Nedavno je jedan delegat Medjunarodne federacije Crvenog krsta i Crvenog polumeseca prvi put posetio Srbiju. U svom izvestaju opisao je kako ga je Sumadija podsetila na rodnu Svajcarsku. Slicna blaga zelenilom obrasla brdasca, plodna zemlja i usred rajskog pejzaza gradic Guca. Ali tu se svaka slicnost zavrsava. U Gucu je delegat dosao da vidi kako se raspodeljuju namirnice koje Crveni krst obezbedjuje za svakodnevnu ishranu sto porodica iz mesta i jos toliko iz okolnih sela. Narocito je upecatljivo opisao jedno od domacinstava sa nepokretnom zenom prikovanom za obicnu drvenu stolicu jer porodica ne moze ni da sanja o nabavci odgovarajuce invalidske stolice.

Dovoljno je bilo da se malo zagrebe ispod bogatog pejzaza da bi se naislo na bedu i bolest. U Srbiji jos sve izgleda bolje nego sto zapravo jeste. Godine rata, sankcija i korenitog prestrukturisanja drustva koje se umesto za privatizaciju odlucilo za prvobitnu akumulaciju, nisu ozbiljno podrile samo privredu, niti su se zaustavile na moralu. Ugrozene su i same fizicke osnove tog drustva, zdravlje i zivot njegovih clanova. To potvrdjuju epidemije raznih bolesti koje su u poslednjih nekoliko godina sve cesce i pogadjaju ne samo ljude nego i zivotinje i poljoprivredne kulture. A prema misljenju strucnjaka, ovo je tek pocetak.

"Najgore je tek pred nama, "upozorava doktor medicinskih nauka Vuk Stambolovic, autor vise knjiga, zaduzen za sektor medicine u Fondaciji za otvoreno drustvo. Dr Stambolovic za NIN objasnjava da se okolnosti u kojima Srbija zivi poslednjih godina - ratno okruzenje, pad standarda, strah - u nauci definisu kao "opsti hronicni stres". Narod se neizbezno na neki nacin prilagodjava takvom pritisku, a medicina je dobro istrazila pravila po kojima se to prilagodjavanje odvija. Mehanizam tog prilagodjavanja zove se "generalni adaptivni sindrom". On ima tri faze. Prva je alarmna faza, kada dolazi do naglog povecanja ucestalosti raznih bolesti usled toga sto se ljudi susrecu sa novim, pogorsanim, okolnostima. Kada se apsorbuje prvi sok, pocinje prilagodjavanje na novonastalu situaciju i to se zove faza adaptacije. U tom periodu se ucestalost oboljevanja i smrtnost stabilizuju na odredjenom nivou, jer je stanovnistvo naslo nacina da se suoci sa promenama. Ali to ne moze da traje unedogled. Tokom faze adaptacije zapravo se trose rezerve, a kada se one istrose, sledi treca, najopasnija, faza iscrpljivanja. Ljudi tada vise nemaju odbrambene rezerve pa smrtnost i ucestalost oboljevanja od govoto svih bolesti drasticno rastu.

Prema misljenju dr Stambolovica, stanovnistvo SRJ se sada nalazi pri kraju druge faze, faze adaptacije.

"Fazu alarma smo odavno prosli, a da to nismo ni primetili," kaze on. "Drzavna politika je bila da pod sankcijama mozemo i hiljadu godina, pa su se podaci o povecanju stope smrtnosti - mortaliteta - i stope oboljevanja - morbiditeta - krili."

Zaista, tek sa politickom odlukom da se rat okonca pocelo je da se glasno govori o tome koliko je zdravlje Srba i Crnogoraca ozbiljno ugrozeno. A podaci jesu ubedljivi.

Prema nalazima Saveznog zavoda za statistiku, u toj prvoj fazi koja obuhvata period od 1991. do 1993. "decje stope oboljevanja i smrtnosti usled zaraznih bolesti su se uvecale, a poliomielitis i komplikacije reumatske groznice, maligna oboljenja, leukemija i druge bolesti su ponovo uobicajene. (...) Povecava se smrtnost dece, hronicnih bolesnika, starijih osoba, onih pogodjenih akutnim bolestima za koje nema lekova, hirurske opreme, odgovarajucih dijagnostickih sredstava... Broj pogodjenih zaraznim i parazitskim bolestima se povecao kao i broj umiranja usled tih bolesti, a povecan je i broj epidemija i onih pogodjenih njima..."

