Otmica, visegodisnja istraga bez stvarne istrage i rezultata, lazni svedoci i okrivljeni a mozda i ne, neefikasno tuzilastvo i policija, to bi ukratko bio dosije Strpci. Triler, u kome su se brojne angazovane sluzbe iz Srbije i Crne Gore vise bavile kako da u ovoj krimi prici ne nadju krivca no obratno, od pocetka je zasao u politicke vode. A posto je to tako, tesko da ce se na kraju naci junak olicen u postenom i usamljenom inspektoru koji uz pomoc tuzioca, posle niza peripetija ipak uspeva da uspesno razresi slucaj.

Za rodbinu i prijatelje otetih putnika muslimanske nacionalnosti iz voza 671 u Strpcima na pruzi Beograd - Bar, tri i po godine za nama su: "...Godine tuge, tumaranja, nade i obecanja. Na kraju, i stida mnogih u ovoj zemlji."

Od februara 1993. do dana danasnjeg istraga jos uvek tapka u mestu. Frapantna je i neobjasnjiva kalkulacija cak i osnovnim podacima. Jos se ne zna tacan broj nestalih ljudi prilikom otmice putnika. Neposredno posle tragedije pominjalo se 21 nestalo lice da bi Komisija Skupstine Crne Gore za prikupljanje cinjenica o otmici putnika na kraju svog mandata u svom konacnom izvestaju navela "da je na osnovu dokumenata utvrdjeno da je oteto 19 gradjana Crne Gore i Srbije", ali da "lista nije konacna".

Kako to da tri i po godine nisu bile dovoljne za utvrdjivanje najelementarnijih cinjenica?

Tim vise iznenadjuje nedavna pojava navodno krunskog svedoka ovog slucaja, koja je dobrano potresla ovdasnju javnost naviknutu na veliko nista kada su potencijalni rezultati istrage u pitanju. Svedok Dusko Petrovic je bio dobrovoljac u RS. Milan Lukic ga je, kako precizira pozvao da ucestvuje u akciji napada na voz sto je Petrovic odbio. On sada decidirano tvrdi da je otmicu u Strpcima "organizovao vodja srpskog cetnickog pokreta iz Visegrada Milan Lukic". Tvrdi takodje, da su svi putnici pobijeni na periferiji Visegrada.

Ispricao je Petrovic "Dnevnom Telegrafu": "Stigli smo na brdo pored brane. Video sam sedmoricu postrojenih muskaraca, pognutih glava... Stao sam pred njih, na udaljenosti od oko jednog metra. Odjednom, s moje leve strane prisao je Crni i rafalom ih pokosio. Njihova tela su gurnuli u Drinu. Kasnije sam saznao da su Lukicevi ljudi ubili preostale putnike"...

Sta je, medjutim, navelo svedoka da sa velikim zakasnjenjem konacno progovori?

Ispricao je kako su ga od trenutka tragedije na obali Drine stalno maltretirali Lukicevi ljudi. Osim sto je dobijao batine, pretili su mu da ce stradati i on i njegova porodica. Naglasava da je sticajem okolnosti, na "Studiju B" cuo za Komisiju crnogorskog parlamenta i njenog predsednika dr Dragisu Burzana, kome se telefonom javio u februaru ove godine. Komisija nije imala pravo da istrazne radnje preduzme sama pa je njen predsednik o dogadjaju obavestio MUP Crne Gore.

Policija je na poziv odreagovala tek 25. juna kada je Petrovicu urucen poziv da se javi Centru bezbjednosti u Podgorici. Izjavu je dao u prostorijama ministarstva posle cega je smesten u hotel "Ljubovic". Tu je proveo mesec dana. Tvrdi da je odnos policije prema njemu bio korektan do poslednjih nedelju dana. Kaze da su ga ispitivali i pretili. Promenu ponasanja Petrovic objasnjava odlaskom dvojice inspektora u Beograd. Petrovic, posle svega razocaran, pretpostavlja da ce izlaz iz svojih nevolja naci u begu. Ne zna se kako je zavarao budne cuvare ali je stigao do sedista Socijaldemokratske partije Crne Gore i izjavio: "Osecam se nesigurno u rukama policije i trazim zastitu od ove stranke." Nemocni da preuzmu odgovornost, celnici stranke traze od predstavnika MUP-a da zastite svedoka i ponovo ga vracaju u hotel "Ljubovic".

Petog avgusta Petrovic zavrsava u podgorickom Osnovnom sudu gde je priveden uz krivicnu prijavu, koja mu stavlja na teret krivicno delo neprijavljivanja krivicnog dela iz clana 179. KZR CG.

