Drzavljanstvo je jedno od prava coveka, propisano jos Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima. U skladu sa tim dokumentom iz 1948, i svi gradjani bivse SFRJ morali bi dobiti neko drzavljanstvo bar od drzave u kojoj imaju stalno prebivaliste.

Iako se, po recima saveznog ministra unutrasnjih poslova Vukasina Jokanovica, novim Zakonom o jugoslovenskom drzavljanstvu iskazuje posebna briga za "drzavljane SFRJ koji su zbog svoje nacionalne ili verske pripadnosti i zalaganja za postovanje ljudskih prava i sloboda izbegli na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije", izbeglice i prognanici iz Bosne i Krajine dozivljavaju ovaj pravni akt kao jos jedan dokaz sve veceg nerazumevanja sa maticom. Naslucuje se da ce put do drzavljanstva biti znatno tezi od pukog podnosenja zahteva organima unutrasnjih poslova, iako vec i taj uslov, smatraju, vredja sam po sebi.

Kakve ce prednosti buducim drzavljanima Jugoslavije doneti zakon "uskladjen sa evropskim standardima i neuporedivo bolji od propisa donetih u bivsim republikama SFRJ " (V. Jokanovic) videce se kada pocne da se primenjuje. U ovom trenutku, primecuju zainteresovani, zakonom se izbeglicki zivot komplikuje bar po dva osnova:

Iskljucivanjem mogucnosti dvojnog drzavljanstva (osim u izuzetnim slucajevima) na gubitku su oni koji ne zele da zauvek za sobom zatvore vrata zavicaja iz koga su pobegli i, sto je jos vaznije, ne nameravaju da se odreknu imovine koju su tamo stekli. "Ako nasa imovina bude prebijana na nivou drzava, proci cemo kao stare devizne stedise", pribojava se Djuro Smoljanovic iz Ogulina. Tim pre sto se hrvatskim Zakonom o privremenom oduzimanju i upravljanju odredjenom imovinom (imovina Srba) predvidja da ce se pravo vlasnistva nad spornom imovinom odredjivati sporazumom Hrvatske i Jugoslavije.

S druge strane, provejava bojazan da ce sticanjem drzavljanstva SRJ i prestankom izbeglickog statusa, sto neminovno sledi, najveci broj izbeglica sa mrsavih fondova humanitarnih organizacija spasti na prazne fondove socijalne zastite zemlje koja ih prihvata kao gradjane.

Ima nezadovoljstva ali iznenadjenja, cini se, nema. Zakon je, primecuje Zvonko Tarle, urednik izbeglickih novina "Odgovor", samo nastavak brojnih problema izbeglica i njihovog tretmana u Jugoslaviji i Srbiji. "Izbeglice" su, objasnjava Tarle, izdvojene u posebnu grupu kojom se manipulise, koju po potrebi potezu i vlast i opozicija. Oni su sve veci teret za drustvo, ljudi bez identiteta, licnih dokumenata, pasosa, bez mogucnosti da se slobodno krecu. U takvim uslovima sasvim je prirodan njihov osecaj da imaju zutu traku oko ruke. Drzava Jugoslavija nema nikakav zvanican stav u vezi sa izbeglicama. Mislim da se ne zna sta ce se s tim svetom. Svi problemi koji se javljaju, pa i ovi koji ce tek nastati sa novim Zakonom, rezultat su te neizvesnosti."

Moze se reci da na teritoriji Srbije postoje tri kategorije izbeglica. Prvu cine stanovnici izbeglickih kampova koji o vecini pitanja bitnih za njihovu egzistenciju nemaju pojma a sa informacijama i objasnjenjima, pokazace se, ide veoma tesko.