Jezikom cifara, samo u toku jedne godine, od 1991. do 1992. broj pogodjenih zaraznim bolestima uvecao se za sedam odsto, a broj umrlih medju njima za 115 odsto. U prvom kvartalu 1993. bilo je jos gore: u poredjenju sa prvim kvartalom 1992. smrtnost medju zarazenima se ucetvorostrucila. Sto se epidemija tice, godine 1991. ih je bilo 188, a zavhatile su 3 693 osobe, da bi ih 1992. bilo vec 249, sa 9 488 pogodjenih.

Za ovakve pokazatelje tumacenje je ocigledno. U Vojvodini, najrazvijenijem regionu SRJ, od 1991. do 1992. procenat mikrobioloskog (bakterije, virusi, paraziti) zagadjenja vode popeo se sa 17,59 na 18,13, a hemijskog zagadjenja sa 52,85 na 68,39 odsto. Bakteriolosko zagadjenje je narocito veliko u Sremu, a hemijsko u Somboru, Subotici i Novom Sadu.

Pored infekcija, nastupaju za stanovnistvo sve veci problemi i sa do tada u stalnom padu anemijama. U opstoj populaciji procenat anemicnih se povecao sa 1,4 na 1,53 odsto. Slika je, medjutim, daleko tragicnija kada se razmotri po starosnim grupama. Medju studentima Novog Sada 14 odsto njih bilo je anemicno, na Beogradskom univerzitetu procenat anemicnih se od 3,4 odsto 1989. popeo na 36,7 odsto 1992, a od skolske dece u Beogradu od anemije pati svako drugo. Pri tom je anemija uglavnom posledica slabe ishrane. U Novom Sadu je 17 odsto studenata oslobodjeno sluzenja vojnog roka ili im je on odlozen zbog neuhranjenosti, a u Nisu je takvih 26 odsto. Savezni zavod za zastitu i unapredjenje zdravlja procenjuje da je prosecan unos kalorija u ovoj zemlji pao za 28,2 odsto i da je "ishrana 20 odsto stanovnistva ispod fizioloskog minimuma" - dakle, da jedna petina Srbije gladuje.

Glad, anemija i zaraze zakonomerno imaju teske posledice. Smrtnost odojcadi se u Beogradu sa 14 odsto 1991. povecala na 16 u 1992. Opsta smrtnost je skocila sa 790 slucajeva na 100 000 ljudi, sto je nivo koji se odrzavao od 1987. do 1990, na 977 u 1992. U delovima stanovnistva pogodjenim bolescu ili znatnijim pogorsanjem uslova zivota taj porast je dramaticniji. Tako je 1992. u psihijatrijskoj bolnici u Kovinu umrlo 250 pacijenata, sto je 200 odsto vise nego u prethodnoj 1991. godini.

Kada se ova opsta slika razlozi na sastavne delove, vidi se da je u porastu ucestalost prakticno svih bolesti. U 1992. broj ljudi kojima su potpuno otkazali bubrezi se udvostrucio. U koronarnoj jedinici u Vranju, na primer, broj pacijenata sa infarktom se u poredjenju sa predratnim periodom uvecao za 25,8 odsto, dok se prosecna starost obolelih spustila sa 57,3 godine na 46,7 godina. Na nivou Srbije, najteze dijabeticko stanje koje vodi u komu, keto-acidoza, javlja se za 25 odsto vise nego pre rata, a gangrena 120 odsto vise. U Beoradu, od 1992. do 1993. zabelezena su 32 slucaja psihogenih poremecaja govora i sluha, sto je vise nego u tri prethodne godine zajedno. Na Institutu za maksilofacijalnu hirurgiju u Beogradu procenat lokalnih infekcija posle operacija popeo se sa 19 odsto u 1992. na 54 odsto u 1993, a opstih infekcija sa cetiri odsto 1992. na 38 odsto 1993...

