toga nisu povecale i nedavno su organizovali strajk.

- Ako vise odvojimo za plate, ostace jos manje za standard lecenja. On je i sada na granici moguceg. Svako dalje smanjenje bilo bi fatalno.

Dakle ne moze se ocekivati nikakvo poboljsanje?

- Moze. Privodi se kraju rad na projektu standardizacije koji ce zatim biti otvoren za sugestije zdravstvenih radnika i pocece da se primenjuje do kraja godine. To znaci da ce se tacno odrediti koju vrstu i nivo usluga je obavezno pruziti svim osiguranicima. To ce biti mnogo preciznije nego do sada. Ko hoce vise od toga, moci ce da plati tacno za ono sto zeli. Mozda ce neko, na primer, zeleti da pored njegovog kreveta dezuraju sestra i lekar 24 sata. Znace se koliko ce to da kosta. Deo tog novca ce ici ustanovi a deo lekarima i sestrama koje pacijenti izaberu. Istovremeno, to ce zaposlenima biti i stimulans da bolje rade obavezni deo posla jer ce samo tako moci da se svojim kvalitetom preporuce pacijentima.

Mislite da ce Skupstina to prihvatiti?

- Taj projekat ne mora da prolazi kroz Skupstinu, to je stvar unutrasnje organizacije Ministarstva.

Zasto ste sigurni da ce taj eksperiment uspeti?

- Nije to nikakav eksperiment, to je veoma slicno engleskom sistemu. Tamo su na taj nacin uspeli da zadrze vrhunske strucnjake u drzavnoj sluzbi. Jedina alternativa ovome je sistem dobrovoljnog osiguranja po razlicitim skalama. Ali da bi to funkcionisalo neophodna je jaka srednja klasa a nje sada nema.

Mislite da ce se vasim projektom sve resiti?

- Naravno da nece. Mislim samo da je pravi nacin da pocnemo da resavamo probleme. Ako ja resim, recimo, 50 odsto problema u svom mandatu, sledeci ministar ce ih imati mnogo manje, sto znaci da ce ih svom nasledniku ostaviti jos manje. Ne moze se odjednom preskociti sest stepenika razvoja i preko noci uci u dvadeset prvi vek.

Kakve?

- Reorganizacija sluzbe od domova zdravlja navise. Zna se da ima lekara kod kojih bi ogroman broj pacijenata zeleo da se prijavi i onih kod kojih zeli da bude malo njih. Napravicemo sistem u kome ce svako moci da se prijavi kod koga zeli. Tako ce pacijenti sami izabrati onoga ko u domu zdravlja treba da odlucuje. Posto on nece moci sam da vodi sve te ljude, odabrace svoje saradnike medju drugim lekarima, a oni ce za svoj rad biti direktno odgovorni njemu a on pacijentima. Takav lekar ce imati pravo da rasporedjuje, suspenduje pa ako treba daje i otkaze. Istovremeno, on ce od Ministarstva dobiti odredjenu kolicinu novca kojom raspolaze i ako od nje ustedi, imace od toga koristi. Tako se Ministarstvu nece stalno ispostavljati zahtevi za dodatna sredstva.

Ako smo dobro razumeli, to znaci da ce lekari biti stimulisani da stede na pregledima i lekovima za pacijente, to jest na njihovom zdravlju?

- Nikako. Samo znaci da ce biti stimulisani da razmisljaju i da ne rade nepotrebne stvari. Jeste li primetili koliki je broj analiza koje se zavrsavaju rezultatom b.o. (sve u redu - prim. NIN-a)? Recimo da je pola od njih bilo neophodno izvrsiti, ali ostaje ogroman broj nepotrebnih analiza. Tu mogu da se ostvare znacajne ustede.

Ipak se tako otvara mogucnost za zloupotrebe.

- To je onda stvar pravnog sistema. Ali ne samo njega. Nedavno je usvojen projekat lekarske komore koja ce u svom sastavu imati sud casti koji ce moci da izrice lekarima zabranu rada od sest meseci do sest godina.

