Poslovicna nemacka pedantnost i preciznost, ispoljena i u nacinu pripreme i usaglasavanja novog pravopisa, nije, naravno, nesto sto bismo preporucivali i verovali da mogu da slede i balkanski narodi koje je do pre neku godinu povezivala jedna ista drzavna i jezicka zajednica. Nemacki primer, ma koliko pozeljan kao model za istojezicke narode, Srbi, Hrvati, Crnogorci i (bosanski) Muslimani nisu nikada u praksi uspeli do kraja da realizuju ni dok je Jugoslavija postojala, a sa njenim raspadom pokopana je i svaka nada da bi u buducnosti moglo ponovo doci do bilo kakvog novog jezickog zblizavanja. Razboriti ljudi za tim mogu samo zaliti; nacionalno uspaljeni i nerazumni takvoj su se dezintegraciji, medjutim, poradovali i daju sve od sebe da ostane na snazi.

Jezicki usud juznoslovenskih naroda utoliko je veci i beznadezniji sto su se u ovoj drugoj skupini, kao po pravilu, uvek do danas, nalazili i mnogi istaknuti pisci i lingvisti koji su sto svesno, sto iz zablude, radili kako na zajednicku tako i na sopstvenu stetu. Otuda i u ovoj skracenoj Jugoslaviji jezicko stanje nije nista bolje nego u dvema novostvorenim drzavama na bivsem zajednickom srpskohrvatskom govornom podrucju. Stavise, mozda je gore. Jer, u Bosni i Hercegovini Muslimani su, kako bi rekli politicari, postigli konsenzus o tzv. bosnjackom jeziku a preostalim Srbima u Muslimansko-hrvatskoj federaciji bice uz njega nametnut jos i hrvatski koji je, opet, i u Republici Hrvatskoj postao sluzbeni jezik ne samo Hrvata vec i Srba otkad su ovi drugi izbrisani iz Ustava i degradirani u svim svojim nacionalnim i ljudskim pravima.

Jezicke borbe i konfuzije produzile su se, dakle, samo u Srbiji i Crnoj Gori, a u srpskom ustavu srpskohrvatski je i dalje vazeci naziv jezika. Sa, mora se priznati, sve izrazenijom tendencijom da se ustolici i zaseban crnogorski jezik kao poslednji derivat nekada zajednickog srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog, odnosno srpskog ili hrvatskog jezika (videti razgovor sa V. Nikcevicem).

Nije, razume se, neka velika nesreca za srpsku kulturu i javnu upotrebu jezika to sto njegovo imenovanje nije i formalno usaglaseno sa novom politickom i teritorijalnom realnoscu danasnje Jugoslavije. Veca je nedaca svakako to sto ovdasnji ljudi od nauke i struke deluju krajnje razjedinjeno, cak i nepomirljivo suprotstavljeni u stvarima koje se ticu jezicke standardizacije i normalizacije. Haoticna pravopisna situacija - u kojoj se pojavilo nekoliko novih, nepriznatih pravopisnih prirucnika, o cemu je vec pisano i nadugacko polemisano i na stranicama NIN-a - najbolje je ogledalo i strucne i drzavne nebrige za srpski jezicki standard koji je oduvek bio i ostao zajednicka svojina Srba i Crnogoraca, uprkos svim pokusajima deljenja.

U svetlu onog sto su uradili Nemci, kako se vidi sa pocetka ovog teksta, pravopisna situacija kod Srba je ne samo haoticna vec i krajnje zabrinjavajuca. Kad to kazemo, mislimo pre svega na cinjenicu da se i ne naslucuje postojanje bilo kakve naucne spremnosti ili pak drzavne volje da se aktuelne pravopisne zavrzlame prevazidju i razrese na nacin na koji to zahteva javna upotreba jezika.

Da li se posvadjani srpski lingvisti svojim separatnim pravopisima bore za preraspodelu naucne moci i prestiza ili za tantijeme kakve ovakvi prirucnici donose svojim piscima, najmanje je vazno. Najgore je sto zbog toga ostaju neobavljeni mnogi drugi, cak bitniji poslovi koji se ticu jezicke problematike ili sto se u njih, ako se zapocinju, takodje ulazi razjedinjeno. Posebno je u svemu ovome paradoksalno to sto se istrajavanje na medjusobno suprotstavljenim ili iskljucivim naucnim pozicijama opravdava navodnom doslednoscu i, stavise, odanoscu Vukovim jezickim i pravopisnim nacelima.

Tako je takoreci preko noci, i medju lingvistima neocekivano i, rekli bismo, hinjeno obnovljena podela za i protiv Vuka - da se posluzimo naslovom cuvene studije Mese Selimovica - kakva medju piscima, inace, nikada nije ni prestajala.

