Nekoliko dana uoci poslednjeg kongresa socijalista, bili su julovci zakazali svoju promociju u Velikoj Plani. A kako je Svilajnac u komsiluku, planirali su da se i ovde promovisu. U uzem krugu ljudi, za koje se moze reci da su obicno dobro obavesteni, kruzi, u Svilajncu, ova prica: direktorka Jula Mira Markovic pozvala je, telefonom, Dobrivoja Budimirovica Bidzu, predsednika opstine i republickog narodnog poslanika, i izrazila zelju da organizuje promociju Jula; oni, julovci, samo sto nisu stigli. Gospodin Bidza odgovorio je, vrlo uljudno, da drugarica Markovic moze u Svilajnac da dodje kao supruga predsednika Srbije i da ce, kao takva, biti docekana i ugoscena kao nigde dosad, ali kao direktor Jula - ne!

Posle takvog odgovora do promocije Jula u Svilajncu nije doslo i sad je ovaj grad verovatno jedini poznati grad u Srbiji u kome Jul ne postoji. Ni u knjigama, ni u mislima ljudi.

Na poslednjem kongresu socijalista Dobrivoje Budimirovic Bidza nije izabran ni u glavni ni u izvrsni odbor partije, ciji je clan od osnivanja, i to je za mnoge, tada, bilo iznenadjenje. Umesto nagadjanja sta se to desilo sa Bidzom, danas imamo vise znanja i s pravom se njegovo uklanjanje iz vrha stranke moze povezati sa julovskom epizodom.

Jos je jedna prica zanimljiva. Dolazila je, naime, u Svilajnac direktorka Putnika, trebalo je da se otvori medjunarodna autobuska linija prema Nemackoj, posto deset hiljada ljudi iz ovoga kraja tamo radi, a Putnik je firma od iskustva. I onda se za ruckom drustvo bilo malo raspolozilo (Bidza voli i da peva i da prica a ume i da malo spusti nekima, kad zasluze) i Bidza je pricao kako je otkazao julovsku promociju. Ljudi koji su mi ovo ispricali, kazu da je za stolom bilo veselo i da je njegova prica delovala simpaticno.

Kad je izmisljeno ministarstvo za turizam i kad je direktorka Putnika postala ministarka za turizam, a Bidza izvisio od partijskih funkcija, ko danas moze narodu - ajde, recite ko moze - da zapusi usta kako ne bi sve to dovodio u vezu sa Mirom Markovic i njenim specificnim vrsenjem vlasti u Srbiji? Ljudi u Svilajncu vec strahuju da je Bidza otpisan, da ce biti progutan bez obzira na to sto je on i prevelik i pretezak zalogaj. Zasto strahuju? Jedna prica, koja traje sedam godina, a tice se zivota i rada u Svilajncu, vezana je za ime Dobrivoja Budimirovica, koga narod zove Bidza a saradnici "nas predsednik", i ta se prica mora ispricati.

Pocetak te price moze se i golim okom primetiti, odmah po ulasku u Svilajnac. A to izgleda kao kad se ulazi u kakav austrijski ili svajcarski gradic. Nije jos Svajcarska, ali pocinje da lici. To znaci da su na periferiji grada izgradjeni razni servisi, razne radionice, magacini, da su istaknuti vidni nazivi firmi, ima sarenila, ima sta da privuce pogled, a iznad svega - izbija cistoca.

Pre nego sto ce razgovor doci do osetljivih tema koje se ticu vlasti i opstanka na njoj, gospodin Bidza, instinktivno osecajuci sta novinara zanima, kaze:

- Srbin dve stvari ne moze da oprosti Srbinu: uspeh i da mu neko voli zenu...

Bio sam iznenadjen ovom izrekom. Nikada ranije nista slicno nisam cuo. Kakva ocena mentaliteta! Srbin ce najnormalnije primiti cinjenicu da je neko propao u firmi a i firmu, ako je bio direktor, oterao na dobos, i bice mu drago da neko mrzi njegovu ljubav, ali ako zavoli njegovu zenu, kao sto je obicaj u Svedskoj da se sve sto je lepo i vredno voli i postuje, tome se dobro ne pise.