Istovremeno, povecanje stopa oboljevanja pratilo je snizavanje nivoa zdravstvene zastite. Procenat dece vakcinisane protiv DI-TE-PER se sa 91,29 odsto smanjio na 84,2 odsto, kod poliomielitisa postoji pad sa 93,38 na 84,45, a zastita od malih boginja je od 91,79 spustena na 80,64 odsto. Opsti broj pregleda je opao za 10 odsto, a rendgenskih za 40 odsto, dok je broj laboratorijskih analiza umanjen za 38 odsto. Pacijentima kojima su neophodne tri dijalize nedeljno, vrse se dve. Broj transplantacija bubrega koji je od 1987. do 1992. iznosio izmedju 40 i 50 godisnje, u 1992. se sveo na 19. A u onoj koronarnoj jedinici u Vranju, od pacijenata pogodjenih infarktom kod kojih je kljucno da negu dobiju za nekoliko minuta, njih 34,5 odsto je u bolnicu prebaceno u periodu od sest sati do cak 15 dana.

Od 1993. nadalje traje faza adaptacije. Vise nema ovako naglih skokova nego se dostignuti nivoi poremecaja odrzavaju na novopostignutom nivou. To je moguce zahvaljujuci prilagodjavanju na postojecu situaciju, sto podrazumeva koriscenje rezervi, nalazenje novih nacina nabavke hrane... Najzad, jedan od adaptivnih mehanizama je i smanjenje broja stanovnika, ne samo kroz povecanu smrtnost nego i kroz smanjenje prirodnog prirastaja. On je sa 4,9 promila u 1991. pao na 3,4 promila u 1993.

To naravno ne znaci da je dalje povecavanje stopa oboljevanja sada zamrznuto. Ono, medjutim, u slucajevima nekih bolesti moze biti deo svetskih trendova, kao sto je to na primer slucaj kod tuberkuloze. Profesor doktor Olga Djuric, nacelnik Bolnice za plucne bolesti i tuberkulozu u Beogradu, kaze za NIN da je u Srbiji ucestalost oboljevanja jos uporediva sa drugim zemljama slicnog nivoa razvijenosti. U centralnoj Srbiji i Vojvodini tuberkulozu ima 37 ljudi na 100 000 stanovnika, a na Kosovu 62 na 100 000. U Portugaliji je taj parametar 57 a u Rumuniji 100. Ono sto zabrinjava kod nas je porast kavernoznih, najtezih oblika za 25 odsto samo u periodu od 1993. do 1994. "Ratno i poratno stanje je sigurno imalo uticaja na taj rast", kaze dr Djuric. "Verujemo da postoji jos znacajniji porast kod izbeglica, ali nikako da dobijemo novac da to ispitamo."

Dr Djuric tek ocekuje naglu ekspanziju tuberkuloze kakva je postojala nekoliko godina posle Drugog svetskog rata. Vazno je, naime, znati da znacajne promene u stopama oboljevanja i smrtnosti ne nastaju odmah po izlaganju opstem hronicnom stresu. Slicno kao kod infekcije, postoji jedna period u kome nema jasnih znakova promene. Taj se period oznacava engleskim terminom "lag time" i kod povecanja stope oboljevanja iznosi tri do pet godina, a kod smrtnosti pet do 10 godina. Iz toga slede dve vazne stvari. Prva je da se sankcije ne mogu proglasiti glavnim krivcem, jer su nagli skokovi negativnih pokazatelja iz 1991. (koja je, inace, bila pre sankcija) i 1992. posledica promena iz 1987, 1988. i 1989, kada je u Srbiji doslo do velikih promena u privredi i politici. Druga vazna posledica "time lag" je da najgore tek dolazi.

"Moja je procena da smo pri kraju faze adaptacije", kaze dr Stambolovic. "Kako drzava nista ne cini da se stanje popravi, narod trosi licne rezerve, a one su na izmaku. Ja od bolnica u Srbiji dobijam cetiri pisma nedeljno u kojima se trazi ne samo pomoc u lekovima nego sada vec i u hrani."