U opelu nad bastinom kodifikatora srpskog jezika ne ucestvuju, dakle, samo nasa bivsa istojezicka braca vec i deo elite ovdasnje lingvisticke nauke i knjizevnog zivota. Razlika je samo u tome sto su takva preganjanja u oblasti strucnog rada danas anahrona i neproduktivna dok su medju piscima ona lakse shvatljiva i legitimna, s obzirom na to da se smestaju uglavnom u kontekst kritickog razmatranja naseg sireg duhovnog nasledja.

Izjasnjavanja za Vuka i protiv Vuka imaju u srpskoj knjizevnoj misli svoj kontinuitet i nije ni za kakvo cudjenje sto na njih nailazimo i danas.

Upucene u nasu kulturnu proslost otuda najmanje zacudjuje njihova pojava. I njih, a i siru, laicku javnost vise iznenadjuje okolnost da "oca nase pismenosti" znaju dovoditi u pitanje, cak pregrubo diskreditovati, pisci koji su stvorili izuzetna knjizevna dela na jeziku zasnovanom na Vukovim principima.

Tako u redakciju NIN-a sve do danas stizu pisma u kojima se - kao i u mnogim usmenim kontaktima - protestuje sto je u reagovanju Svetislava Basare na razgovor sa Dobricom Cosicem svetlost dana ugledala jedna (polu)recenica koja generalno omalovazava licnost i delo Vuka Karadzica. To je, da se podsetimo, ona koja sledi posle Basarine konstatacije da "ima u nas Srba cudna osobina: retko i malo se veruje u Boga, ali smo skloni da zdusno poverujemo u svaku protuvu koja ima ambicije da postane veliki covek i istorijska licnost", a glasi: "Tako je beatifikovan kradljivac srpskih ikona i upropastitelj srpskog jezika Vuk Stefanovic Karadzic." Sablaznjavanje i skandalizovanje dela javnosti posebno je povecalo kasnije Basarino "produbljivanje" ovih misli o jednoj od nasih "diskutabilnih velicina", u kakve ubraja i "reformatora jezika".

No, dok su mu s te strane stizale osude sto pismo koje su sastavili sveti ljudi Cirilo i Metodije suprotstavlja onom koje je bilo povereno "hirovima jednog samouka, makar bio i genije (sto ovaj nije bio)", s druge su se mogli cuti odobravajuci glasovi, ne samo sto se tice prethodnih reci vec i onih kojima Basara okrivljuje Vuka da je "svojom delatnoscu utro put grobnici Srbije, Jugoslaviji i komunizmu".

U svakom slucaju, Basara ne bi pogresio ako bi, kako zbog javnosti koju je ostavio u nedoumici tako i zbog nemalog broja svojih citalaca, ovu fragmentarnu i totalnu negaciju Vukovog imena i dela u nekoj prilici izlozio s vise sistematicnosti i dorecenosti. Da sporenja sa Vukom u spisateljskom esnafu takoreci ne prestaju - drugo je pitanje kako se i koliko javno manifestuju - svedoci i jedna izvanredna memoarsko- dokumentarna knjiga koja se pojavila ovih dana - "Egzistencija" Pavla Ugrinova (izd. "Prosveta"). Na njenim stranama, pored mnogih drugih vrednih i zanimljivih reci i misli nasih istaknutih savremenika sa kojima se Ugrinov druzio, nalaze se i neke opaske Vaska Pope koje se ticu njegovog odnosa prema Vuku i Dositeju, odnosno prema kulturnim tradicijama koje njih dvojica olicavaju. Popa se, prema ovoj knjizi, opredeljivao za dositejevsku liniju, kao emancipatorsku i evropejsku, ciji pocetak vidi jos od svetog Save, a prema Vukovim teznjama i tekovinama koje je dozivljavao samo kao izvor "narodnjastva" zauzimao je nedvosmisleno rezervisan stav. "Govorili smo", pise tako Ugrinov, "o jeziku i on (Popa-prim. S.D.) mi kaze da sveti Sava nije na pravi nacin objasnjen, a posebno njegov doprinos usavrsavanju, odnosno prilagodjavanju pisma Cirila i Metodija nasem jeziku, odakle zapravo pocinje jedan jezik koji je, na postavljenim principima, i u neprestanom prozimanju sa narodnim jezikom mogao da bude pocetak i osnova naseg knjizevnog jezika. Sve sto je, medjutim, ucinjeno i dokle se bilo stiglo, grubo je preseceno Vukovim nastupom, koji je sve odbacio i izdigao narodni jezik kao vrhunaravni i time presekao njegov dugi prirodni razvoj."