Kako ce to funkcionisati? Kakve primere imamo sada? Sta je, na primer, sa slucajem smrti mlade lekarke u koji je bila umesana klinika "Anlave" i ginekoloska klinika u Ulici Narodnog fronta o kome je pisao NIN?

- Taj slucaj je predat u nadleznost MUP-a i njime se sada bavi policija.

Ostaje jos da ponudite resenje za nestasice lekova.

- Ja se zalazem za osnivanje prvo farmaceutskog informacionog sistema a zatim berze lekova na kojoj bi se njihova cena odredjivala u skladu sa ponudom i potraznjom.

Berza, ponuda privatnih (odnosno vanstandardnih) usluga u drzavnim bolnicama, zaduzivanje lekara fondovima od kojih mogu da ustede... Vase ideje ne zvuce bas levicarski.

- Meni je kao ministru zadatak da nadjem najefikasnije resenje koje je u interesu gradjana. A sto se tice levice, kao lekar ne mogu da ne budem levicar. Jeste li citali Hipokratovu zakletvu? Pomoci svima bez obzira na veru, naciju, ubedjenja... To je najstariji levicarski dokument...

# DRAGAN CICIC
# MARIJANA MILOSAVLjEVIC

Iznenadna smrt deset uspesno operisanih pacijenata na hirurskom odeljenju suboticke bolnice nije, sada kada puni novinske stupce, nista manje tajanstvena nego sto je bila dok se Suboticom samo suskalo da se "u bolnici nesto cudno desava". Dokazano je da su hirurzi i anesteziolozi strucno obavili svoj deo posla. Analiza infuzionih rastvora i lekova koriscenih u postoperativnom toku (koju je uradio novosadski Institut za farmakologiju i toksikologiju) nije pokazala postojanje sastojaka koji bi mogli izazvati smrt sa simptomima zabelezenim u Subotici.

Paznju, ipak, izaziva cinjenica da su svi preminuli pacijenti pretrpeli operaciju trbusne duplje, da su sat-dva posle primljene terapije svi imali iste simptome: grcenje, depresiju, prestanak rada bubrega i disanja. U subotickoj bolnici insistiraju na podatku da od 28. maja nije zabelezen nijedan slican smrtni slucaj. Tada su iz terapije, kako kazu, izbaceni "neki medikamenti".

Sliku upotpunjuje podatak da je u ponedeljak (10. juna) vrsilac duznosti direktora Medicinskog centra dr Milan Mrdjanov suspendovao upravnika bolnice dr Rodoljuba Djurica. S tom odlukom se nije slozio Upravni odbor subotickog Medicinskog centra i suspenzija je povucena "dok se ne utvrdi krivica".

Razlog suspenzije je, kako objasnjava za AIM dr Mrdjanov, strucni i na izvestan nacin - hijerarhijski.

- Ja ne kazem da je dr Djuric kriv. Smatram, samo, da je morao da reaguje kada je saznao za povezan broj smrtnih slucajeva. Ja sam reagovao - kaze dr Mrdjanov - ja sam zabranio te lekove...

Sve je "pocelo" proslog meseca (9. maja) kada je nacelnik Hirurgije suboticke bolnice dr Petar Pusin obavestio svog direktora (dr Rodoljuba Djurica) da je povecana smrtnost posle operacije abdomena. Kroz nesto manje od dve sedmice (23. maja) upozorava ponovo. Tek pet dana potom (28. maja) obavesten je i direktor Medicinskog centra dr Milan Mrdjanov.

U proslu subotu (8. juna) je objavljeno da je okruzni javni tuzilac (Biserka Kripic) nalozila Sekretarijatu unutrasnjih poslova u Subotici da proveri dokumentaciju o smrti deset pacijenata. Dva dana kasnije usledila je suspenzija dr Djurica i odluka Upravnog odbora da je stavi van snage.

- Nazalost, mislim da je sve to vrlo rano stavljeno na uvid javnosti - kaze nam dr Rodoljub Djuric, insistirajuci na podatku da ne postoji medicinska verifikacija onoga sto se stvarno desilo.