"Djelo se odnosi na neprijavljivanje otmice o cemu je imao neposredna saznanja kao ocevidac dogadjaja", rekao je istrazni sudija Goran Velimirovic. Od tog trenutka prica je razlicita. Dusan Petrovic je tvrdio da je iz suda pobegao, sto pesice, sto auto-stopom u Beograd ili tacnije u redakciju "Dnevnog Telegrafa". Novinari tvrde da je bio "bled, premoren i u papucama".

Za mnoge, ovakvo putesestvije je suvise naivno da bi bilo istinito. Mnogi posle "Telegrafove" price izrazavaju sumnju u pouzdanost "krunskog svedoka".

Petrovicevo izlaganje je hitro demantovao istrazni sudija Goran Velimirovic koji je izjavio: "Dusko Petrovic, nije pobjegao iz Osnovnog suda, vec sam ga ja, nakon davanja iskaza, pustio na slobodu"...

Bilo kako bilo, krunski svedok je ponovo nestao. Od dolaska u Beograd gubi mu se svaki trag. U medjuvremenu, drzavni tuzilac Crne Gore Vladimir Sasovic vecao je sa svojim saradnicima: sta preduzeti u vezi sa daljom istragom, povodom "slucaja Strpci", ali o tome jos nista nisu mogli da odluce.

Sto se Petrovicevog tretmana u Crnoj Gori tice opozicija ga osudjuje. Dragisa Burzan kaze: "Hapsenje krunskog svjedoka tog zlocina i pokretanje protiv njega krivicnog postupka, jasna je poruka svima koji posjeduju informacije u vezi otmice, a nijesu ih do sada dostavili MUP-u, iz straha za licnu i bezbjednost njima bliskih, da se uzdrze od bilo kakvog davanja relevantnih dokaza."

Vidno ogorcen g. Burzan podseca da je parlamentarna komisija za prikupljanje podataka o zlocinu u Strpcima, jos pre tri godine, dostavila imena dva otmicara, koji se sasvim slobodno setaju Srbijom. Burzan, medjutim, nije ovlascen da pomenute imenuje.

SDP ponovo zahteva da najvisi drzavni organi Crne Gore amnestiraju gradjane koji poseduju informacije u vezi s otmicom "a da nijesu zlo ucinili, kako bi se sto prije doslo do istine a krivci iskusili pravdu". Ipak, predlagaci su skepticni jer ovaj predlog u Skupstini ni dosad nije uspeo da dobije vecinu.

Zbog cega je rad Komisije jalov i bezuspesan objasnjava Burzan: "Pritisak opozicionih stranaka u javnosti kod nas je bio takav da vladajuca stranka nije imala kud. Morala je da odobri stvaranje visestranacke komisije, ali joj nije dala istrazne ingerencije. Bio je to dobar politicki manevar: iako nevoljno, osigurali su sebi politicke poene u zemlji i svijetu a clanovima Komisije, s druge strane, ruke su bile vezane. Na nasa pitanja i zahtjeve odgovarali su navodno dobronamjernim frazama, svi osim rodbine otetih i nekoliko svjedoka. Tu prije svega mislim na vlast, policiju i vojsku... Politickom vrhu Srbije, Crne Gore i Republike Srpske bilo je stalo da sto manje saznamo."

Kako tvrdi Jovan Koprivica, jedan od branilaca Milana Lukica, istraga nije bila ozbiljno sprovedena. Prvo i osnovno pitanje je zasto je istraga vodjena u Beogradu, kada bi bilo logicnije da nju vodi nadlezni (okruzni) sud opstine gde se zlocin dogodio. To je osnovni zakonski princip. Pored toga, cela istraga se svela na saslusanje svedoka medju kojima su bili otpravnik vozova i masinovodja, i zakljucak da Milan Lukic nije lice koje je vidjeno za vodju razbojnicke druzine. Najcudnije od svega je upravo svedocenje dvojice pomenutih ljudi, koji su, po prici porodice nestalih, uplaseni za sopstvene zivote nemo izvrsavali naredjenje razbojnika. Tuzilastvo koje je bilo duzno da proveri svaku informaciju u vezi sa pocinjenim krivicnim delom, ocito nije odgovorilo tom zadatku. Clanovi porodica otetih tvrde da za njih niko od istraznih organa nije pokazao interesovanje, iako su neki bili svedoci kidnapovanja. U slucaju Lukic, posao istrzanog sudije Dragoslava Rakica sveo se samo na saslusanje pomenutih pet svedoka, jer navodno nije imao dovoljno siroka ovlascenja.

"Proces je obustavljen pravosnaznom odlukom Vrhovnog suda usled nedostatka dokaza. Tuzilac se zalio ali je Vrhovni sud potvrdio svoju odluku", kaze Rakic a na pitanje NIN-a kako je moguce objasniti toliku sporost pravosudnih organa pogotovo sto je, koliko se zna, devetnaestoro ljudi nestalo, nas sagovornik precizira: "Pa sta ako su nestali? Koliko je ljudi nestalo u Bosni pa nikom nista. Uostalom, postupak je kod mene trajao samo 22 dana. To nije sporo."