Iako su od centra Beograda udaljeni jedva desetak kilometara, izbeglice iz kampa u Krnjaci samo naslucuju sta im se novim Zakonom o drzavljanstvu sprema. To je razumljivo s obzirom na to da im je sloboda kretanja ogranicena pa su uglavnom upuceni na sluzbenike Komesarijata za izbeglice. A sluzbenici Komesarijata ne govore mnogo. Televizor je ovde retkost (a i tada se gledaju Prvi i Drugi program) a za stampu se nema para. Bez odobrenja Republickog komesarijata za izbeglice i posetioci (narocito novinari) tesko ulaze u kamp a nije pozeljno zadrzavati se ni ispred logora. "Ko hoce da razgovara sa izbeglicama a nije se najavio", upozorio je sluzbenik obezbedjenja", neka se udalji jedno kilometar, dva."

Za razliku od cuvara reda, stanovnici kampa u Krnjaci voljni su da govore o svojim problemima. Velimir I. iz Glamoca pita se kako je moguce da on nema isti tretman kao i ostatak njegove porodice. "Sta ce se dogoditi ako moja zena i deca dobiju pasose, posto su u Srbiju izbegli pre mene, a ja ostanem bez drzavljanstva? Ja nemam cak ni prognanicku legitimaciju. Moje postojanje dokazuje samo potvrda sa popisa izbeglica."

Gotovo da je nemoguce naci dve osobe u kampu sa istim dokumentima. Na jednom mestu moguce je videti licne karte iz zavicaja, pasose SRJ dobijene posebnom procedurom ali i putovnice Republike Hrvatske, radne knjizice, papire sa granicnih prelaza. Zanimljivi su primeri licne karte i pasosa Krajisnika na kojima pod imenom zemlje pise: Savezna Republika Jugoslavija a odmah ispod toga, na mestu predvidjenom za ime federalne jedinice, odstampano je Republika Srpska Krajina. Zajednicka karakteristika svih izbeglickih isprava je da nista ne vrede osim ako se drugacije ne odluci. Verovatno zbog toga ljudi ni potvrdu o drzavljanstvu ne dozivljavaju kao dokument od velike vaznosti za svoju dalju sudbinu u ovoj zemlji.

"Sta ce mi drzavljanstvo? Invalid sam, raditi ne mogu a penziju iz Hrvatske necu nikada dobiti. Isao sam u ured vlade Krajine i tamo su mi rekli da mi vise nemamo nikakva prava. Valjda zato sto smo izgubili rat", prica izbeglica iz Siska. "Bio bih najsrecniji kada bih mogao da se vratim kuci samo kada bi bilo nekog minimuma sigurnosti." Drugi sagovornik, izbeglica iz Knina, predstavlja se prezimenom Maljkovic, raspolozen je za radikalniju varijantu."U Hrvatsku bih se vratio samo kao vojnik ali vidim da se o takvoj mogucnosti ne razmislja. Nisam zainteresovan za njihovo drzavljanstvo iako mi tamo zive roditelji. Hocu pasos Jugoslavije, to je nasa matica bez obzira na politiku koja je iz nje vodjena prema nama u Krajini. Pitam se da li ce se i o nasoj podobnosti za drzavljanstvo kao i o drugim pitanjima raspravljati na nivou celnika Srbije i Hrvatske. Mozda nam se drzavljanstvo nece dati pre izbora, jer vlast u Srbiji strahuje od milion nasih glasova. Normalno je da necemo glasati za politiku koja nas je sabila u kampove ali ne zaboravite da smo mi pre rata imali sva prava a nista nismo pitani."

Kako odgovori na pitanja ne stizu od predstavnika vlasti ili mnogobrojnih udruzenja, izbeglice se javljaju razlicitim nevladinim organizacijama koje se bave problemima izbeglistva. Po recima Gorana Svilanovica iz Centra za antiratnu akciju, SOS telefon koji je 1993, kada je osnovan, bio namenjen zrtvama diskriminacije, danas u najvecem broju koriste izbeglice. "Problemi tih ljudi idu iz krajnosti u krajnost. Pre samo neku godinu bilo je pitanje zivota kako steci status izbeglice, danas vecina mora da razmislja kako da pobegne iz izbeglicke koze." Nedavno nam se javila zena iz Bosne koja je nasledila kucu na Slaviji ali ne zna kako da, posto je izbeglica, ostvari pravo na nasledstvo.

