Susret Slobodana Milosevica i Franje Tudjmana u Atini bio je cudo za tri dana. Najava normalizacije odnosa izmedju Jugoslavije i Hrvatske ocenjena je, cak i od strane funkcionera UN, kao "korak u pravom smeru ka uspostavljanju trajnog mira i stabilnosti u regionu"; a onda se, posle prvih reagovanja u medjunarodnoj javnosti i ispitanog raspolozenja u obe zemlje, brzo zakljucilo ono sto se odavno znalo: put do normalnijih odnosa bice dugacak i mucan. Za pravo cudo potrebno je vreme.

Atina je bila neka vrsta nastavljenog Dejtona, iako je grcki premijer Simitis smatrao za potrebno da naglasi da se, ovoga puta, pregovaralo "bez nadzora". Pune tri nedelje Grci su diskretno pripremali susret, konsultujuci se sa svim vaznijim ciniocima, u prvom redu sa Amerikancima. U nastojanju da budu od znacaja u resavanju krize, oni su vesto izabrali "tajming" - kad se normalizacija odnosa izmedju Beograda i Zagreba vec iskazuje kao nuznost - a premijer Simitis je pred medjunarodnom javnoscu ostavio utisak nepristrasnijeg posrednika nego sto je to nekad bio Micotakis.

Znajuci da posle ovakvih susreta svaka od strana ima svoje tumacenje dogadjaja, a da to cesto moze da unese novu pometnju, Simitis je privoleo svoje goste da potpisu zajednicko saopstenje kao neku vrstu javne obaveze.

Po tom saopstenju, vec u toku ovog meseca (najverovatnije 23. avgusta, kako je kasnije najavljeno) ministri spoljnih poslova treba u Beogradu da potpisu sporazum o normalizaciji odnosa izmedju Jugoslavije i Hrvatske, sto bi kasnije podrazumevalo i razmenu ambasadora. Izrazena je spremnost da se sporno pitanje Prevlake resi pregovorima, a da do konacnog resenja na rtu ostaje plava zastava UN. Takodje je izrazena obostrana spremnost da se "stvore neophodni uslovi za slobodan i bezbedan povratak izbeglica i raseljenih lica". Njima bi bila vracena imovina ili bi im se dala "pravicna naknada". Bezbedan povratak izbeglica "podrazumeva opstu amnestiju".

Dogovoreno je, sto je i prirodno, da se nastave razgovori o poboljsanju drumskog, zeleznickog, vazdusnog, postanskog i telekomunikacionog saobracaja, kao i o unapredjenju trgovinskih veza. O sudbini Sremsko- baranjske oblasti receno je samo da Erdutski sporazum treba dosledno sprovoditi do kraja, to jest do ponovnog integrisanja tog podrucja u Hrvatsku.

Milosevic je dogovor ocenio kao "veoma krupan korak" u interesu ne samo obe zemlje, nego i u interesu celog regiona. Provladina stampa u Hrvatskoj je normalizaciju odnosa sa Jugoslavijom proglasila za "konacnu pobedu u ratu", a Tudjman je omalovazio delikatnost preostalog spornog pitanja: "Prevlaka je za neke problem, ali ne i za nas."

Sudeci po zvanicnim reagovanjima na obe strane, Milosevic i Tudjman su prevashodno razgovarali o bilateralnim odnosima izmedju Jugoslavije i Hrvatske, dok je o Bosni samo "bilo reci".

Upravo zbog ovakvih izjava, a i zbog toga sto susreti izmedju Milosevica i Tudjmana, pocev od onog u Karadjordjevu 1991, obicno ne prolaze bez razgovora o podeli Bosne, ostalo je uverenje da su dva lidera u Atini morala zakljuciti - kako je to predocio londonski "Tajms" - da se "ni po koju cenu ne sme dozvoliti uspeh Muslimansko-hrvatske Federacije". "Dejli telegraf" cak ide tako daleko da smatra da je Tudjman i pristao na normalizaciju odnosa sa Jugoslavijom zato sto se "uplasio moguce nagodbe izmedju Srba i Muslimana", posle posete Ejuba Ganica Beogradu i ucestalih zalopojki Muslimana da ni ekonomski ne mogu saradjivati sa Hrvatskom i da je zato potrebno da se usmere na saradnju sa Srbijom.

Preovladjuje, ipak, ocena da je susret u Atini odrzan u kriticnom periodu ostvarenja Dejtonskog sporazuma i da najava normalizacije odnosa izmedju Jugoslavije i Hrvatske predstavlja doprinos jacanju mirovnog procesa.