"Tuzilastvo je drzavni organ ali i politicki. I tu lezi objasnjenje zasto ono nije reagovalo", reci ce Jovan Koprivica. "Otud je istraga trajala samo jedan dan. Okrivljeni nije priznao optuzbu, svedoci su potvrdili odbranu. U pravnom smislu, mi nismo imali pravi slucaj: niti je bilo uvidjaja, suocenja, niti je bilo dokaza. Da budem iskren, advokati tu nisu imali puno posla."

Bez obzira na sve to, Lukiceva porodica, otac i braca, angazovali su jos dva advokata, Milomira Salica i Zorana Jevrica, da se za svaki slucaj nadju. Za nekog ko tvrdi da sa otmicom nema veze angazovanje tri advokata zaduzenih za odbranu moze da zazvuci cudno.

No, samo hapsenje Lukica, razvlacenje procesa i na kraju njegovo izrucenje Republici Srpskoj takodje se moze smatrati neobicnim. S obzirom na izuzetno sporu i traljavu istragu, ne bi cudilo da su dokazi da je Lukic upleten u otmicu manjkali. U slucaju da je dokaza pak bilo, kao sto neki pouzdani izvori tvrde (po toj prici mesto i nacin smaknuca lako je utvrditi), njegovo oslobadjanje vodi zakljucku da je cela stvar namerno zataskana. S druge strane, angazman svite advokata radi Lukiceve odbrane, u slucaju gde nema slucaja, moze da znaci jedno: da sam vodja "Garavog sokaka" nije bio sasvim siguran kako ce vlast sa njim postupiti, sto indirektno upucuje na to da je ratnik iz Visegrada bio upleten u celu pricu. Dokaz vise je da se Lukic u Srbiji osecao izuzetno nesigurno bez obzira na to sto je vec bilo jasno da nece biti gonjen i jedva je cekao svoje izrucenje u Republiku Srpsku.

Receno recima Jovana Koprivice, slucaj njegovog klijenta mogao je da znaci samo dve stvari: ili da se prikrivaju stvarni otmicari, ili da je Lukic stvarno kidnapovao putnike iz voza ali da nema interesa da se on goni, jer je naredbodavac previse mocan. U svakom slucaju, zakljucak je isti: iza Lukiceve operacije, kao sto mnogi sumnjaju, kriju se siri motivi, cak oni o pukoj osveti. Otud sumnja da se radi o politickom zlocinu mogu biti najblize istini.

Medjutim, pitanje ko bi mogao da bude naredbodavac, i dalje je bez odgovora. Kalkulisalo se sa razlicitim scenarijima, po kojima vise politickih centara je imalo razloge da uplete svoje prste u ceo slucaj. "Svi su imali interesa da izazovu nemire; i Sarajevo i Beograd i Pale", reci su Jovana Koprivice. Po scenariju "A", Sarajevo je imalo interesa da u tim ratnim godinama otvori zariste na Sandzaku. Otmicom obicnih putnika, sto medju gradjanima najvise izaziva jezu i uzas, mogli su se inicirati nemiri u Sandzaku medju Muslimanima koji bi se tako ukljucili u rat. Medjutim, ta prica moze da bude posmatrana i sa drugog aspekta: otmica civila izazvala pravnu nesigurnost gradjana muslimanske vero-ispovesti i mogla je da bude povod za njihovo lagano i "spontano" iseljavanje, sto bi bio naziv za tiho izvedeno etnicko ciscenje. Ovoj verziji ide u prilog i cinjenica da je Lukic kasnije izrucen Republici Srpskoj navodno radi istrage koja je protiv njega pokrenuta povodom nekog razbojnistva. Suvisno je reci da protiv njega kasnije u Republici Srpskoj istraga nikada nije bila sprovedena. Vlast u Srbiji je sa sebe skinula odgovornost i prebacila loptu na Republiku Srpsku gde predmet nije ni postojao. Tako je to bilo tada, dok su Beograd i Pale bili u ljubavi.

Po misljenju razlicitih sagovornika, otmica u Strpcima se ne moze gledati zasebno, bez povezivanja sa slucajem otmice u Sjeverinu oktobra 1992. i nizom manjih otmica u Crnoj Gori. Kako tvrdi Vladimir Matovic, predsednik Komisije za istrazivanje otmice Muslimana iz Sjeverina, koju je osnovao tadasnji predsednik Jugoslavije Dobrica Cosic, "iz iskustva koje smo stekli iz te otmice, mi smo ubrzo shvatili da tako nesto moze biti ponovljeno. Medjutim, iako smo predlozili da nadlezne ovlascene sluzbe malo vise povedu racuna o tom poroznom i lose cuvanom granicnom podrucju, nasa upozorenja nisu bila shvacena ozbiljno. Necu da gresim dusu i da kazem da su one ostavljale otvoren prostor za takve radnje."