U Backom Monostoru kraj Sombora, u pedesetak praznih kuca avgusta 1995. useljeni su prognanici iz Kninske krajine. Smestaj su im obezbedili clanovi somborske mirovne grupe koji, zajedno sa jos nekoliko nevladinih grupa, resavaju probleme izbeglica u Vojvodini sa vecim uspehom nego Komesarijat. Izbeglicki zivot u Vojvodini prava je bajka u poredjenju sa kampovima u okolini Beograda (naravno i samo u tom slucaju). Zato se Krajisnici grcevito bore za ostanak u ravnici. Pretnje seobama su svakodnevne, i za sada se odnose samo na neposlusne. "Dok mi ostvarimo pravo na drzavljanstvo, dakle mogucnost da biramo gde cemo da zivimo, ko zna gde cemo biti", pita se Mile Kosanovic iz Plaskog. "Ljudi su uplaseni, boje se da ce biti deportovani a gde to niko ne zna. Pribojavamo se Kosova. Mislim da je pitanje regulisanja naseg polozaja vaznije od svega drugog. Nephopdno je da stanemo na noge, da pocnemo sami sebi da pomazemo, da se organizujemo. A toga se mnogi plase. Sta god da su odlucili o nasoj sudbini neka nam kazu. To je mnogo lakse nego da nas ovako dugo drze u neizvesnosti."

Prognanici iz avgusta 1995. najosvescenija su kategorija medju izbeglicama smatra Biljana Kovacevic-Vuco, potpredsednik Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji. Gorak ukus poraza pomesao se sa osecajem nepravednog tretmana u Srbiji, u kojoj ce, verovali su, "teci med i mleko". Porodicu Veselinovic iz Benkovca na dane mirnog, predratnog zivota podseca naziv sokaceta u Backom Monostoru u kome trenutno zive - "Marsal Tito". Veselinovici su stigli avgusta prosle godine. "Verovali smo da je ovo nasa zemlja. Tako razmisljajuci u Srbiju je doslo najmanje 700 000 ljudi. Sada zivimo po kampovima ili se kao senke sunjamo po tudjim kucama. Sve sto nam se desava je cista politika. Sto se mene tice ne bih ni uzimao drzavljanstvo SRJ. Na Kosovo ne idem iz inata, iako nam se tamo nudi posao. Jednom smo iskusili sta znaci braniti drzavu puskom i dosta je. Najlepsa vest koju sam cuo u proteklih pet godina je da ce nas sve proterati iz Srbije. Jedva cekam", govori Milos Veselinovic.

Udruzenje za pomoc izbeglicama i prognanim licima u SR Jugoslaviji jedno je od retkih izbeglickih udruzenja (od petnaestak postojecih) ciji su clanovi spremni da prokomentarisu novi zakon o drzavljanstvu. Predsednik udruzenja dr Milorad Muratovic napominje da je udruzenje jos u oktobru prosle godine reagovalo na predlog Zakona o drzavljanstu, Misljenje izbeglica je da ne bi trebalo osporavati pravo svakom pojedincu da iskaze svoju slobodnu volju u vezi sa drzavljanstvom posebno s obzirom na cinjenicu da ova drzava insistira na kontinuitetu sa prethodnom Jugoslavijom. "Sto se dvojnog drzavljanstva tice ono najvise odgovara izbjeglicama radi ostvarivanja stecenih imovinskih i ustavnih prava. Zakonsko rjesenje o sticanju dvojnog drzavljanstva po osnovu medjunarodnog ugovora samo djelomicno odgovara ovom zahtjevu. U drugoj polovini avgusta u Sarajevu ce izbjeglicka udruzenja iz Jugoslavije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine ogranizirati medjunarodnu konferenciju o problemima izbjeglica, ukljucujuci i pitanje drzavljanstva. Pokrovitelj ove konferencije trebalo bi da bude Karl Bilt", kaze Muratovic.