"Mi smo podsticali Srbiju i Hrvatsku da saradjuju i da se uzajamno priznaju, da priznaju granice jedna drugoj, sto ce biti uvazeno" - izjavio je predstavnik za stampu Stejt departmenta Nikolas Berns. "I ako se to sada desilo, onda je to vrlo pozitivan korak u pravom pravcu."

Americki pristup normalizaciji jugoslovensko-hrvatskih odnosa - a on je svakako najznacajniji od svih pristupa velikih sila - verovatno je najpotpunije izrazio ambasador Piter Galbrajt jos proletos u Zagrebu. Za njega, normalizacija je u interesu obe zemlje, jer sad, kad je uspostavljen mir, vreme je da se i ovaj deo Evrope "vrati na kolosek tranzicije, demokratije i prosperiteta", na kome se Istocna Evropa vec nalazi.

Ambasador Galbrajt je - dok Berns pominje uzajamno priznavanje granica - bio eksplicitniji: izmedju dve zemlje "ne postoji teritorijalni spor". (Ni Prevlaka, dakle, nije teritorijalni spor. Zanimljivo je da se u zajednickom saopstenju Milosevica i Tudjmana Prevlaka pominje kao "sporno pitanje", ali ne i kao teritorijalno sporno pitanje.)

Amerikanci smatraju da dve zemlje treba da razrade mere koje se ticu sukcesije i raspodele imovine. Ne misle, ipak, da to treba da bude preduslov normalizacije, nego pitanje o kome se pregovara posle normalizacije.

Najzad, Amerikanci su izriciti u odbrani ljudskih prava, pa u konkretnom slucaju i u odbrani prava svih Srba koji su napustili Hrvatsku da se u nju vrate. "Ako zeli da bude deo zapadnog sveta, Hrvatska mora da postuje osnovne standarde ljudskih prava", kaze ambasador Galbrajt.

Reagovanja u javnosti dve zemlje na najavu o normalizaciji odnosa govore i o apsurdu da se Milosevic i Tudjman nalaze u ulogama mirotvoraca, i o prinudnom i nuznom pomirenju, i o jos veoma dubokim korenima uzajamne omraze.

Tudjman u svojoj javnosti nije pobrao aplauze. Ako se izuzme poslusna HDZ ("Vjesnik" vise ne zove Srbiju "fasistickom" i "agresorskom", nego "ljutim suparnikom") opozicija je bezmalo jednodusna u negativnim ocenama, istina razlicito motivisanim. Hriscansko-demokratska unija istice da predsednik Tudjman "nije smeo da se sastane sa Milosevicem" i da "nema pravo da ustupa hrvatsku teritoriju bilo kome, a kamoli fasistickoj Srbiji". Socijaldemokrati Ivice Racana kazu da je "indikativno sa kolikom lakocom hrvatski predsjednik pregovara sa dojucerasnjim ratnim protivnikom" i boje se "tajnih aneksa". Jedino je Akcija socijaldemorkata Hrvatske u normalizaciji odnosa videla "nuzan korak u sklopu opstih napora" i upozorila da se povratak svih izbeglica mora podrazumevati i da dogovor dve drzave ne sme da ide na racun trece.

U Srbiji, u Demokratskoj stranci se ocenjuje da ce proces normalizacije odnosa "ici sporo, iako je svakom razumnom coveku stalo da se odnosi medju drzavama na Balkanu istinski normalizuju". SPO se pita - "ne protiveci se" atinskom sporazumu - zasto se Milosevic i Tudjman ("dva coveka koja su najodgovornija za besmisleni i strasni rat, smrt, izbeglistvo i patnje miliona ljudi") nisu o normalizaciji dogovorila pre tri-cetiri godine, nego tek sada, kad su Srbi u Hrvatskoj prakticno istrebljeni.

U Demokratskom centru se smatra da nam "ne preostaje nista nego da normalizujemo susedne kontakte" i da je kljucno pitanje povratak izbeglica i njihova puna pravna i imovinska sigurnost. Nova demokratija ocenjuje dogadjaj kao "izuzetno vazan i pozitivan" i prognozira da ce on pre pospesiti povratak Srba u Krajinu nego sto ce dovesti do njihovog egzodusa iz Sremsko-baranjske oblasti. Seseljevi radikali tvrde, kao sto se i moglo ocekivati, da je Milosevic, posle Krajine, "otpisao" i Sremsko-baranjsku oblast i Prevlaku i da je "jos jednom izigran". Sta se, posle ovih i ovakvih ocena, od normalizacije moze ocekivati?