- ...Zasto ovo govorim. Rodio sam se ovde, skolu ovde zavrsio, na fakultetu u Beogradu postigao sam dotle nevidjeni prosek, a onda sam, posle dve godine rada u Skorenovcu, jednom madjarskom selu kod Kovina, u Banatu, dosao u Svilajnac i tu ostao. Radio sam prvo u zadruzi i posle presao u beogradski "Agroeksport", naravno koji je imao svoje pogone u Svilajncu, i mi smo tada, u saradnji sa individualnim poljoprivrednim proizvodjacima - bili su to prvi poceci spajanja privatnog i drustvenog sektora - imali u tovu 176 hiljada svinja i 79 hiljada junadi, sto danas nema cela Jugoslavija. Radio sam od nula do dvadeset i cetiri i najvise pedeset puta spavao u kuci, za godinu dana - kaze gospodin Budimirovic.

Kad je dosao u Poljoprivrednu skolu, za direktora, skola je imala 24 ucenika i 28 radnika. Skola danas ima sest stotina ucenika i sto zaposlenih. Prosle godine Unesko je njegovu skolu proglasio najboljom skolom Evrope. Na drugo mesto "plasirala" se jedna minhenska, a na trece mesto veronska skola.

- Moja je skola tvrda skola. Od sto upisanih, cetrdeset djaka skolu zavrsi. Posle, na studijama, kod njih sve ide kao po loju i djaci moje skole ne znaju sta to znaci ponoviti godinu.

Skola ima ekonomiju i na njoj, barabar, rade i djaci i profesori. Drzava skoli daje samo osam odsto para, sve ostalo skola zaradjuje sama.

- A grad? Kad sam pre sedam godina dosao za predsednika opstine, ovde nije bilo zivota. Kako i da bude, sa nekoliko sijalica na ulici, cetiri hiljade nezaposlenih, 79 prodavnica, 49 preduzeca, 13 litara vode u sekundi... Danas ovde nema nezaposlenih, a u opstini koja ima 38 hiljada stanovnika, dvadeset hiljada radi. Svako ko zavrsi skolu, odmah ide da radi, na birou nezaposlenih strucnjaka nema. Pravili smo jednu anketu, nedavno. Danas iz Svilajnca ima 78 mladih ljudi koji uskoro zavrsavaju studije i nijedan se nije izjasnio da ce posao da trazi u Beogradu, Nisu, Kragujevcu... Svi se oni vracaju u rodni kraj.

Za vreme razgovora gospodin Bidza je sve vreme gledao "televiziju". Odnosno, gledao je u monitor na stolu, i tako kontrolisao sve opstinske saltere. Kad bi se na salteru naslo vise od dve stranke, ukljucivao bi drugme za uzbunu. To je samo stilska figura, naravno, nikakve uzbune nema, ali cinovnik na salteru jednostavno ne sme da dozvoli duge redove, jer je to cist gubitak i za njega ali i za privredu opstine.

I tako, dok jednim okom gleda "televiziju", gospodin Bidza saopstava uporedne podatke, pod naslovom - Svilajnac juce i danas. Nekada je bilo 49 preduzeca, danas ih ima 618, bilo je 79 prodavnica, sada ih je 1 610, bilo je 147 zanatlija, danas ih je 1 783 i imalo je 13 litara vode u sekundi, danas tece mlaz jaci od Resave, dakle 250 litara u sekundi.

- To nema ni Pozarevac - kaze gospodin Bidza.

Onda govori kako je za poslednjih sest godina izgradjeno vise kvadratnih metara sveukupnog gradjevinskog prostora, nego za celu istoriju postojanja Svilajnca. Svestan da prica ima da sklizne u izvesni socrealizam, a kako mislim da takve price treba tamaniti kao gamad, predlazem da predjemo na politiku. A ova je prica o razvoju Svilajnca bila potrebna da citalac vidi kako u ovo nase vreme ubrzanih julovskih promocija cilj ne bira sredstvo. Jer se Jul ne promovise samo promovisanja radi, nego bi hteo da zavlada "materijalnim sredstvima" - tamo gde ih ima. A u Svilajncu ih ima.