A hrana je "adut" na koji se ovde najvise racunalo. Optimizam i prkos prema svetu ogledali su se i u popularnom misljenju pojedinih politicara da nam sankcije ne mogu nista "dok je hleba, mesa i korenja.". Koliko je takvo misljenje falicno, pokazuje opet statistika. Uz rapidno opadanje proizvodnje mesa smanjivala se i njegova potrosnja po stanovniku. Pre cetiri godine ona je iznosila 58,8 kilograma po stanovniku, 1993 - 37,8 kilograma, 1994 - 31,8 kilogram, da bi se poslednji proracuni sveli na svega 12 do 14 kilograma mesa po stanovniku godisnje. Ako se zna da statistika ne pokazuje "ko jede kupus, a ko meso", nije tesko zakljuciti ko u ovoj zemlji ne pati od iscrpljenosti i anemije.

Sa 6,2 milona hektara poljoprivrednog zemljista mi smo i posle pola veka na nivou "potencijalnih mogucnosti" u oblasti poljoprivredne proizvodnje. Kada je stocarstvo u pitanju, slika je jos sumornija. U razvijenim zemljama stocarstvo ucestvuje sa 80 odsto u ukupnom bruto proizvodu poljoprivrede, a u nas samo sa oko 40 odsto, uz takozvanu negativnu tendenciju u toj grani: niska proizvodnja po grlu, smanjenje broja grla, neracionalna potrosnja stocne hrane uz krajnje nepovoljan polozaj stocara. Drzava je radi socijalnog mira i zastite standarda stanovnistva dugo obuzdavala cene mleka, koje, opet, presudno uticu na prilike u govedarstvu.

I dok se broj goveda do 1975. godine povecavao i tada iznosio 2,8 miliona, kasnije se stalno smanjivao da bi pre dve godine pao na svega 1,8 milion grla. I broj svinja povecavao se do 1985. godine (tada smo imali 4,3 miliona grla) a onda poceo da opada da bi u 1994. godini iznosio oko 3,7 miliona grla. Opada broj ovaca, konja, zivine. Tako je stocarstvo, prakticno, doslo u kolaps sa sve vecom potrebom uvoza mesa, za koji, pak, nema para.

I pored ovih pokazatelja, vlasti nisu gubile optimizam, naprotiv. Nova "satisfakcija" se pojavila posle evropske euforije sa bolescu "ludih krava" u Engleskoj. Sve dotadasnje mane i nedostaci, jer nismo mogli da postignemo kolicine mesa i mleka po grlu kao Evropa, odjednom su se pocele isticati kao prednost. Ona se, navodno, sastojala u tome sto nismo zagadili njive, stoku, staje..., jer nismo imali dovoljno novca za razne preparate, te sada mozemo da ponudimo zdravu hranu u svakom pogledu.

Kao hladan tus je delovala pojava zaraze slinavke i sapa koja nije dovela samo u pitanje izvozne ambicije vec ugrozila i prehranu ionako ugrozenog stanovnistva.

"Na slinavki i sapu svaka drzava polaze ispit", istice profesor dr Miroslav Valcic, sef Katedre za zarazne bolesti Veterinarskog fakulteta u Beogradu. "Bolest se talasasto siri i poput pozara zahvata prostor. Razbuktava se geometrijskom progresijom tako da moze doci do oboljevanja svih papkara."

Bolest se kod zivotinja prvo pojavila, pocetkom jula, na Kosovu. Javnost je o svemu obavestena desetak dana kasnije, uz zvanicno obrazlozenje da je to "praksa i u ostalim zemljama, jer strucnjaci pokusavaju lokalno da suzbiju zarazu". Formirani su stabovi za sprecavanje sirenja zaraze, angazovana je vojska, policija, da bi savezni ministar za poljoprivredu doneo 23. jula naredbu kojom se zabranjuju stocne pijace i promet goveda, ovaca, koza, bivola i svinja na celoj teritoriji drzave. Sve je ukazivalo da je stvar veoma ozbiljna, cak mozda i kriticna, jer je ugrozeno oko deset miliona papkara cija je vrednost najmanje 3,5 milijarde dolara.