Ovakve primedbe Vuku od strane pisaca odavno su vec opste mesto. A naslanjaju se, uglavnom, na argumentaciju Vukovih poznatih protivnika iz perioda njegove nemilosrdne borbe za jezik "oraca i pastira" i reofrmisanje azbuke i pravopisa. Rekapitulaciju tih ranijih sporenja sa Vukom obavio je Mesa Selimovic u svojoj vec pomenutoj studiji "Za i protiv Vuka", vesto se postavljajuci izmedju neumesnih glorifikacija i utemeljenijih osporavanja Vukove jezicke reforme. Selimovicu dugujemo i prvo razbijanje nasih (skolskih) predrasuda o ljudima s kojima je Vuk bio sukobljen. "Po navici da mislimo nacinom legende koja zna samo za junake i izdajnike, po pamfletu Branka Radicevica koji smo ucili napamet, mi o Vukovim protivnicima nosimo pomalo prezrivo osecanje kao o gomili mracnih sova, trutova, notornih glupaka, koje Vuk rasteruje, lako, kao u igri", napisace Mesa i dodati: "Ne, Vukovi protivnici nisu bili neznalice ni diletanti, ni idioti, vec uceni i sposobni ljudi. Onemogucili su ih vreme, nacionalnooslobodilacki pokret naroda, anahronicnost njihova jezika i literature, i dinamicna snaga Vukova."

Selimovicevim pogledima na ulogu Vuka u razvoju naseg knjizevnog jezika, najcesce oznacavanim kao "umerenim" i "srednjim", bliski su i oni koje zastupa nasa ozbiljna lingvisticka nauka. To je posebno vidljivo iz knjiga njenog najistaknutijeg predstavnika akademika Pavla Ivica, koji je i u nedavnom predavanju u Budimpesti, prilikom primanja nagrade Zaduzbine Jakov Ignjatovic, sve mene kroz koje je prolazio srpski jezik ocenio kao istorijski nuzne i saglasne promenama opste kulturne orijentacije Srba. Govoreci o Vukovoj pobedi kao o dovrsetku procesa demokratizacije srpskog knjizevnog jezika i njegove emancipacije od crkovenoslovenskog, P. Ivic ce, medjutim, primetiti: "Uspeh nije prosao bez zrtvovanja ponekih jezickih tekovina prethodne epohe, pre svega u recnickom blagu, pa i u gipkosti recenice, ali tu su krupna sustinska dostignuca bila placena sitninom."

Pisac jedne veoma korisne panorame pogleda srpskih i hrvatskih pisaca na Vuka i njegovo delo, Dragomir Brajkovic ("Oko stozera", 1991), pokazuje takodje razumevanje za kritike Vuka iz perspektive ljudi koji stvaraju u jeziku i koje ne obavezuju stroga naucna nacela koje brani lingvistika. U tome sto se aktuelizovanom starom ili pak novom argumentacijom osporavaju i Vukove reforme i uopste njegov kulturni program, nema niceg neobicnog jer, kaze dalje Brajkovic, sve sto je, poput Vukova programa, revolucionarno i prevratnicko, tek nakon pobede podleze proveri. Ta provera je, smatra on, uglavnom, potvrdjivala Vukove osnovne ideje, ali je bilo i onih cija su osporavanja dovodila u pitanje opravdanosti Vukovih osnovnih nacela.

Ono vec pomenuto opste mesto u kritici Vuka od strane pisaca svodi se na tvrdnju da prostonarodni jezik ima skucene i ogranicene mogucnosti te da je nepodesan da izrazi neka tananija osecanja i da ne moze da imenuje apstraktno. I Krleza ce na tom tragu, u svom omiljenom karikiranju svega i svacega, Vukovo delo oznaciti padom do "sljepackih gusala" i pozaliti se Enesu Cengicu u pero kako je Vuk u socijalizmu bio zasticena zverka, licnost od koje su pravili boga. O kojoj, navodno, ne bi smeo objaviti jedan svoj predratni tekst a da ne upadne u velike neprilike. A radilo se ni manje ni vise nego o jednom krajnje improvizovanom clancicu uz jedan Vukov jubilej i o jednoj parodiji u desetercu koja dana zavredjuje paznju tek kao dokument vremena o najvecem jugoslovenskom enciklopedisti. NIN taj napis prvi prestampava posle 1937. godine, kada je objavljen u poluilegalnom organu KPJ "Novi list" koji je tada bio zaplenjen.

Danasnja drzavna rascepkanost bivseg jugoslovenskog prostora konacno je skinula s dnevnog reda bilo kakav zajednicki i "obavezujuci" medjunacionalni odnos prema recepciji Vukovog dela, a proizvoljnost u njegovom procenjivanju umnozena multiplikovana je skoro do besmisla. I oslobodila sve druge narode, osim Srba, Vukove more.

# SAVA DAUTOVIC

NASLOVNA STRANA