Kako to svoje odbijanje da pomogne Julu i organizuje njegovu promociju, objasnjava, danas, gospodin Budimirovic?

- Ja sam socijalista i clan sam Socijalisticke partije Srbije. I boricu se da moja partija dobije izbore i da bude vladajuca partija. Kad je Jul hteo da ja organizujem njihovu promociju, nisam to mogao. Kako neko ko je clan jedne partije moze da organizuje i priprema izbornu pobedu druge? To nije normalno, nema toga nigde na svetu, nece biti ni u Svilajncu. Drugi mogu, ja ne mogu i necu.

Posle su u Svilajnac dolazili razni julovski emisari, iz Jagodine (i sire), i pokusavali su da nadju ljude u gradu koji bi pomogli da se zahuktali Jul primi i u Svilajncu. Nikoga nisu nasli. Narod je gundjao, cekao da cuje sta ce reci Bidza, a to sto je Bidza rekao direktorki Jula, on licno nije rastrubljivao sirokim narodnim masama, ali nikada se nista od naroda nije moglo ni sakriti, ni skloniti (vidi pricu U cara Trojana kozje usi).

Gospodin je Budimirovic posao od proste cinjenice: za njega je njegova stranka svetinja, on za njen program kaze da je najbolji u Evropi, u Svilajncu su, postenim izborima, na vlast dosli socijalisti, oni uspesno vladaju sest godina, i svaka podela, svako rusenje postojece harmonije, izazvace lose posledice.

- Ovo je zdrava celina, ne treba je inficirati. Sujeta ce coveka terati da se i on nadje na zajednickoj listi, a sta ako on nije sposoban da valjano radi? Niko Julu nece smetati da se oni i u Svilajncu promovisu, ali neka to rade sami. Bez mene. Nemam ni volje ni vremena za Jul. Zasto da ih osecamo kao da su trn u zdravoj nozi? - kaze gospodin Bidza.

Vrlo je jasan i predsednik socijalista u Svilajncu Ljuba Krasic (zbilja, jedan srdacan i otvoren covek). Kaze on: "Ako smo za ovih sedam godina, kao partija na vlasti, sa Bidzom u Svilajncu mnogo uradili, onda cu se ja boriti i rukama i nogama da Bidza ostane predsednik opstine jos cetrdeset godina. Sta su julovci hteli? Da im Bidza i ja organizujemo promociju, napunimo salu, a oni, zajedno sa nama, da se slikaju u prvom redu i po Svilajncu, pored te nase muke. Nemamo nista protiv njih, ali neka sami sebe promovisu."

Jesu ljudi u Svilajncu malo zabrinuti. Sta ce biti s Bidzom?

- Ako moja partija na mene vise ne racuna kao na poslanika, ja se necu, kao nezavisni kandidat, kandidovati. Partiju ne menjam. Ali, na opstinske cu izbore ici, jer to narod od mene trazi. Nije to nikakva demagogija, sta ce to meni, ja izbore dobijam sa 98,3 odsto glasova, ali mislim da nemam ni prava da razocaram Svilajnac. Na opstinske cu ici - kaze gospodin Bidza.

Grad koji nema nezaposlenih i koji je poceo da zivi bolje nego u proslosti i koji je poceo da lici na svajcarske predele i prizore, tesko danas moze da bude zaveden ofucanim frazama o boljoj buducnosti. Komunizam je, kao ideologija, prihvatljiv samo za sirotinju. Oni koji nesto imaju, vise znaju i zato su julovci u Svilajncu procitani: oni koje je Bidza zbog nesposobnosti smenio - a za tri godine najurio je gotovo pedeset direktorskih lezilebovica - jednog ce dana uci u Jul, i krenuce osveta. I otimacina. Spustavao se ovaj narod na njihovo uze...

#Petar Ignja

NASLOVNA STRANA