Prema objasnjenju dr Djurica, krajem maja, posle smrti i obdukcije najmladjeg umrlog bolesnika (desetogodisnji decak), primecena je povecana smrtnost na odeljenju i jos dva slucaja sa slicnom klinickom slikom postoperativnog toka bolesti.

Analiza je pokazala da je postupak u lecenju bio uobicajen, da su bolesnici bili primljeni u bolnicu sa razlicitim dijagnozama, da su ih operisale razlicite hirurske ekipe, a da su zajednicka samo dva leka koja su dobijali. Lekovi su potom povuceni iz terapije, operacije su nastavljene, a neobjasnjivih umiranja vise nije bilo. Lekovi su, insistira dr Djuric, u upotrebi vise godina i davani su u uobicajenim dozama.

- Ti lekovi se koriste u postoperativnom toku radi brzeg oporavka pacijenata - naglasava dr Djuric - sluze za poboljsanje opsteg stanja bolesnika i nisu kljucni za njihovo ozdravljenje...

Da je sinergizam, odnosno pojacavanje delovanja nekog leka u interakciji sa drugim, jedan od mogucih uzroka ovih tragicnih dogadjaja u subotickoj bolnici, napisano je u toksikoloskoj analizi. Ali, pocetkom sedmice u subotickoj bolnici su bili slozni samo u jednom: spirala umiranja je zaustavljena i Suboticani mogu mirno da potraze pomoc u bolnici. Utisak je, ipak, da mnogo pitanja tek cekaju na odgovor.

Dvadesetak dana - mada su postojala upozorenja da se nesto neobicno desava - trajalo je "uocavanje" broja umrlih. Za to vreme operacije nisu obustavljene, niti su pacijenti upucivani u neku od susednih hirurskih bolnica. Famozni lekovi su napusteni tek posto je sistemom eliminacije otklonjena sumnja na lekara, anesteziologa, pa i mogucnost sabotaze, koju je pominjao dr Mrdjanov.

Mozda je zbilja teze uociti povecan broj umrlih pacijenata u okolnostima kad bolnica vec mesecima radi pod "restriktivnim rezimom", kako kaze dr Rodoljub Djuric, zbog nedostatka sredstava za rad. Prima samo izuzetno teske bolesnike i hitne slucajeve kojima je jedina pomoc - hirurski skalpel. No, ostaje fakat da smrt pacijenta nije uobicajen postoperativni tok.

"Bice dobro ako tu nema politike... Kod nas sve, na kraju, ispadne politika..." Ovo misljenje slucajno izabranog sagovornika medju zabrinutim Suboticanima izgleda da nagovestava dalji razvoj dogadjaja.

Dr Milan Mrdjanov insistira da sve sto se desava i sto se desavalo u subotickom Medicinskom centru nema veze sa politikom i cisto je strucni problem, ali napominje da je njegov strucni rad (suspenziju kolege) osporilo politicko telo - Upravni odbor u kojem odlucuju tri lekara i cetiri predstavnika "sire drustvene zajednice".

U nezvanicnim razgovorima sa Suboticanima moze se cuti da je dr Djuric jedan od najistaknutijih clanova vladajuce Socijalisticke partije Srbije u ovom gradu.

U utorak ujutru sindikalna podruznica Opste bolnice i Zdravstvenog centra stavlja na dnevni red "postupanje v.d. direktora dr Mrdjanov Milana, na planu rukovodjenja i pokretanja neopravdanih disciplinskih postupaka, koji su imali za cilj uglavnom sikaniranje i diskreditovanje zdravstvenih radnika, doveli su do znacajnog destabilizovanja subotickog zdravstva... i dovodjenje jedne veoma ugledne zdravstvene ustanove na nivo izmisljenih skandala i afera..." Sindikalci traze da se v.d. direktora razresi duznosti u roku od 48 sati.

Skandala ce, ocito, jos biti.

Svi obecavaju da nista nece biti zataskano, da im je stalo samo do medicinske istine, a dr Rodoljub Djuric kaze da treba cekati da se vidi "hoce li se nesto naci" .

Suboticani strepe od bolesti. Posebno u predelu trbusne duplje.

Milena Putnik (AIM)

NASLOVNA STRANA