Citav nemio dogadjaj je pratila neverovatna konspirativnost zvanicnika. I ne samo u vezi sa slinavkom i sapom. Nije se mogla dobiti skoro nikakva informacija ni o drugim bolestima koje ugrozavaju nas stocni fond. Jednostavno, svim institucijama i strucnim licima je zabranjeno da daju bilo kakve podatke vezane za epidemije, bilo prosle, sadasnje ili one koje se mogu javiti. I profesor Valcic je pristao da govori ali vise nacelno. Tako se moglo saznati da se mi, nazalost, zbog niskog civilizacijskog i kulturnog nivoa suocavamo sa bolestima koje je razvijeni svet odavno "prelezao", poput besnila, bruceloze, tuberkuloze, lajmske bolesti...

"Sve su to bolesti koje mi znamo i na vreme otkrivamo, ali je pitanje da li cemo na pravi nacin i pravom brzinom sprovesti odredjene mere. Sada vidimo koliko je vazno brzo prepoznati bolest i brzo reagovati", kaze profesor Valcic, cija katedra je samo konsultant u najnovijoj posasti slinavke i sapa jer i pored strucne osposobljenosti ne poseduje i odgovarajucu opremu za rad na njoj. "Ja vec dve i po godine urgiram i molim da se ovoj katedri obezbede dva mikroskopa i specijalna centrifuga, bez kojih se mi ne mozemo baviti dijagnostikom, a kamoli vakcinacijom. Rec je o opremi cija cena ne prelazi vrednost, recimo, tri mercedesa."

Zato se sada ubija stoka kako bi se epidemija sprecila (do sada je pobijeno preko cetiri hiljade zivotinja a za nadoknadu stete je predvidjeno oko 18 miliona dinara). Koliko je drzava poklanjala paznju opasnosti od epidemija izneo je Zoran Jovicic (DSS), clan Odbora republicke skupstine za poljoprivredu, na sednici Odbora povodom slinavke tvrdeci da je prosle godine 12 miliona dinara namenjenih veterinarskoj sluzbi otislo u JAT, za farbanje aviona. Verovatno se racunalo na to sto su zarista ove zaraze "daleko" od nas, u Turskoj, gde se sprovodi vakcinacija. Nije se ocekivalo da barijera Grcke i Makedonije moze biti tako brzo preskocena.

"Nama ce se zarazne bolesti obiti o glavu", napominje profesor Valcic, uz podatak da je njegov fakultet u poslednjih 20 godina bio u totalnoj eroziji kada su u pitanju ove bolesti. Mnoge specijalisticke laboratorije su ustupane drugim, udaljenim centrima. Tako je odsek infektivne anemije konja pre 15 godina dat i prebacen u Zagreb. To je slucaj i sa brucelozom. Cak je i slinavku jednim delom radio Zagreb, bez obzira na to bolesti tamo nisu postojale (mozda po jedan slucaj godisnje), dok su kod nas u daleko vecem obimu bile stalno.

Po recima profesora Valcica, ima elemenata koji ukazuju da su zarazne bolesti kod nas u ekspanziji. Recimo, besnilo koje je nadomak Beograda. Na teritoriji Lazarevca nalazi se ogromna povrsina jalovine (10 do 15 hiljada hektara) idealne za lisicije jazbine. Lisice, u nedostatku hrane, izlaze sa ove teritorije i sire besnilo. Nista manje nije opasna ni bruceloza (opet na Kosovu), a javljaju se i bolesti koje prate ratove, poput tifusa i sakagije (veoma opasno zarazno oboljenje kopitara, koje prelazi i na coveka, za koga je gotovo uvek smrtonosno). U ekspanziji su i svinjska kuga, trihineloza...Na povecanje zaraza uticu i ekonomski momenti. Zbog nemastine stocari u staje smestaju vise grla nego sto je propisano, hrane ih nedovoljnim kolicinama manje kvalitetne hrane...

Sve ukazuje da su zalihe neophodne za normalnu prehranu stanovnistva skoro pri kraju. "Do faze iscrpljenosti ostalo nam je izmedju jedne i tri godine" , zakljucuje dr Stambolovic.

A ono stanje sto ce tada uslediti bice takvo da cemo se sadasnjeg stanja secati sa nostalgijom.

Dragan Cicic

Slobodan Ikonic

NASLOVNA STRANA