Predvidja se da ce izbeglice koje su uspele da u Srbiji kupe imanja, stanove, da otvore firme ili zapocnu neki posao najlakse postati gradjani SRJ. Kao i sve ostalo novcem ce, sigurni su, kupiti i drzavljanstvo. Put uspeha u novoj drzavi za mnoge od njih pocinje na gradskim buvljacima, a beogradsku buvlju pijacu na Novom Beogradu odavno zovu "Krajina komerc".

Trgovci sa Buvljaka rado govore ali se ne predstavljaju. Imena, kazu, ne znace nista, narocito ako nemas cime da dokazes svoj identitet. "Mi smo kao Kurdi, niko nas nece. Imao sam dva stana u Kninu, sad prodajem cigarete sa Ciganima. Iz inata necu da podnosim molbu za drzavljanstvo SRJ. Od dokumenata imam indeks Vise masinske skole i to mi je dovoljno", smatra trideset sedmogodisnji Kninjanin.

Iako slovo zakona kaze da covek bez drzavljanstva ne moze u Jugoslaviji raspolagati imovinom, mnoge izbeglice uspele su da kupe stanove i imanja. "Kupio sam kucu na 'casnu rec'. Imam sve papire, prosao sam kroz sud ali ne znam da li imam i pravo na ono sto sam kupio", pita se Srbin iz Zagreba. "Uopste uzev Hrvati su mnogo korektniji prema izbeglicama nego Srbi. Tamo je drzavljanstvo deljeno automatski svima koji su ga zatrazili. Ispada da je bolje uzeti drzavljanstvo Hrvatske, jer tako bolje prolazis i tamo a bogami i ovde."

Profesor dr Konstantin Obradovic, ekspert za medjunarodno pravo, podseca da je posle ratova ili promena suvereniteta praksa da stanovnici nove drzave imaju dve mogucnosti: da prostom izjavom volje dobiju drzavljanstvo novog suverena ili da im se priznaje pravo da u roku od godinu dana odaberu neko drugo drzavljanstvo. Pri tom, istice dr Obradovic, pitanja imovine i drzavljanstva ne bi smela da se povezuju. Jos pocetkom 19. veka zabelezeno je da "gradjani menjaju drzavnu pripadnost, veze koje su ih vezivale za prethodnog suverena bivaju pokidane ali njihovi medjusobni odnosi i pravo vlasnistva ostaju netaknuti".

Projekat Evropskog pokreta za Srbiju, predstavljen pocetkom godine na konferenciji u Mariboru koju je organizovala Medjunarodna federacija za prava coveka, podrazumeva resavanje pitanja drzavljanstva uniformno za sve drzave SFRJ. "Mora se utvrditi dan sukcesije, mislim da je logicno da to bude 21. jun 1991.(otcepljenje Slovenije i Hrvatske). Ko god je imao drzavljanstvo SFRJ na dan sukcesije automatski dobija drzavljanstvo drzave u kojoj je na dan sukcesije imao boraviste, uz mogucnost da se odseli u drugu drzavu. Isto bi se odnosilo i na njihove potomke rodjene izmedju secesije i novog zakona. Druga mogucnost, koja bi omogucila da ljudi sacuvaju imovinu, jeste da novonastale drzave priznaju gradjanima SFRJ 'nacionalni tretman'. To znaci pravo da u svim drzavama sukcesorima budu izjednaceni sa domacim stanovnistvom (da poseduju imovinu, da mogu da rade). Izuzimaju se jedino pravo na politicko organizovanje, pravo glasanja na izborima kao i obaveza sluzenja vojnog roka", istice dr Obradovic. Takav "nacionalni tretman" priznaje se unutar Evropske unije ali nije njihov izum. Na slican nacin 1929. godine svoje medjusobne odnose, Uredbom o nastanjivanju i konzularnoj sluzbi, uredile su Kraljevina Jugoslavija i Albanija.

# LjUBICA GOJGIC

NASLOVNA STRANA