Prvo, makar nas u normalizaciju i uterivali, ona oznacava pravi kraj rata i najavljuje, makar koliko sporo i mucno, jedno novo stanje. Na prekomponovanom prostoru bivse Jugoslavije uspsotavljen je nov odnos snaga i normalizacija znaci uvazavanje te realnosti.

Srbi su izgubili rat, a Hrvati ga, uz medjunarodnu podrsku, dobili. Hrvatska je postala glavni saveznik Amerike od svih bivsih jugoslovenskih republika. Ona je nesumnjivo svesna toga, jer dozvoljava sebi da ne sledi verno ni naloge iz Bona. Od Nemacke je jaca i uticajnija Amerika. Iza Tudjmanove tvrdnje da je Hrvatska postala "respektabilna regionalna sila" krije se nesumnjiva zelja da se ojacaju hrvatske oruzane snage. One ce, kako je predvidjeno, biti limitirane, ali moderne. Hrvatska ne mora neophodno da bude regionalni policajac u ovom delu Evrope, ali je vrlo verovatno da ce medju prvima uci u NATO, koristeci se zatocenim verovanjem da opasnost na Balkanu i dalje preti od Srba.

Drugo, stanje ce se brze normalizovati sto se brze resava problem izbeglica. A taj problem se, kako sad izgleda, nece brzo resavati - o cemu dovoljno svedoce optuzbe koje se Hrvatskoj upucuju od strane Saveta bezbednosti ili Elizabet Ren, specijalnog izvestitelja UN za ljudska prava u bivsoj Jugoslaviji.

Krajinu su Srbi izgubili i verovatno ce se samo mali broj prognanika u nju vratiti. Takodje je verovatnije da ce Srbi iz Sremsko-baranjske oblasti pre traziti resenje van teritorije Hrvatske nego u nekom "suzivotu" za koji su obe strane uverene da je tesko ostvarljiv, gotovo nemoguc.

U tom kontekstu i ocekivanja od sire amnestije u Hrvatskoj su gotovo iluzorna. Nimalo slucajno, u zajednickom saopstenju Milosevica i Tudjmana amnestija se "podrazumeva", a ne smatra obaveznom.

Trece, priznanje Hrvatske od strane Jugoslavije za Tudjmana je priznanje hrvatskih medjunarodno priznatih granica. Ako se ima u vidu i americki pristup normalizaciji kao prevashodno uvazavanje nekadasnjih republickih - ili avnojskih, kako se to do nedavno govorilo - granica, Prevlaka ce pre biti neki demilitarizovani punkt hrvatske teritorije, nego strateski jugoslovenski bedem. Ako je tacno da se Hrvatskoj, u zamenu za Prevlaku, nudio deo teritorije Republike Srpske, Tudjman logicno nije hteo da trampi nesto sto smatra svojim za nesto sto ne smatra Milosevicevim.

Cetvrto, na obe strane se normalizacija, stice se utisak, pre dozivljava kao prinuda, bez namirenih racuna, nego kao pomirenje, odnosno proces suprotan odmazdi ili subjektivnom vidjenju neke bozje pravde. Za Hrvate Srbi su i dalje agresori koji se nisu pokajali i koji jos moraju da ispastaju. Za Srbiju i Jugoslaviju, Srbi nisu mogli da budu agresori na svojoj sopstvenoj zemlji, a rat koji je vodjen bio je gradjanski. Rasprava o prirodi i uzrocima oruzanog sukoba bice, po svemu sudeci, predata u nasledje buducim generacijama.

Peto, vrlo je tesko prognozirati ekonomske podsticaje kao faktore u normalizaciji opstih odnosa. Obe zemlje su sa okamenjenim i osiromasenim privredama koje tek treba da prodju kroz tranziciju. Za razliku od Jugoslavije, koja nastoji da se vrati u medjunarodne institucije, Hrvatska ima podrsku Medjunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke za svoj ekonomski preobrazaj, pod odredjenim strogim uslovima. Ta nova usmerenja odredice i novi ekonomski interes Hrvatske za saradnju sa Jugoslavijom, dok ce Jugoslaviji dobro doci svako ko zeli da saradjuje s njom. S tog stanovista, u Hrvatskoj se nepotrebno strepi od srpske turisticke najezde na Jadran. Malo je onih koji sebi mogu da priuste i Zlatibor, a kamoli Jadran.

Uprkos svemu, sa normalizacijom se mnogo dobija. Mir je bolji nego rat, a normalizacija, makar i krajnje oprezna i dozirana, bolja je od raspirivanja mrznje i produzene napetosti. A sto je cena tako visoka - trebalo je o tome razmisljati mnogo ranije.

# DRAGOSLAV RANCIC

NASLOVNA STRANA