Zajednicki imenitelj otmica u Sjeverinu i Strpcima je sem Milana Lukica i neefikasnost savezne policije i republickih organa da sprovedu istragu i saopste relevantne podatke vezane za kidnapovanja. U oba slucaja su obrazovane komisije ciji dometi nisu bas vredni paznje, jer nijedna nije imala bogzna kakve operativne mogucnosti i ovlascenja. Takodje, u oba slucaja, clanovima komisija su manje ili vise bila zatvorena vrata nadleznih sluzbi. Obe komisije su u odnosu na vreme zlocina osnovane sa znatnim zakasnjenjem. Previse je slucajnosti.

Treci scenario, po kome je cela operacija osmisljena na Palama, a najavio ju je predsednik Jugoslavije Zoran Lilic, tek kasnije ce steci siroku popularnost u bazi. Zoran Lilic je septembra 1994. godine izjavio "Politici": "Svima je brzo postalo jasno da je izvrsilac bio nekakav Lukic... Istraga je sprovedena, ali niko, i slovima niko, nije hteo da dodje do jedinog materijalnog dokaza. Na kraju su rekli iz RS da ce njihovo pravosudje to zavrsiti i da je to delo, uostalom, izvrseno na njihovoj teritoriji... Kada je izruceni predat, odmah je pusten, cak i nagradjen od rukovodstva Republike Srpske. Tim cinom je postalo jasno ko bi mogao da bude idejni tvorac otmice putnika i da je Lukic bio puki izvrsilac". Treba imati u vidu da je ova izjava data u vreme kad su se razisle politike rukovodstava u Srbiji i RS.

Scenario po kome je na Palama osmisljena cela akcija i danas ima najvise pristalica. Medjutim, kako bi neki to protumacili, slucaj Strpci se aktivira bas u trenutku kad predsedniku Srbije paljansko rukovodstvo postaje sve veci teret. A i vreme je da se konacno zavede red u drzavi i uspostave kakvi- takvi odnosi sa Muslimanima iz Sandzaka. I tako jednim udarcem dve muve, a mozda i tri: em se Palama kalemi jos jedan ratni zlocin, em Lilicu novi krunski svedok lepo dodje kao dokaz da srpska vlast cini sve da Muslimani iz Sandzaka konacno shvate gde im je najbolje, pa jos i Crnogorci ne ostadose kratkih rukava. Taman kad im je Elizabet Ren, specijalni izvestilac za ljudska prava UN bila na pragu, eto njima svedoka!

Ime Milana Lukica iz Ruista kod Visegrada (rodjen 1967. godine u Foci) bilo je od maja 1992. godine pominjano u svim iskazima svedoka vezanim za ratne zlocine i zlocine protiv covecnosti. Podatke su prikupili organi vlasti i humanitarne organizacije. Bilans zrtava za koje se sumnja da je Lukic sa svojim ljudima odgovoran jeste sledeci: 70 zrtava u Bikavcu (predgradje Visegrada), 60 u spaljenoj kuci (spaljeni civili muslimanske nacionalnosti, jedan svedok preziveo), vise od 30 u Visegradskoj banji, 17 kod Hidrocentrale "Visegrad". Osim Lukica prepoznati su Sekulovic, Dragicevic, Planojevic, Momir i Oliver, Srpko Popovic i drugi.

Prema podacima medjunarodnih organizacija za ljudska prava, Lukic, Jovan Planojevic i izvesni Momir, ubili su 22 civila muslimanske nacionalnosti 18. juna 1992. godine na mostu u Visegradu. Mucili su ih na najsuroviji nacin. Muskarce su vezivali za automobile, koje su potom vozili ulicama. Nekoliko dece bacili su sa mosta, a zatim pucali u njih.

Za zivalj ovog kraja, Lukic je ipak, nacionalni junak. U centru Visegrada, preko parole "Druze Tito, mi ti se kunemo", ispisano je "Druze Lukicu, mi ti se kunemo", na prilazima gradu takodje. Lukic sa porodicom danas zivi u Srbinju (donedavno Foca), ima sina. Vlasnik je kafica i restorana "Atina" u centru Visegrada. I dalje je siva eminencija. Na zidu restorana visi slika mosta, inspiracije nobelovca Ive Andrica, ispod kojeg je njegov lik.

# BRANKA ANDjELKOVIC
# MARIJANA MILOSAVLjEVIC
#GORDANA IGRIC (AIM)

NASLOVNA STRANA